недеља, 8. новембар 2015.

Бој на Луарзи




Бој на Луарзи

Неђеља је, јутро освануло,
Још не бјеше сунце огрануло,
Нит’ просуло зрака из облака;
Још не бјеху звона ударила,
Нити божју службу огласила;
И још роса трепташе по трави,
Као бисер на бијелу врату.
Тек славуји из густих честара,
Огласише зору и раздање,
На Луарзи пушке зацикташе,
И орлови горски загракташе:
Цетињани јунаци без страха
И Пјешивци мрки осветници;
Карауле турске поломише
И два топа на јуриш узеше,
На Луарзи заставе попеше;
Из засједа Турци умакоше
И у нове шанце западоше.
Кад је густа касапница била,
Кад су зрна кроз ваздух даждила,
И ограшје чајина прекрила,
А љешине скрила магла сива –
Бљесну сабља официра Ива,
Међу живе Турке у кућиште,
Што ту себи нађоше склониште;
На јунака пушке запуцаше,
Ни једне му ране не задале!
На гомиле падају љешине,
Кућиште се напунило меса
Од комада турскијех тјелеса;
Иво гледа и брке упреда,
Оштри ћорду, мотри Скадру горду:
‘Тамо ћемо срећу окушати,
Тамо ћемо пјесму запјевати,
Тамо ће нас Гојковица млада
Срести на праг капије од града,
И цјеливат’ наша лица с реда,
Там’ је круна нашијех побједа!”
Планинама и долином сивом
Још се ломе пушке са сјечивом;
Јек трубача са далеког виса,
Потмуло се чује и разл’јеже,
Са гнијезда дивље птице бјеже;
Негдје тамо у селу без људи:
Лају пашчад гладна и мршава,
Напуштено село мртво спава.
К’о  авети пали рањеници,
Смрт лагано слази преко страна.
Лица су се земљом претворила;
Зеница се сузом засузила;
Смрт целива прваке јуриша.
Ту падаху поглавице редом,
Упираху пошљедњим погледом
Мутне очи крвавоме Драчу.
Покров црни, вихоре разгрни,
Да се види на Каму и хриди:
Ко је пао, ко је жив остао;
Колико је Турака у мраку;
Колико је рана на јунаку;
Је ли соко савладао гују;
Ко се скрио у честогорици,
А ко ли се бори на кланици?
Вију ли се са мора галеби
И слазе ли с висова јастреби,
Да у крви окупају крила;
Долази ли загоркиња вила
На попришту, црноме згаришту,
И вида ли ране излокане,
Повраћа ли очи ископане?
Сину сунце, огрија врхунце:
У ломљави боја крвавога
Клону глава Ђока Петровога,
Официра са Богмиловића,
И сокола Кара Шутоњина,
Никчевића, из села Стубице,
С неколико брата и рођака,
Пјешиваца, горскијех јунака,
Што Луарзу крвљу окупаше,
Кроз гудуре и кроз ланце љуте
Граду Љешу прокрчише путе.
На Луарзи вране попадале,
А у Скадру буле проплакале,
Жале, туже своје господаре,
И проклињу момчад Цетињане,
И Пјешивце вукобаше старе.
Сунце сину позлати планину,
Топ објави нову грмљавину:
Љеш се тресе, а море се љуља,
Барјак Српски дивно се лепрша
На ћелије Светога Јована;
Вољно шуме валови Јадрана;
Над њим’ вила облацима броди,
Пјева пјесму мору и Слободи!...

Цетиње   Мићун М. Павићевић 

Босанска Вила  бр. 1-6   1914.








четвртак, 29. октобар 2015.

Вукалица Драшковић



Вукалица Драшковић

У часе ове пуне тајног врења
У души мојој ја осјећам врела
Мислим на дане нашег Васкрсења,
На нови подвиг, на велика Дјела.

И кад год пушка са Мојковца кресне,
И жар се проспе вијенцем Јавора
Мене се чини да сав Балкан тресе
Пред војском, која силази са гора.

Ово су часи весеља и жуди
Кад Племе моје у крв, огањ грезне;
Док крвав мјесец планинама блуди
У мене срце за побједом чезне.

И Вукалица под теретом дана
Полетје срџбом раздражена џина;
Са турских кула кугла усијана
Раздрије груди Зевсовога сина……


Мићун М. Павићевић






среда, 10. јун 2015.

Владика Раде



Владика Раде

1813 – 1913


Тамо у сфере, гдје јата звијезда
Трепере, гасну и видиком броде,
Твој дух је наш'о  свој лон и гнијезда
И прорицао вјекове слободе....

Данас у твоје горе сунце грије,
И ускрс слави робље, раја гола;
Којој си мјесто плача и мантије –
Сплео вијенац од срџбе и бола....

Из урвине се диг'о  Краљев Марко
И Косово је озарило жарко
Сунце освете, из крви поникле.

