недеља, 30. април 2017.

По океану




По океану

По океану, ког бура пролама,
Наша је трошна пловила лађа…
Смрт смо гледали очима пред нама:
Вал се за валом све страшни рађа.

Лађа је скоро почела да тоне,
Ја сам лагано веслом кретао,
Руке су моје биле уморне,
И живот у путу скоро пропао.

Ти си се плашила и сузе лила,
Ја сам се био судби предао,
Док си се ти смјерно Богу молила,
Ја сам с поносом тебе гледао.

Мој дух је твоја љубав слободила,
Те се нијесам смрти плашио;
Наша је лађа у крај испловила,
Јер њу је Амор чува’ и возио.


24. октобра 1904.








субота, 29. април 2017.

Пропалој нади




Пропалој нади

Из вјечног мртвила дижеш се изнова,
Сапутнице стара, варалице клета;
Оживљујеш опет дане мојих снова,
Будиш осјећаје застаралих мета…

К’о  невјеста млада у доба прољећа
Стојиш пред-а-мноме насмијана лица;
И велиш ми: “Тебе твоја чека срећа
Промашили су те ударци стрелица!...”

Мене твој долазак није од потребе,
Ти сад немаш за ме оне прве дражи;
Моја душа свагда с твог издајства зебе,
Јер знам да си сестра невјере и лажи…


30. децембра 1904.







петак, 28. април 2017.

На гробљу…


На гробљу…

Уморно мноштво нијемо спава, …
Рођени брат до брата свога,
Сви у пустињи, али без страва –
И не зна један за другога.

Ту завађени заједно леже;
Обромљени и без прегнућа;
Добри од злих не могу да бјеже,
Јер ту им је заједно кућа.

У близу до саме цркве тамо
Висок се диг’о  гроб у сјају,
Други се стиск’о  сам, на само –
Једва се види тек на крају.

У првом леже: кости, знамења
Охолог неког великана,
А у другом: остаци мучења
Пјесника некад богодана.

До цркве стоји стара капела
У њој је света Христова слика, -
Ту бораве трагови пепела
Дома својега издајника.

Онамо гдје је тамно и  пусто,
Под сјенком грана старога дуба,
Трошан, к’о  скривен у  трње густо,
Крије се сам гроб родољуба.

На путу, који цркви води
Гроб је без крста и без лика,
По њему свачија нога ходи –
Ту труну остаци мученика.

Зар ни на гробљу, ето, ледном
Равноправности свете није
Овако силном, онако бједном –
А једно сунце озгоре грије?


26. септембра  1904.








Горштак…



Горштак…
Петру Кочићу

Пун крви, живота, топлине и даха,
Снажан, самоник’о  на голој врлети,
Силан и одважан, к’о  бура без страха, -
Чува вјеру, понос и аманет свети.

Од искони ту је – у свом самостану;
Преживио безброј окршаја, јада;
И његова духа силу богодану
У све окршаје нико не савлада!

Заставу слободе на оштрицу мача
Пронио је смјело кроз борбе крваве;
Поносита чела, без ропње и плача,
Високе се диг’о  на врхунац славе.

А и сад у бури савременог жића,
Његова се снага крши и развија;
Сишући похлапно сок културног пића –
Из душе му знање и наука клија…


1.      септембра 1907.





четвртак, 27. април 2017.

Апотеоза бесмртницима



Апотеоза бесмртницима

Нијесу оно дошли к’о  хусари;
Да жаре, пале, убијају, краду;
Нијесу они Хуни ни Татари,
Што смрт доносе и селу и граду!...

Они су дошли, к’о  божанске чете,
У рујној зори, кад се исток жари,
Да мртве дижу и робове свете;
Они су божјег гњева неимари!...

Они су дошли к’о  анђели мира,
У муклој ноћи, да донесу дана;
Они су дошли да руље вампире,
Прободу врхом оштрог јатагана.

Они су дошли да кандила пале,
У порушене цркве и олтаре;
Да срџбу свога народа искале
На црне чете и на отмичаре.

Они су дошли на огњишта стара,
На своје њиве, утрине и поља,
Гдје дјелови им, под стегом варавара,
Вај, умираху, под пале, на коља!...

Дошли су они, посље Црног Петка,
Да у свом дому свој Ускрс прославе,
Да посље буре – крвавог свршетка,
Са трофејима круне своје главе!...

И да у своја топла њедра приме:
Све што је неман кроз вјекове трла,
И биле циче, олује и зиме –
Браћу, која су на вјешала мрла!...

Дошли су они, без мрље и срама,
На разбојишта, гдје су јуче били, -
На поља части, гдје је оштра кама
Судила гнусном злочину и сили!...

