Милован Перишин
Мрк, силан, страшан ко Краљевић Марко,
Сједи
под сјенком јеловијех грана,
Мач
бритки глади огњилом полако
И
брише лишћем млаз крви из рана.
Јутрос је дошо из Дуге крваве,
Са
седам рана на груди широке,
Без
огртача, без доламе плаве, —
Остале
само још сломјене токе.
Крваве очи ко два сунца горе –
Гледају тамо: гдје је леш до леша;
А душа бурна немирна ко море
Мисли на подвик војводе Костреша.
Зар ране ове и крв која тече
Да сморе живот овај што је свика;
Да мре и живи као дан и вече?
Не! он је јачи, тврђи од челика —
Нек вихор турске срџбе и бијеса
Збрише окова што га хвата језа:
Кад оштри ханџар зарања у меса,
Кад врео ланац око паса стеза. –
Моја су на то навикнула чула
У вјечној магли пушчанога праха;
Ја сам ко тврда од жељеза кула;
Још срце моје не познаде страха.
На први јуриш мој ханџар је први
Зарио у груд Османова сина;
Газећи гордо у валове крви,
За мном падаше лешева лазина. –
Од кише зрња ја нијесам преза,
Ко гладан вук сам јео горску траву;
Покриво ране лишћем дивљег шљеза,
И пио воду из кола крваву.
О груди моје ломљаху се копља,
За ријез сабље пријењаху чуке.
Трчо сам преко палијех од снопља,
И хватао живе под оружјем Турке.
Тако Милован с осмјехом на лице
Мисли и прима исповијест своје.
А гладни врани - крвожедне птице,
Слећу и кљују мртве по разбоју...
С прозирним велом и расутом косом
Спушта се вила низ јелове грање:
Лијечи биљем и умија росом
Горском хајдуку ожиљке и ране.
И слази тмурна и суморна вече
Над гором гдје један витез сморем дише;
Док крв из рана све силније тече
Као млазови октобарске кише.
Цетиње, 1911.
Мићун М. Павићевић