„Не грми више клетва на изроде“;
Твој народ слави јединство слободе;
На твом су гробу златне руже никле.

Мићун М. Павићевић


Глас Црногорца   бр.  51   1913







Скадарско коло



Скадарско коло

Истрок пуца, зора руди, -
Заморен се Скадар буди,
Подмлађена, свјежа лица
С'ја  к'о   зв'језда предходница....

Небо своју свјетлост просу
На мучену рају босу;
А из крви проливене
У пурпуру вију сјене ....

Нигдје гласа мујезина,
Нигдје буле, ни Турчина ....
На сараје и чардаке
Трепте токе на јунаке ....

Црногорскa војска чила
У коло се ухватила;
И Бојана пјесму пјева
Жељна људи и змајева....

Књаз Данило коло води,
Пјева сунцу и Слободи ....
Звона звоне, гусле гуде
Из гробова борце буде....

Преко крша и врлети
Са Ловћена вила лети,
Плете в'јенце храброј чети,
Пјева Правди и Освети ....

На минаре, на џамије
Крвави се барјак вије,
Под небом му копље стрши;
Косовски се завјет сврши....

Сваки Горштак, што је пао,
На крви је васкрсао;
А рањени витезови
Осјећају живот нови....

Краљ Никола, пун замаха,
Без очаја и без страха,
На капије стоји града,
Да га штити од свих јада....

Весели се, Скадре, граде;
Сам те Усуд нама даде!...
И док траје једног вука
Бићеш трофеј наших мука

М. П.


Цетињски Вјесник бр. 31   1913







петак, 5. јун 2015.

На распећу...



На распећу...

Над гробом мојих нада
Црна се поноћ свила;
На срцу очај пада,
Умиру чувства, била.

Кроз буру жића мога
Вапије младост рана;
На крсту распетога
Бију ме сваког дана.

Крше се моје кости,
Суза ми зјене мути;
А Господ цар милости
Гледа и нијем ћути.



Мићун М. Павићевић  

Цетињски Вјесник бр. 109  1912 (Божићни број)





Моменти....


Моменти....

На пољу јесен хладна и мочарна.
Мене све ране мога срца боле...
Звижди ... Урличе вјетар с голих страна
И у мом врту крши гране голе...

Ах, како страшно јесен тугом бије
И прича повјест рâнâ мога срца;
Ах, како страшно душом вихор вије
И раздробљено срце болом грца....


Мићун М. Павићевић  

Цетињски Вјесник бр. 109  1912 (Божићни број)









Пати!...



Пати!...

Пати у болу дубокијех рана,
И слушај урлик сломљенога срца;
И кад је твој дух мучења Нирвана;
Не дај да суза у очима врца.

Све што животом самосвјесно живи;
Болује, пати, урличе и жуди.
Пати, мој друже, мој соколе сиви;
С поносом презри сажаљења људи.



Мићун М. Павићевић  

Цетињски Вјесник бр. 109  1912 (Божићни број)








Ја хоћу...






Ја хоћу...

Ја хоћу душе смјеле, снажне, јаке,
Ја хоћу срца од жељеза јача;
Ја хоћу дивље окрутне јунаке,
Што не презају од ватре ни мача.

Ја хоћу једно ново покољење,
Које ће крвљу видат'  ране старе;
Ја хоћу живот, борбу, снагу, врење,
Ја хоћу дрске, круте неимаре.

Ја хоћу нове путеве и стазе
И чеда, која носе гром у шаке;
Ја хоћу људе, што по блату газе
Да дигнем духом небу под облаке.

Ја хоћу сунце, истине и духа,
Да васкрснем оне, што у понор плину,
И да потресем покољења глуха;
Ја хоћу здраву, умну омладину.


Мићун М. Павићевић  

Цетињски Вјесник бр. 109  1912 (Божићни број)





Христос




Христос

Млаз крвави брижди из његових груди,
Међу два зликовца он на крсту ћути,
Руља фарисеја и плаћених људи
Чека кад ће глас му одрицања чути.

И још један шиљак, кроз мишке, кроз груди
Заријеше гњевно два џелата мрска,
И зацерише се Пилатови људи
Кад клону глава к'о  пред буром трска.

Да би убојици срџба била већа;
Ту на губилишту сађе Тајна Сила
И подиже сухи костур са распећа,
И васкрслог Христа однесе на крила! ...




Мићун Павићевић


Цетињски Вјесник бр. 25  1912.  (Ускршњи прилог)







На Јадрану...




На Јадрану...

Са висина вихор шиба,
На западу румен трне,
Вал за валом лађу гиба,
Витлају се тице црне.

Море шуми, лађа тоне,
Из даљине крик се чује
Два веслара сузе роне,
Тужно негђе звона брује.

Мрак проноси студ и језу,
Чун пошљедњи морем броди,
А ја пјевам марсељезу

Српском мору и слободи.

Мићун М. Павићевић  

Цетињски Вјесник бр. 109  1912 (Божићни број)