Дошли су, свјесни свих дубоких рана,
У борби против три џелата хола;
Дошли су, свјесни лажи и обмана
И сажаљења под скиптром идола!...

Дошли су, свјесни да морају мр’јети
Сами, на своја огњишта крвава; -
И да им неће тајни дух дон’јети,
На поклон, биће државе и права!...

Они су дошли с чежњом срца врела,
Да са голготе сухи костур скину;
И да из крви, огња и пепела
Дигну, обнове своју отаџбину!...

Знај, нико неће разбуктали пламен,
Њихових душа угасити моћи,
Знај, нико неће побједнички знамен
Њихов прекрити плаштом црне ноћи!...

Не!... Бориће се они до ископа,
На гробовима палих исполина, -
Ту, гдје је свака натопљена стопа
Крвљу Глишића и другијех џина.

Јест, то је борба, без суза и страха,
Борба, што срца орканом претвара;
Борба сурове снаге и замаха,
Што жива дјела – у легенд ствара!...

II

Онамо гдје се Авала подиже,
К’о  мрки облак преко неба плава,
Гле, један мали њезне руке диже,
Из мрачног кута, гдје је до сад спава’;

“Мама, хоће ли добри тата доћи,
С далека пута, гдје је пош’о  лани?...
Наши су двори, к’о  путник у ноћи,
Без њега тешком тугом обмотани,

Хоће ли доћи, да ме икад више,
К’о  оно некад привије на груди?
Зима је… Бију вјетрови и кише,
Можда мој тата умире од студи?...

Хоће ли доћи да донесе хљеба,
И да ми дава слатке шећерлеме?...
Хоће ли доћи, када њиве треба
Преорат, бацат’ у њих плодно сјеме?

Хоће ли, мати, реци, срце боли
И нешто страшно притиска ми груди. –“
Зајеца мали, топле сузе проли;
Док крвав мјесец преко гора блуди.

-“Доћиће, надо, немој сузе лити”-
Уздахну мати, блиједа и сува;
“Тебе ће тата опет загрлити,
На тешком путу њега сам Бог чува!”

III

Не, никад више ваша рука груба,
Дотаћ’ се неће скута нашег цара;
И неће ваша зациктати труба
Никада више – дуж мутног Вардара.

Јуде!... Крв наша и наши костури,
Битољ су два пут отргли из мрака!...
Гле, на капије, што пркосе бури,
Гдје стрше коља српскијех барјака!...

Јунаци мрки, наборана чела,
Пролазе градом, кубурлије пале,
И гордо газе кроз умрла села,
Која још чаме у загрљај хале!...

То није војска у злату и свили.
Сви они носе гуњац и шајкаче;
Сви су се редом на селу родили,
За њ мрли!... За њих село горко плаче!

Још један налет, једна срџба смјела,
Још једна бура осветничке страсти;
И Србија ће запјевати ц’јела,
Бесмртну химну – Слободе и Части!...

*

И Ловћен чека орлове крсташе!...
Зар да он буде робињица худа?...
Не, витезови нове Шпарте наше;
Јер док је Христа мора бит’ и Јуда!...

Бесмртни Његош, са клисуре тврде,
Вапије, цичи, проклиње и стење;
Његове кости гладни вуци грде;
Његова мржња до неба се пење!...

Не, горштак гладни, Бог крша и гора,
У трену мучког убијства и слома,
Не бјеше свјесан: да умире зора
Више његова Каменога Дома!...

Зар момци они, силни к’о планина,
Да љубе руке Шваба и Маџара?...
И буду храна тигрова и псина;
Да душе њине срам и очај пара?...

Не, Нови Царе, Отаџбине Нове,
Тај удес брат мој – заслужио није;
Раскидај с њега гломазне окове,
Да с’ и он Сунца, што носиш нагрије!...

Мићун М. Павићевић


Welland, Ont., Canada, 1916.








недеља, 23. април 2017.

Посвета д-ру Лазу Томановићу



Посвета д-ру Лазу Томановићу
српском књижевнику и публицисти

Теби, што си свагда својим снажним пером
Био на бранику наших светих гора;
И свјесно к’о  човјек ријечју и дјелом
Наш понос бранио од б’јеса злотвора…

Теби, што сав живот намијени правди,
Тражећи путове, који слози воде;
Теби, кога тиште Србинови јади,
И који са жудњом чекаш дан слободе.

Теби, сав Србине и човјекољупче,
Чиј, рад је достојан свесрпског признања;
Теби, ком су зраци божанствене луче
Дали моћ разума, истине и знања.

