Бој на Луарзи

Бој на Луарзи

Неђеља је, јутро освануло,

Још не бјеше сунце огрануло,

Нит’ просуло зрака из облака;

Још не бјеху звона ударила,

Нити божју службу огласила;

И још роса трепташе по трави,

Као бисер на бијелу врату.

Тек славуји из густих честара,

Огласише зору и раздање,

На Луарзи пушке зацикташе,

И орлови горски загракташе:

Цетињани јунаци без страха

И Пјешивци мрки осветници;

Карауле турске поломише

И два топа на јуриш узеше,

На Луарзи заставе попеше;

Из засједа Турци умакоше

И у нове шанце западоше.

Кад је густа касапница била,

Кад су зрна кроз ваздух даждила,

И ограшје чајина прекрила,

А љешине скрила магла сива –

Бљесну сабља официра Ива,

Међу живе Турке у кућиште,

Што ту себи нађоше склониште;

На јунака пушке запуцаше,

Ни једне му ране не задале!

На гомиле падају љешине,

Кућиште се напунило меса

Од комада турскијех тјелеса;

Иво гледа и брке упреда,

Оштри ћорду, мотри Скадру горду:

‘Тамо ћемо срећу окушати,

Тамо ћемо пјесму запјевати,

Тамо ће нас Гојковица млада

Срести на праг капије од града,

И цјеливат’ наша лица с реда,

Там’ је круна нашијех побједа!”

Планинама и долином сивом

Још се ломе пушке са сјечивом;

Јек трубача са далеког виса,

Потмуло се чује и разл’јеже,

Са гнијезда дивље птице бјеже;

Негдје тамо у селу без људи:

Лају пашчад гладна и мршава,

Напуштено село мртво спава.

К’о  авети пали рањеници,

Смрт лагано слази преко страна.

Лица су се земљом претворила;

Зеница се сузом засузила;

Смрт целива прваке јуриша.

Ту падаху поглавице редом,

Упираху пошљедњим погледом

Мутне очи крвавоме Драчу.

Покров црни, вихоре разгрни,

Да се види на Каму и хриди:

Ко је пао, ко је жив остао;

Колико је Турака у мраку;

Колико је рана на јунаку;

Је ли соко савладао гују;

Ко се скрио у честогорици,

А ко ли се бори на кланици?

Вију ли се са мора галеби

И слазе ли с висова јастреби,

Да у крви окупају крила;

Долази ли загоркиња вила

На попришту, црноме згаришту,

И вида ли ране излокане,

Повраћа ли очи ископане?

Сину сунце, огрија врхунце:

У ломљави боја крвавога

Клону глава Ђока Петровога,

Официра са Богмиловића,

И сокола Кара Шутоњина,

Никчевића, из села Стубице,

С неколико брата и рођака,

Пјешиваца, горскијех јунака,

Што Луарзу крвљу окупаше,

Кроз гудуре и кроз ланце љуте

Граду Љешу прокрчише путе.

На Луарзи вране попадале,

А у Скадру буле проплакале,

Жале, туже своје господаре,

И проклињу момчад Цетињане,

И Пјешивце вукобаше старе.

Сунце сину позлати планину,

Топ објави нову грмљавину:

Љеш се тресе, а море се љуља,

Барјак Српски дивно се лепрша

На ћелије Светога Јована;

Вољно шуме валови Јадрана;

Над њим’ вила облацима броди,

Пјева пјесму мору и Слободи!...

Цетиње   Мићун М. Павићевић 

Босанска Вила  бр. 1-6   1914.