Пјевач мог народа
По селима и по градовима,
По кланцима и царским друмима;
У пећине, гдје зиме хајдуци,
И кроз шуме куда вију вуци;
Уз ударе силних грмљавина,
И уз шапат морскијех пучина, -
Пјевао је љета пет стотина,
Гуслар стари народа мојега;
Спомињао Милоша и Марка,
С хиљадама другијех јунака.
На гусле су струне јаке биле;
Пјесме су се жалоснице виле;
Уздисало и сузе се лиле.
Како гуслар лако удараше,
Са јелах се савијаху гране
И љубљаху челом земљу црну;
По челу се жиле испреплеле,
Као гује у тијесну шкрипу;
Из очих му ватра сијеваше,
А са лица срџба говораше:
“Тешко мени и народу моме,
Бол сносећи, лијек чекајући;
Тешко браћи на четири стране,
Чекајући док ми сунце гране;
Пет вјекова мука и јаука,
Пет вјекова суза и уздаха,
Пет вјекова понижења, страха, -
Мом народу душе разорише,
Зао удес ко ће сносит више!?
Дигните се умрли јунаци,
Развијте се Бошкови барјаци,
Вади Марко из мора топуза
И мој народ ослободи уза?”…
Већ пјевачу очи искапаше,
Ал’ гудало јаче удараше,
И силније грло грмијаше,
Кунијаше Вука издајника,
Призиваше Бога Осветника.
Слазиле су виле са планина
И пјевачу грло кријепиле:
Бистром водом с бесмртних Ријека,
Пружиле му од биља лијека,
Младиле га дахом од младости,
Браниле га од грдне старости.
На косу му иње попадало,
Још се лице младошћу сијало,
Још је грло као гром пуцало.
Већ кад старцу малаксаше руке,
Он је своје призвао унуке:
“Ђецо моја ево вам гусала,
Немојте их, ђецо, остављати
У подруме да их мемла ије,
Да их чађа и прашина крије;
Учите се уз гусле пјевати,
Нашу прошлост живим ријечима
Проносите десно и лијево,
Нек се чује и нек се запамти:
да је Србин некад царовао,
Да ће опет Србин царовати”
Гусле моје моја даворијо,
Гусле моје српска историјо,
запјевајте громко, силовито,
Нек се тресе и гора и трава,
Српски Лазар данас васкрсава,
Из гробнице – старе костурнице.
Хајд’ запјевај, вило Равијојло,
Са Милоше у једноме гласу,
Свету пјесму Србинову спасу.
Ој, гуслару слободе вјесниче,
Мог народа највећи пјесниче,
Нек ти гусле вјековима гуде.
Међу Српством мир и слогу буде;
И још има раје у ланцима,
Пјевај пјесму новим јунацима,
Што ће доћи силни као бура,
Вино пити, врагу пркосити,
Запјевати пјесму над пјесамама,
Да се небу и земља пролама:
“Све је наше, што је некад било,
Српство се је вјечно сјединило!”
Гуслар
(Мићун М. Павићевић?)
“Вјесник” Цетиње бр.5 1914.
