Машан Драгов

Машан Драгов

Страх никад није ледио му груди,

Ни сумња душу тровала и била;

Свакога јутра кад зора заруди

Он се пентрао уз стрмна точила.

И оштри ханџар носећи у зубе

Хвата се чврсто за литице голе;

Док су камењи и оштрице грубе

Његове босе ноге, боле, боле.

А кад се на врх од Главице Спушке

Јавио Масшан орошена лица;

Раздрљи груди космате и мушке,

Горди Спуж сјече испод трепавица.

“Овдје су моја браћа и дружина

Крв лила против отоманског бијеса,

Овдје је свака рупа и јазбина

И сад крцата костура и меса.

“Овдје још стрше крвави мунари

И хоџа рају плаши дивљом виком;

Овдје су моји познаници стари

Мрли, ћутећи, под оштрим челиком.

Па и још Турци кроз град коње јашу

У срце нашег огњишта и куће,

И тлаче поља – ђедовину нашу”

Јекну, и проли витез сузе вруће…

Из тврдих кула к’о  рој црних врана

Ниче гомила сурових пандура,

И јурну дивља чета на Машана,

И наста вапај, лом, вика и бура.

С планина тврдих кадкад сунце бљесне,

А Зета шуми, пјева пјесму стару;

Машану ватра из кумбура кресне,

Крв пљусне, ријез тупи се ханџару.

Кад ране, тмина, јека, бојна игра

Витезу бјеху досадили више,

Скочи, полетје, попут младог тигра

Кроз пљусак вреле од танади кише.

Задњи руј сунца још Једноше грије,

Машан се краде кроз горе, дубраве,

На ханџар, пушке, сребрне врбије

Наниз’о  мртве јаничарске главе….

Мићун М. Павићевић

Из друге књиге

“Стари мортиви”

Цетињски Вјесник бр. 55   1912.