Тебо златна срца, душе без ласкања,
Што српску идеју пропов’једаш смјело;
Из чисте љубави и голог признања –
Посвећујем ово своје скромно дјело.


Мићун М. Павићевић










субота, 15. април 2017.

Мићун Микашев Павићевић - Србија и Црна Гора (Црногорска политичка препуцавања)



“И пошље природног и неминовног Уједињења двеју српских краљевина, (који ће чин бити извршен и без “питања” и “санкција” људи из душевног  мрака и друштвеног буџака), као погребна звона на дан моралне смрти једног бившег деспота и новог Искариота, - са гусала народног барда, одјекивати ће пјесма, пуна свете простоте, духа и љепоте, пјесма, која ће се дуго понављати, и коју ће народна душа корегирати и допуњавати:

Књигу старац, бјелоглавац пише,
Са сред Беча града крвавога,
На диздара, старца Ћипурскога.
У књизи му старац говораше:
“Чуј, диздару, царски измећару,
Знаш ли море није давно било,
Кад си клањ’о  на моју серџаду,
Љубио ми и ноге и браду,
Да одбраним твоје пашалуке
Од некаква Петра – каурина,
Највећега нашег душманина;
И да твоје диздарство сачувам,
Да га не би Петар преграбио
И другога кнеза поставио.
Ја сам тебе дао вјеру царску,
Да ћу жељу твоју испунити,
Још да ћу те пашом поставити,
На велике седам кадилука,
Гдје је гн’јездо каурских хајдука,
Али да ми предаш Гору Црну
И све што се у њој Србом каже;
Да ми предаш Ловћен и Цетиње
И све влашке ћабе и светиње.
Сад је тебе згода, мој диздаре,
Да испуниш своје завјештање;
Протјер’о  сам ђавур – каурина –
Петра – и твог и мог душманина;
Сву Србију земљу опустио
И Петрову војску заробио.
Србија је сад у моје руке
И од ње ћеш добит кадилуке,
Мој диздаре, немој двоумити;
Јер би могло за те горе бити”.
Кад је диздар књигу прихватио,
Три пут царски моур пољубио,
На тенане писмо проучио
И сам собом тихо бесједио:
“Памет моја може царовати,
Ко још може с Бечом ратовати?
Шта ће Руси, глупи угурсузи,
Које могу и ђеца варати? …
Ја ћу цара свога послушати,
Све му дати и још му придати,
Али има једна мука тешка,
Што ми не да мира, ни живота:
Почела се раја комешати
И пријеко на мене гледати;
Не клања се пред моје минарете,
Без бруке ми ни даје динаре;
Не љуби ме у папуче жуте,
Не вјерује моје муке љуте.
Ја бих рају знао умирити
И даље је за уши водити;
Продават’ јој шило за огњило,
И претварат’ црно у бијело;
Ноћ у данке, бабе у јунаке;
Кусог зеца у брадатог’ свеца,
А вјештицу у Богородицу;
Ангалију – у светог Илију;
Робијаше у царске бимбаше;
Ал’ ме љута гуја опазила
И на мене језик исплазила,
Љута гуја Дрљев – ефендија
Ево има већ година дана:
Напада ме вучки и хајдучки,
Буни рају у свакоме крају,
Казује јој моје марифете;
И чавле ми забада у пете;
А мудар је шинула га муња,
Као да га лија породила,
А гуја му на бабине била;
Има језик од седам педаља;
Све зна што се иза брда ваља;
Не плаши се Бога ни ђавола,
Он је за ме тешка главобоља;
Не могу га златом поткупити,
Не могу га апсом застрашити,
За лукавство ни помена нема;
Јер он знаде све моје вјештине,
И сва моја дјела од старине,
Све мађије и све мудролије;
Кад га карам, он се на ме смије;
Кад га љубим, он шкргуће зубим’;
Видим да ми удицу припрема;
Таквог лисца у сав свијет нема;
Воли бих му очи извадити,
Него први уз султана бити.”
Тешко се је диздар замислијо,
Па од дерта на ноге скочио,
Браду чупа, ногом патос лупа;
Мумлају му празне величине,
А тресу се скути доламчине.
Угледа га гаравуша Хајка,
Па пред ноге клекну свог бабајка:
“Мили бабо, Ћипурски диздаре,
Ако ћеш ме, бабо, послушати,
Ја ћу тебе добро сјетовати,
Да сачуваш своје пашалуке,
И да будеш паша над пашама,
Пошто прође европска галама;
Имаш, бабо, три сина једнака,
Три вјештака што их нема мајка,
Два поведи собом у свијету,
Да превариш ђавурлију клету,
