“Брђанке”
Mоме пријатељу Милану Врчевићу
Посланица - Нашим изродима и издајницима
понедељак, 17. октобар 2022.
У бури живота
У
бури живота
У
бури живота душа будна, хола
Бивало
је часова и да подлегне...
А
срце под бременом патња и бола
Зацмили
— ко да га врео ланац стегне...
Бивало
је да дух уморени јекне.
К’o
звијер кад га стр’јела пробије:
Суза
учења с образа да текне –
И
да се са сузом сиротиње слије.
Али
суза страха — није још никада
Са
лица испивеног земљу квасила,
Нити
се кад душа напаћена, млада
У
заносу дивљему смрти плашила.
3.
марта 1906.
Са села
Са
села
Са
бијелим плаштом стоје покривена
Суморног
Јаблана груд, плећа широка;
У
пропланке испод гордог му тјемена
Види
се на пашу раштркана стока...
У
сеоце, које сива магла скрива
Стоја
богомоља чађава и стара,
Из
снијега, који око ње почива,
Вири
као глава старог оџачара.
Светац
је. У храм се скупљају сељаци,
На
сваког хаљине издрпане, жуте:
И
к’о учитеља уплашени ђаци,
С
дрхатом пољубе знамење и ћуте!...
А
духовник млади, к’о каква кокета, -
Намјестио
вјеђе и укочен стоји,
К’о
да је на балу поскакује, шета,
И
нешто нејасно шапуће и броји...
А
претходник његов, стар, лица блиједа
Храпавијим
гласом народ благосиља;
Послужитељ,
к’о луд, урличе без реда,
У
храму се ствара хармонија дивља..
10.
фебруара 1906.
Сјећање...
Сјећање...
У јек младости снажне и бујне,
Кад крвца враше силно, грамзиво,
Твоје сам усне сочне и рујне
Ко луд сисао похлапно, живо...
То бурно врело чедног Амора
Мишљах демонски до гроба пити,
И као живот прољетња зора –
Душу
тајнијем миљем сладити.
Отац
времена разбојнички руши
И љубав и све што живот крије;
И моју младост и с њом жеђ у души –
Скрха
к’о да је ни било није.
20 јуна 1907.
Елегија
Елегија
Ко
тужни јауци рањена сокола,
Са
скрxане мире јецали су звуци —
И
у океану заблуда и бола,
Трошили
се, ко талас у морској хуци.
Ко
очајни уздах сломјена срдашца,
Замагљену
душу сјета је пратила,
К’о
на трошним т’јелом немоћнога старца,
Над
бићем се тешке чамотиња вила.
И
ни једне пјесме, милином проткане,
Вила
моја није никад отпјевала;
К’о
блиједи зрачак усред ноћи тамне,
Тако
је звјезда среће моје сјала.
И
данас, у вртлог буре и трвења,
Саломљена
душа, к’о очајник рида,...
А
срце, под бичем бола и мучења,
Јеца
и издише — ломи се и кида!...
Данилов-град
11. марта 1906. г.
Пустињак
Пустињак
Далеко
од људи и злобе њине,
У
пустој гори, вјечној студени,
Под
тешким кровом ледне пећине,
Борави
дане пустињак смјерни.
Вуци,
хијене, дивљи тигрови,
Гаврани
црни, соколови сиви, -
То
су његови вјерни другови,
Он
с њима редовно без страха живи ...
Тутњи
природе потресом громова
Монотони
гласи кукавице злобне,
Сурови
фиjуци буре и вјетрова, —
То
су за њега пјесме чаробне!...
Вино
ил’ друго што свијет пије,
Јела
печена или кувана,
Он
за то никад ни знао није:
Вода
и коров сва му је храна!...
Мирнога
срца, душе спокојне,
Живи
пун наде у царству вјечности;
Љуби
једнако богате, невољне,
Он
не зна што су људске пакости ...
14.
октобра 1904.
Крвава је...
Крвава
је...
Крвава
је ноћца ова.
На
мом небу зв’језде није,
Као
срце од болова
Tмурна
нарав сузе лије...
У
пустоме селу моме
Ридање
се смртно чује,
Ко
облаци кад се доме —
Плач
за плачем одјекује...
То
огњиште моје мило
Зли
духови дрско тлаче,
Небо
за њ’ је сузе лило,
За
њ’ и моја душа плаче!...
10.
маја 1907.
У часовима
У часовима
У часовима замагљеним и бурним,
Кад се к’о оријаши српским небом тмурним
Вијаху мрачне сјенке и облаци, -
Српскијех домова људи и јунаци,
Одважите се смјело речи истину:
За правду и ускре брата у туђину!
Taд’ преста мучење праведних синова
И јека ланаца, са криком робова;
Догоре жртвеник лажних апостола, -
А зацари се правда истинска и хола!
3. децембра 1906.
Пријавите се на:
Постови (Atom)