Црногорском Митрополиту Митрофану Бану

Црногорском Митрополиту

Митрофану Бану

приликом његова 25-петогодишњег славља

Са амвона гдје се служи Богу,

И у рату, гдје се права ишту

Пропов’једа дух витештва, слогу,

И смјело се бори на попришту…

На жртвеник вјере и морала

Подиг’о си кристално знамење;

Све што ти је промисао дала

Давао си га за част и поштење…

К’о  представник распетога Бога

Носиш зубљу јединства и мира;

Човјечанство од демона злога –

Штити мудрост таквијех пастира.

Црној Гори свагда служи радо,

К’о  Србин, муж од духа и знања,

Зато данас теби дично стадо

Шаље лавор славе и признања.

Свети барјак Христове науке

Дижи гордо до завидног виса;

Кроз ограшја, препоне и муке

Лети смјело попут снажног риса.

Цетиње, 6. априла  1910. г.

Мићун М. Павићевић

“Цетињски Вјесник”  бр. 29    1910.

Машан Драгов

Машан Драгов

Страх никад није ледио му груди,

Ни сумња душу тровала и била;

Свакога јутра кад зора заруди

Он се пентрао уз стрмна точила.

И оштри ханџар носећи у зубе

Хвата се чврсто за литице голе;

Док су камењи и оштрице грубе

Његове босе ноге, боле, боле.

А кад се на врх од Главице Спушке

Јавио Масшан орошена лица;

Раздрљи груди космате и мушке,

Горди Спуж сјече испод трепавица.

“Овдје су моја браћа и дружина

Крв лила против отоманског бијеса,

Овдје је свака рупа и јазбина

И сад крцата костура и меса.

“Овдје још стрше крвави мунари

И хоџа рају плаши дивљом виком;

Овдје су моји познаници стари

Мрли, ћутећи, под оштрим челиком.

Па и још Турци кроз град коње јашу

У срце нашег огњишта и куће,

И тлаче поља – ђедовину нашу”

Јекну, и проли витез сузе вруће…

Из тврдих кула к’о  рој црних врана

Ниче гомила сурових пандура,

И јурну дивља чета на Машана,

И наста вапај, лом, вика и бура.

С планина тврдих кадкад сунце бљесне,

А Зета шуми, пјева пјесму стару;

Машану ватра из кумбура кресне,

Крв пљусне, ријез тупи се ханџару.

Кад ране, тмина, јека, бојна игра

Витезу бјеху досадили више,

Скочи, полетје, попут младог тигра

Кроз пљусак вреле од танади кише.

Задњи руј сунца још Једноше грије,

Машан се краде кроз горе, дубраве,

На ханџар, пушке, сребрне врбије

Наниз’о  мртве јаничарске главе….

Мићун М. Павићевић

Из друге књиге

“Стари мортиви”

Цетињски Вјесник бр. 55   1912.

Од доброга оца – неваљао син

Од доброга оца – неваљао син

Отац му је главар био

И јунак признати,

То ти може сваки човјек

Поштени казати.

Имао је и имање

Најбоље у село,

Живјело се у дом његов

Срећно и весело.

Поштов’о  је свагда људе

И њино поштење,

Те је и он код поштених

Стек’о  уважење.

Са хвалама није никад

На досаду био;

Он се није са јунаштвом

Много поносио.

Помог’о  је свагда оним’

Који помоћ траже;

Да је кога увр’једио –

То нико не каже.

Његов се је савјет увјек

У племе примао;

И ако он своје знање

Није истицао.

Живио је у поштењу

Све до гроба свога;

У вијеку имао је

Сина јединога.

Све имање посље смрти

Овога јунака –

Његовоме јединчету

Дошло је до шака.

И он јадник к’о  дијете,

Почне расипати!

Новца нема, те он земљу

Стаде продавати.

Трошио је на забаве,

Игре и музике,

Плаћао је с’ њим да иду

По четири свирке.