А Мурата, мог средњега брата,
Са педесет хиљада солдата,
Одреди га у Ћипуру твоме,
Да се преда војводи бечкоме.
Кад Мурата оставиш код раје,
Неће бити против тебе граје.
То је, бабо, мудра политика,
Коју нико разумјети неће.
У данашња варљива времена,
Треба клањат’ цркви и џамији,
Љубит руку попу и кадији, -
Само да се, бабо, сачувамо
Проклетога “Свеца Женевскога”,
Што нам копа јаму безданицу;
Ја бих прије вјеру погазила
Но се њему под крила савила.
Ти још имаш добријех ћипџија,
Скутоноша и кабадахија,
Што ће с тобом  мр’јети и живјети,
За тебе се и криво заклети;
Имаш Лаза, калајџина сина,
Што би знао буву потковати
И живога вука зауздати;
Без ханџара одријети јарца,
А од хата направит’ магарца;
Имаш, бабо, Бјелоша Илију,
Што ти служи вино и ракију,
Он те неће никад оставити,
Па да ћеш га кољенима бити;
Имаш, бабо, Петра-Црмничкога;
Који знаде с царем диванити,
Кроз уши се игле провлачити;
Имаш, бабо, Мила из Ћеклића,
Кога можеш уздом зауздати,
У волујска кола ухватити
И на њега ђубре товарити…..
Имаш Миша – коња поткивача
И Милоша књига разносача;
Имаш Пера, што џериде пише,
Милутина, да ти метанише;
Имаш старог Сима – стихотворца
И младога Луку богомољца.
То су, бабо, главе одабране,
Благо теби док те оне служе,
Па нека те сви остали туже.
Још се можеш ослонити, бабо,
На кадилук Жанагојевића
И пашалук Жабоједовића;
Први су ти пријатељи стари,
Извјежбане слуге и пудари,
А други су префригани ловци,
Чак од тебе већи “Црногорци”.
Проспи, бабо, благо оз ризница,
Раздијели жито из житница,
Не би л’ и још кога поткупио
И златом му уста затворио.
Знај, кад будеш тако урадио,
Ти си цио свијет надмудрио.
А све друге ситније работе,
Што у горње не улазе ствари,
Гдје се чедност с чежњом барабари,
Ја ћу знати сама савладати”.
Кад је диздар хајку разумио,
Од весеља три пут поскочио,
И три пут јој лице пољубио:
“Бе, аферим, ћери моја драга,
Тако треба и потковат’ врага!”
Па да видиш старога диздара,
Како виче што га грло служи:
“Иџо, слуго, отвори сепете
И донеси рухо неношено,
Ово свуци, ново ми обуци”.
Зна Илија што треба диздару;
Принесе му од злата чакшире,
Џамадане на руке исткане,
И јелече од срмајли пече
Са четрдест од бисера пуца;
Па гуњину од бијела шајка,
И два паса од свилена власа,
Криву ћорду – на стамболску моду;
Донесе му мазало за брке,
Три сапуна за лице и руке.
Па пошто га уми и обуче,
Из подрума хата му извуче,
Приведе га мермеру – камену,
И подвикну три црна татара,
Те дигоше на коња диздара.
Кад се диздар хата прихватио,
Проигра га кроз Ћипура града;
Прате њега три телала млада,
Сваки виче што га грло служи:
“Не плаши се, сиротињо рајо!
Неће диздар Ћипур оставити,
Но ће прије главу изгубити;
Не палите од боја топове,
Не буните госте диздарове;
Неће проћи ни неђеља дана,
Гости ће се натраг повратити,
С њима ће се диздар измирити”.
Тако диздар рају преварио,
Па се своме двору повратио.
Мили Боже, чуда големога,
Кад се стаде диздар опремати
И сандуке тешке закивати.
Први сандук све жежено злато,
Други сандук сребро нековато,
Трећи сандук од злата тепсије,
А четврти ђузел – ђеисије,
Пети сандук стара знаменија:
Златна штака Старца Острошкога,
Самур-митра Петра Цетињскога,
Па одежде Пиперског Стевана,
Мач и сабља Српскога Душана;
Тешки оклоп војводе Момчила
И кандила из свих манастира.
Посла диздар сву тешку сермију
Дебеломе мору на галију.
И сам пође у земљу Галију,
Да на своје изанђеле зубе
Покрадене милионе скубе.
То је било, истина је било;
Диздару се сјеме истражило,
Његова се кућа ископала,
На шљеме му чавка почивала.
“Амин, боже, правосуђениче!”
Из окова гладна раја виче;
Док се Мурат по Бечу башкари
И весели очевој превари.

Веланд, Онт.,  Канада

на Ђурђев-дан, 1917. године”