недеља, 18. фебруар 2024.

Носи ме вило

 



Носи ме вило

 

О дођи, вило, у по ноћи црне,

И однеси ме на мраморна плећа

Далеко, тамо гдје никад не трне:

Румен Свјетлила... Гдје царује срећа...

 

Носи ме, вило, из врзина Кола:

Прљавих људи под маском доброте;

Из мрачне избе кикота и бола,

Гдје се аспиде и демони коте.

 

Носи ме, вило, из понора зала,

Гдје није живот: размирица глупа,

У свијет сунца, сјаја и кристала, -

Там гдје се душа у нектару купа....

 

Док нимфе ћуте и ноћ мирно дише,

На морском жалу почивају слутке:

Носи ме, вило, јер не могу више

Да живим, гледам кретене лутке!....

 

Мићун М. Павићевић

Цетиње














Боки



Боки


Када оно наша земља пожељела мора била

Кану рајска капља росе из свевидног Божјег ока,

Та се капља: чиста света, у бриланте претворила

И од ње је ваљда тако, постанула дивна Бока.

 

Mићун M. Пaвићeвић


Цетиње















Милован Перишин

 


Милован Перишин

Мрк, силан, страшан ко Краљевић Марко,

Сједи под сјенком јеловијех грана,

Мач бритки глади огњилом полако

И брише лишћем млаз крви из рана.

 

Јутрос је дошо из Дуге крваве,

Са седам рана на груди широке,

Без огртача, без доламе плаве, —

Остале само још сломјене токе.

 

Крваве очи ко два сунца горе –

Гледају тамо: гдје је леш до леша;

А душа бурна немирна ко море

Мисли на подвик војводе Костреша.

 

Зар ране ове и крв која тече

Да сморе живот овај што је свика;

Да мре и живи као дан и вече?

Не! он је јачи, тврђи од челика —

 

Нек вихор турске срџбе и бијеса

Збрише окова што га хвата језа:

Кад оштри ханџар зарања у меса,

Кад врео ланац око паса стеза. –

 

Моја су на то навикнула чула

У вјечној магли пушчанога праха;

Ја сам ко тврда од жељеза кула;

Још срце моје не познаде страха.

 

На први јуриш мој ханџар је први

Зарио у груд Османова сина;

Газећи гордо у валове крви,

За мном падаше лешева лазина. –

 

Од кише зрња ја нијесам преза,

Ко гладан вук сам јео горску траву;

Покриво ране лишћем дивљег шљеза,

И пио воду из кола крваву.

 

О груди моје ломљаху се копља,

За ријез сабље пријењаху чуке.

Трчо сам преко палијех од снопља,

И хватао живе под оружјем Турке.

 

Тако Милован с осмјехом на лице

Мисли и прима исповијест своје.

А гладни врани - крвожедне птице,

Слећу и кљују мртве по разбоју...

 

С прозирним велом и расутом косом

Спушта се вила низ јелове грање:

Лијечи биљем и умија росом

Горском хајдуку ожиљке и ране.

 

И слази тмурна и суморна вече

Над гором гдје један витез сморем дише;

Док крв из рана све силније тече

Као млазови октобарске кише.

 

Цетиње, 1911. 

Мићун М. Павићевић









понедељак, 17. октобар 2022.

Brdjanke

 “Брђанке”

 

У бури живота

Са села

Сјећање...

Елегија

Пустињак

Крвава је...

У часовима

Далеко од тишме...

Себи

Осjeћa сe дах прољећа

Oпроштај

Тмурни сонети

Посље кише...

У часовима

Непријатељи...

На путу...

Осветник

Mоме пријатељу Милану Врчевићу

+ Адамову

Обмана

Срџби

Посвета д-ру Лазу Томановићу

Двије чаше

Остарали пјесник

Стари борац

У зиму…

Посланица - Нашим изродима и издајницима

Покајник

Издајник

Јанку М. Веселиновићу

Паћеник

Без утјехе

Правдољуб

“Вожду Срба” Карађорђу

Пропалој нади

У очи нове 1906. године

Горштак…

На растанку

? - !











У бури живота

 

 

 

 

У бури живота

 

У бури живота душа будна, хола

Бивало је часова и да подлегне...

А срце под бременом патња и бола

Зацмили — ко да га врео ланац стегне...

 

Бивало је да дух уморени јекне.

К’o звијер кад га стр’јела пробије:

Суза учења с образа да текне –

И да се са сузом сиротиње слије.

 

Али суза страха — није још никада

Са лица испивеног земљу квасила,

Нити се кад душа напаћена, млада

У заносу дивљему смрти плашила.

 

3. марта 1906.














Са села

 

 

 

Са села

 

Са бијелим плаштом стоје покривена

Суморног Јаблана груд, плећа широка;

У пропланке испод гордог му тјемена

Види се на пашу раштркана стока...

 

У сеоце, које сива магла скрива

Стоја богомоља чађава и стара,

Из снијега, који око ње почива,

Вири као глава старог оџачара.

 

Светац је. У храм се скупљају сељаци,

На сваког хаљине издрпане, жуте:

И к’о учитеља уплашени ђаци,

С дрхатом пољубе знамење и ћуте!...

 

А духовник млади, к’о каква кокета, -

Намјестио вјеђе и укочен стоји,

К’о да је на балу поскакује, шета,

И нешто нејасно шапуће и броји...

 

А претходник његов, стар, лица блиједа

Храпавијим гласом народ благосиља;

Послужитељ, к’о луд, урличе без реда,

У храму се ствара хармонија дивља..

 

10. фебруара 1906.















Сјећање...

 

 

 

Сјећање...

 

У јек младости снажне и бујне,

Кад крвца враше силно, грамзиво,

Твоје сам усне сочне и рујне

Ко луд сисао похлапно, живо...

 

То бурно врело чедног Амора

Мишљах демонски до гроба пити,

И као живот прољетња зора –

Душу тајнијем миљем сладити.

 

Отац времена разбојнички руши

И љубав и све што живот крије;

И моју младост и с њом жеђ у души –

Скрха к’о да је ни било није.

 

20 јуна 1907.