Зајмао је и дарив’о

Ма ко му тражио,

За будућност своју није

Рачуна водио.

Док ј’ одраст’о –

Упропасти скоро по иманај,

Па се нешће поправити

И доћи до знања.

Као момак већ одраст’о

Поче коња јахат;

Своје новце за сувишно

Одијело дават.

У пазаре одио је

Свакојега дана,

То је пио и трошио

Свуда по кафана.

Тражио је код свих власти

Па и код валдара,

Да би њега мјесто оца

Ставили главара.

Хвалио се, да је добар

И да је способан,

То је био и постао

Већ сваком’- несносан.

За главара није примљен,

Те од јада тога:

Расип’о  је и трошио

Што је боље мога.

Те је тако остануо

На ништа, без ништа;

Лишио се напошљетку

И свога огњишта.

Сад га видиш у вароши

Од рата до врата;

Тражи милост, пошто не зна

Никаква заната.

Сав издрпан,без капице

Иде по улица;

Изнемог’о и истрошен

Блиједога лица.

Нешт’ од зиме, нешт’ од глади

И других невоља,

На њега је наступила

И опасна боља.

Тек ако му пуно бјеше

Тридесет година, -

А рек’о  би – прошло му је

Вјека половина.

Биједни је његов живот

Завршен са тиме,

Што је једно јутро нађен

Пометен од зиме.

Сваковели:”Слава Богу!

Што га прими себи,

Да несрећник већ овуда

Од зиме не зебе.”

Отац му је стек’о  био:

Славу и поштење;

А он јадник није стек’о

Чак ни сажаљење.

Данилов Град, 1904. г.

М. М. Павићевић

“Голуб” бр. 10    1904.

Гарчу*)

Гарчу*)

Вјековима увијек горд стојиш,

Муње, грома слабо се кад бојиш,

Непокоран сили и природи

Оста свагда од како се роди!

С’ прољећа си красан погледати,

Кад ти гора отпочне листати,

А зима те начини сурова,

Са свијета и љутих мразова.

Ал’ вазда си мио виђет старче,

Од кад Турчин више не алаче

Уравница коријена твога;

Од кад њему сила изнемога.

Те т’ и гледам као спомен неки;

Што ме сјећа на вијек далеки,

Прича прошлост Српскијех јунака,

Храбра срца младијех момака.

Данилов-Град        Мићун М. Павићевић

*) Гарач је знатна планина у Црној Гори, лежи између Катунске и Брдске нахије.

“Голуб” бр. 16    1904.

На Бијеле Покладе

На Бијеле Покладе

Кркља месо у пињати –

Рано пријед седам сати;

Под тепсијом пита тиња; -

Већ печена стоји свиња.

Хљеба има изобила,

Ђеца су се окупила:

Траже мајци приганица

И осталих преслачица.

Вино стоји на асталу,

Већ домаћин трза палу*)

Сјече хлеба, сјече меса

И дијели по трпеза.

Скупила се ђеца, старци,

Укућани и дошљаци;

Свако има апетита

И мачка је данас сита.

Пију вина и мезете,

Док их пола дана срете,

Тад’ се дигну загријани

Па изађу на пољани:

Неки скачу у висине –

Пушкам’ мећућ’ од милине;

Неки стоје у родове –

То се наше “коло” зове.

Тако траје док мрак пане,

Тад’ се коло све растане:

Па се трчи на ожице

И кидају “печенице”.

Па поново почне свирка,

Пјеванија, граја, вика –

До дванајест ноћи сати,

Тад’ већ почну лијегати.

Неки бива и не спава;

Јер г’ од пића боли глава, -

Такви радо тражи сједник –

Чека “чисти понеђелник”.

Бар, када се пије, ије,

Тад’ за рачун мислит није,

Нит’ за какве друге јаде,

А најмање на покладе.

Д. Град, 1904.    М. М. Павићевић

*) Пала се код нас зове касапски нож.

“Голуб” бр. 4    1904.