среда, 27. децембар 2017.

Пјевач мог народа



Пјевач мог народа

По селима и по градовима,
По кланцима и царским друмима;
У пећине, гдје зиме хајдуци,
И кроз шуме куда вију вуци;
Уз ударе силних грмљавина,
И уз шапат морскијех пучина, -
Пјевао је љета пет стотина,
Гуслар стари народа мојега;
Спомињао Милоша и Марка,
С хиљадама другијех јунака.
На гусле су струне јаке биле;
Пјесме су се жалоснице виле;
Уздисало и сузе се лиле.
Како гуслар лако удараше,
Са јелах се савијаху гране
И љубљаху челом земљу црну;
По челу се жиле испреплеле,
Као гује у тијесну шкрипу;
Из очих му ватра сијеваше,
А са лица срџба говораше:
“Тешко мени и народу моме,
Бол сносећи, лијек чекајући;
Тешко браћи на четири стране,
Чекајући док ми сунце гране;
Пет вјекова мука и јаука,
Пет вјекова суза и уздаха,
Пет вјекова понижења, страха, -
Мом народу душе разорише,
Зао удес ко ће сносит више!?
Дигните се умрли јунаци,
Развијте се Бошкови барјаци,
Вади Марко из мора топуза
И мој народ ослободи уза?”…
Већ пјевачу очи искапаше,
Ал’ гудало јаче удараше,
И силније грло грмијаше,
Кунијаше Вука издајника,
Призиваше Бога Осветника.
Слазиле су виле са планина
И пјевачу грло кријепиле:
Бистром водом с бесмртних Ријека,
Пружиле му од биља лијека,
Младиле га дахом од младости,
Браниле га од грдне старости.
На косу му иње попадало,
Још се лице младошћу сијало,
Још је грло као гром пуцало.
Већ кад старцу малаксаше руке,
Он је своје призвао унуке:
“Ђецо моја ево вам гусала,
Немојте их, ђецо, остављати
У подруме да их мемла ије,
Да их чађа и прашина крије;
Учите се уз гусле пјевати,
Нашу прошлост живим ријечима
Проносите десно и лијево,
Нек се чује и нек се запамти:
да је Србин некад царовао,
Да ће опет Србин царовати”
Гусле моје моја даворијо,
Гусле моје српска историјо,
запјевајте громко, силовито,
Нек се тресе и гора и трава,
Српски Лазар данас васкрсава,
Из гробнице – старе костурнице.
Хајд’ запјевај, вило Равијојло,
Са Милоше у једноме гласу,
Свету пјесму Србинову спасу.
Ој, гуслару слободе вјесниче,
Мог народа највећи пјесниче,
Нек ти гусле вјековима гуде.
Међу Српством мир и слогу буде;
И још има раје у ланцима,
Пјевај пјесму новим јунацима,
Што ће доћи силни као бура,
Вино пити, врагу пркосити,
Запјевати пјесму над пјесамама,
Да се небу и земља пролама:
“Све је наше, што је некад било,
Српство се је вјечно сјединило!”

Гуслар    (Мићун М. Павићевић?)


“Вјесник” Цетиње бр.5    1914.








петак, 22. децембар 2017.

Божић на граници

Божић на граници

Замржена нарав ћути,
На починак сунце тоне;
Као бичем ошинути,
Два мезимца сузе роне!...

У домове њине јеца
Пјесма коју вјетри носе,
А њихова гола дјеца,
Понижена, хљеба просе…

Зима… Снијег… Вјетар кида,
Шиба кости и тијело;
Божић… Христос плаче, рида,
Пјева Браћи опијело….

Мићун М. Павићевић
  

Божићњи додатак


Вјесник Цетиње 1913









петак, 20. октобар 2017.

Мајкама палијех јунака



Мајкама палијех јунака

Стегните срца, сви су они пали
Онамо, гдје их Мати свих нас звала;
Синови ваши сви су редом знали
Зграбити бомбе, пушку њесто рала…

Збаците црне велове са глава
И закитите се вијенцима вријеса!
Гле! један читав народ васкрсава,
Тамо гдје гавран кљује њина меса.

Мајке, крв ваше крви гором шуми;
Ал сад су пусти градови и друми
Крвника ваших, дједа и отаца;

Пак нек вас душе не боле за чеда
На ваша лица зборана, блиједа
Сам Господ данас ореоле баца!...


Мићун М. Павићевић

Божићњи додатак

Вјесник бр. 100  1913.  






уторак, 17. октобар 2017.

Јован Милованов





Јован Милованов

Јак, и несавладљив, к’о  огромна ст’јена,
Стоји на ограшју раздрљених груди,
И пркосно срџбом вјечног Суверена
Прати лом и врисак узбуњених људи….

Брише капље крви са рањеног лица,
И скрхан мучењем великога бола;
Вапије за падом скадарских равница
И слути кобни спомен Бардањола.

И још један облак душом му се расу,
Из очију букну читав вулкан плама;
И у томе тешком и језивом часу
С њим падоше на тле дванајест низама.

И потмуо јаук чу се преко страна,
Захори се негдје најснажни из груди:
То гудала бију и пјевају људи -
Славу, смрт џиновску витеза Јована.

