Десет Никчевића
Рој
црнијех слутња к'о олуја лети
И нијемо
пада на брежуљке голе;
Кроз прса
промичу оштри бајонети;
Посрћу гомиле,
ране боле, боле .....
Пламса
ново сунце на крвавом своду
И просипље
своје сребрнасте зраке –
Над
хумкама палих чета за слободу,
И на умируће
у крви јунаке.
У подножју
брда гдје Бојана стење,
Бљескају
плотуни, кисну хрпе меса,
Грезне у
крв наше младо покољење;
Поклич и
ломњава урвине потреса.
Десет
брата – лава срца гвозденога
Газе
дивље, смјело кроз бујицу зрна;
Сви наоружани
духом младог бога
Касапе и
лете на гробишта црна ....
И један
другоме снажно руке стежу,
А презрење
смрти бије им из зјена
Док оштри
вихори с Проклетија режу
Вај, клонуше
ћутке браћа загрљена ....
Бојана
урличе, ломи се, крв тече ....
У језера
крви умиру јунаци
Над
Скадром се спушта страховито вече,
Гавранови
црни носе поздрав мајци ....
Мићун М.
Павићевић
Цетињски
Вјесник бр. 109 1912.
