Мајкама палијех јунака

Мајкама палијех јунака

Стегните срца, сви су они пали

Онамо, гдје их Мати свих нас звала;

Синови ваши сви су редом знали

Зграбити бомбе, пушку њесто рала…

Збаците црне велове са глава

И закитите се вијенцима вријеса!

Гле! један читав народ васкрсава,

Тамо гдје гавран кљује њина меса.

Мајке, крв ваше крви гором шуми;

Ал сад су пусти градови и друми

Крвника ваших, дједа и отаца;

Пак нек вас душе не боле за чеда

На ваша лица зборана, блиједа

Сам Господ данас ореоле баца!...

Мићун М. Павићевић

Божићњи додатак

Вјесник бр. 100  1913.  

Јован Милованов

Јован Милованов

Јак, и несавладљив, к’о  огромна ст’јена,

Стоји на ограшју раздрљених груди,

И пркосно срџбом вјечног Суверена

Прати лом и врисак узбуњених људи….

Брише капље крви са рањеног лица,

И скрхан мучењем великога бола;

Вапије за падом скадарских равница

И слути кобни спомен Бардањола.

И још један облак душом му се расу,

Из очију букну читав вулкан плама;

И у томе тешком и језивом часу

С њим падоше на тле дванајест низама.

И потмуо јаук чу се преко страна,

Захори се негдје најснажни из груди:

То гудала бију и пјевају људи -

Славу, смрт џиновску витеза Јована.

На бојишту пепелишту нема раке,

Сем, што расте један био-крвав крин,

И кроз поноћ звоне гласи Ђурђијанке:

“Милована Перишина то је син!”

М. М. П.

(Мићун Микашев Павићевић?)

Цетињски Вјесник  бр. 106  1912

Петру Мркоњићу

Петру Мркоњићу

Дош’о  си к’о вихор, светитељског лика,

Под бременом бола, од ког’ душа грца,

И к’о  нека чудна исполинска слика,

Виј’о  се ограшјем, великога срца.

То је био тренут набујале плиме,

Болова и сумње, кад се душа леди,

Дан леденог сунца, олује и зиме,

Кад се кроз смрт јури: гробу ил’ побједи.

Кршила се снага хиљадама дива,

И кључао оркан, пакленог горива,

Над Србијом, мајком ћутљивих хероја.

Док је твоја ријеч, са литице суре:

“Напријед, јунаци!” – попут ноћне буре

Грмљела… и била тријумф страшног боја!..

То је пјесма дата на уздарје Краљу-војнику, родољубу и осветнику, а не Краљу-дипломати, грађанину и политичару.

Мићун М. Павићевић – “Србија и Црна Гора”

Прекоморке

"Прекоморке" 

Ускрс у туђини

Пред силником

Ловћену

Биограду

Цетињу старих орлова

Химна ускрснућа

Наша пјесма

Глигор Соколовић

Слика из рудника

Зрињски и Франкопан

Ћесару

У албум Константину Јоксимовићу рањенику и осветни...

Вилсонова пјесма

У Драчу

Јесења елегија

Преклоните главе

Милош Р. Спасојевић

Пјесма болу

Тајна

Тајна

Тајна

Пун сам једне жудње, коју не зна нико

К’о ни у сверама сва млијечна стада,

И ту жудњу ја сам на ћутање свико,

Премда у ме кипи вјечно ко вал јада…

Ал’ ја нећу да ме њени талас носи

У свијет безумља, у поноре мрачне,

Јер ја желим моје сунце да пркоси

И вјечно се блиста у свемире зрачне…

Зато ја ту жудњу и од себе кријем,

Јер то није жеља обична човјека;

И док тако чиним могу да се бијем

Са свом суровошћу живота до в’јека!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Пјесма болу

Пјесма болу

У шуме наше нема више хлада,

На њиве наше класје се не злати;

Пасишта чаме без бијелих стада!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

На прела наша не купе се секе,

У цркве наше свештеник не чати;

У куће наше нема колијевке!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

О клину нема пушке, ни ханџара,

Сломљене гусле, не купе се свати;

Побјегле љубе испред јаничара!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Градови наши пуше се у гару,

На огњиште се клупко гуја јати;

Мајке су наше слуге отмичару!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Села су наша пуста без момака,

Опљачкане су куле и вајати;

И нигдје, нигдје од живота знака!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

У крше наше крштени вук уђе,

И поче дјецу у бешике клати,

Светиње наше сад су робље туђе!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Вај, вихор смрти пустоши у коси,

Док пир пирују Јуде и Пилати;

Вал бурне р’јеке скрхан трофеј носи!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Миришу горе на мемљива меса

И црни гавран спровод мртвих прати;

Јецај и урлик пролама небеса!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Наша су врела усахла и мртва,

Друмове царске чувају џелати;

Сви смо ми једног лажног бога жртва!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Пала је поноћ очајна и тешка

На хриди црне! Стење земља мати;

Вај, сломљена је мишица витешка!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Прогнано робље туђа поља ради,

Никола с Бечом и данас се брати;

Сва Црна Гора умире од глади!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

О, Мајко моја, пресвисла од бола,

Цвили и плачи, пати, пати, пати!