На бојишту пепелишту нема раке,
Сем, што расте један био-крвав крин,
И кроз поноћ звоне гласи Ђурђијанке:
“Милована Перишина то је син!”



М. М. П.
(Мићун Микашев Павићевић?)


Цетињски Вјесник  бр. 106  1912





субота, 14. октобар 2017.

Петру Мркоњићу


Петру Мркоњићу


Дош’о  си к’о вихор, светитељског лика,
Под бременом бола, од ког’ душа грца,
И к’о  нека чудна исполинска слика,
Виј’о  се ограшјем, великога срца.

То је био тренут набујале плиме,
Болова и сумње, кад се душа леди,
Дан леденог сунца, олује и зиме,
Кад се кроз смрт јури: гробу ил’ побједи.

Кршила се снага хиљадама дива,
И кључао оркан, пакленог горива,
Над Србијом, мајком ћутљивих хероја.

Док је твоја ријеч, са литице суре:
“Напријед, јунаци!” – попут ноћне буре
Грмљела… и била тријумф страшног боја!..

То је пјесма дата на уздарје Краљу-војнику, родољубу и осветнику, а не Краљу-дипломати, грађанину и политичару.


Мићун М. Павићевић – “Србија и Црна Гора”









среда, 11. октобар 2017.

Тајна



Тајна


Пун сам једне жудње, коју не зна нико
К’о ни у сверама сва млијечна стада,
И ту жудњу ја сам на ћутање свико,
Премда у ме кипи вјечно ко вал јада…

Ал’ ја нећу да ме њени талас носи
У свијет безумља, у поноре мрачне,
Јер ја желим моје сунце да пркоси
И вјечно се блиста у свемире зрачне…

Зато ја ту жудњу и од себе кријем,
Јер то није жеља обична човјека;
И док тако чиним могу да се бијем
Са свом суровошћу живота до в’јека!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





Пјесма болу



Пјесма болу

У шуме наше нема више хлада,
На њиве наше класје се не злати;
Пасишта чаме без бијелих стада!
Боже, кад злочин злочинац да плати?

На прела наша не купе се секе,
У цркве наше свештеник не чати;
У куће наше нема колијевке!
Боже, кад злочин злочинац да плати?

О клину нема пушке, ни ханџара,
Сломљене гусле, не купе се свати;
Побјегле љубе испред јаничара!
Боже, кад злочин злочинац да плати?

Градови наши пуше се у гару,
На огњиште се клупко гуја јати;
Мајке су наше слуге отмичару!
Боже, кад злочин злочинац да плати?

Села су наша пуста без момака,
Опљачкане су куле и вајати;
И нигдје, нигдје од живота знака!
Боже, кад злочин злочинац да плати?

У крше наше крштени вук уђе,
И поче дјецу у бешике клати,
Светиње наше сад су робље туђе!
Боже, кад злочин злочинац да плати?

Вај, вихор смрти пустоши у коси,
Док пир пирују Јуде и Пилати;
Вал бурне р’јеке скрхан трофеј носи!
Боже, кад злочин злочинац да плати?

Миришу горе на мемљива меса
И црни гавран спровод мртвих прати;
Јецај и урлик пролама небеса!
Боже, кад злочин злочинац да плати?

Наша су врела усахла и мртва,
Друмове царске чувају џелати;
Сви смо ми једног лажног бога жртва!
Боже, кад злочин злочинац да плати?

Пала је поноћ очајна и тешка
На хриди црне! Стење земља мати;
Вај, сломљена је мишица витешка!
Боже, кад злочин злочинац да плати?

Прогнано робље туђа поља ради,
Никола с Бечом и данас се брати;
Сва Црна Гора умире од глади!
Боже, кад злочин злочинац да плати?

О, Мајко моја, пресвисла од бола,
Цвили и плачи, пати, пати, пати!
Свој злочин раскраљ и деспот Никола
Најзад ће својем народу да плати!


Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





уторак, 10. октобар 2017.

Милош Р. Спасојевић


Милош Р. Спасојевић

Над Гласинцом тмурним чу се поклич тешки,
Посртаху чете дивље и окрутне;
Дух рањених људи снажни и витешки
Дизаше се гордо кроз облаке мутне.

И ни једно чедо каменијех гора
Није за коб, сумњу, страх и бољу знало
Преко раштрканих љеша и мрамора
Ледено је сунце за горе падало.

И ти си немиром узбурканог мора
Ступао мрк, крвав кроз црне облаке,
Предводио своје крваве јунаке.

Када је прољетна зазорила зора
О кад роса сунца све горе позлати –
Чу се мукли поклич: ”Збогом, мила мати!”

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





понедељак, 9. октобар 2017.

Преклоните главе



Преклоните главе

Ви, чађаве душе, преклоните главе,
Кад се народ овај на устанак диже,
И баците са се одоре прљаве,
Сад кад небо наше плам освете лиже!

Ћутите, вампири растрованих срца,
Ваше гнусне бајке већ не слуша нико;
Неће народ овај у кврге да грца
У туђини он се на слободу свик’о.

Преклоните главе! Нација се буди!
И ускршња зора иза гора руди!
Полазе легије… Пучу ланци роба!...

Преклоните главе! Док сељаци хрле,
Да покају браћу, робове умрле,
И своју домају оживе из гроба!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”