Свој злочин раскраљ и деспот Никола

Најзад ће својем народу да плати!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Милош Р. Спасојевић

Милош Р. Спасојевић

Над Гласинцом тмурним чу се поклич тешки,

Посртаху чете дивље и окрутне;

Дух рањених људи снажни и витешки

Дизаше се гордо кроз облаке мутне.

И ни једно чедо каменијех гора

Није за коб, сумњу, страх и бољу знало

Преко раштрканих љеша и мрамора

Ледено је сунце за горе падало.

И ти си немиром узбурканог мора

Ступао мрк, крвав кроз црне облаке,

Предводио своје крваве јунаке.

Када је прољетна зазорила зора

О кад роса сунца све горе позлати –

Чу се мукли поклич: ”Збогом, мила мати!”

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Преклоните главе

Преклоните главе

Ви, чађаве душе, преклоните главе,

Кад се народ овај на устанак диже,

И баците са се одоре прљаве,

Сад кад небо наше плам освете лиже!

Ћутите, вампири растрованих срца,

Ваше гнусне бајке већ не слуша нико;

Неће народ овај у кврге да грца

У туђини он се на слободу свик’о.

Преклоните главе! Нација се буди!

И ускршња зора иза гора руди!

Полазе легије… Пучу ланци роба!...

Преклоните главе! Док сељаци хрле,

Да покају браћу, робове умрле,

И своју домају оживе из гроба!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Јесења елегија

Јесења елегија

Пала је јесен увела и тужна

На поља наша, која туђин тлачи.

И нигдје сунца да огрије  сужна!

Србијо мајко, не цвили, не плачи!

Боже, проклетство збаци с рода мога,

Обнови живот невине нејачи,

И казни, смрви духа пакленога!

Србијо мајко, не цвили, не плачи!...

Вај, камо наше круне и трофеји,

С њима се данас диче фарисеји;

Док племе моје посрће и проси!...

Боже, да л’  стиже крик нашега бола

Тамо до твога азурног престола?

Србијо мајко, мушки свој крст носи!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

У Драчу

У Драчу

Мргоди се небо и звијезде плачу…

И хуји Јадран … Галебови пиште!...

Вај, Србија је сва данас у Драчу!

Људи – нељуди, гдје нам је огњиште?

На шљеме наше гавранови гачу,

Злотвору гладно чедо хљеба иште!

Вај, Србија је сва данас у Драчу!

Људи – нељуди, гдје нам је огњиште?

Наше се сузе у сва мора стачу!

На наша поља туђи хати вриште!

Вај, Србија је сва данас у Драчу!

Људи – нељуди, гдје нам је огњиште?

Препукла срца, поробљених груди,

Доћи ће ускок на огњишта стара,

Да своју мајку из гроба пробуди,

Ко некад Христос из мртвих Лазара!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Вилсонова пјесма

Вилсонова пјесма

Ври, кипи срце и крв шуми врела!...

И сваки атом мога жића бреца…

Зар земља моја да суморна чела

Гледа, гдје њена у кврге мру дјеца?…

Ја чујем вапај палих милијона,

Под грубим мачем бјесомучног зв’јера,

И тешки одјек погребничких звона,

Уз кикот, писку гладног Луцифера.

Док Стари Свијет умире и грца,

Под копитама разузданих хата, –

Мени се чини да сваки крик срца

Његова звони дух наших палата.

Доста је било увреда и бола

И шутње, која душу срџбом рије!...

Зар сносит више лажнога идола,

Да и нас мучки мрцвари и бије?...

У борби за част, слободу и права!

Јер борба наша мртве васкрсава,

И носи ново доба човјечанству!...

Борба је наша гњев Богочовјека

На антихриста двадесетог вјека,

И пехар жучи Њемачкоме Царству!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

У албум Константину Јоксимовићу рањенику и осветнику

У албум Константину Јоксимовићу

рањенику и осветнику

Ја видим у те српски народ цио,

Који је прош’о кроз сва гротла мука,

И за то си ми тако драг и мио,

Вјесниче наше славе и јаука!...

У твоје зене као јесен мутне

Видим све патње, све псалме животу,

И све ограшја, све дане злослутне,

Сумрак и зору, Ускрс и Голготу!...

Ја видим у те српски народ цио,

И за то си ми к’о дах зоре мио,

Витеже, чедо ћутљивог сељака!...

И нека усуд сјенку жића збрише,

Што под ранама још свјетлуца, дише, –

Вјечан ће спомен остат на јунака!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”