Петру Мркоњићу

Петру Мркоњићу

Дош’о  си к’о вихор, светитељског лика,

Под бременом бола, од ког’ душа грца,

И к’о  нека чудна исполинска слика,

Виј’о  се ограшјем, великога срца.

То је био тренут набујале плиме,

Болова и сумње, кад се душа леди,

Дан леденог сунца, олује и зиме,

Кад се кроз смрт јури: гробу ил’ побједи.

Кршила се снага хиљадама дива,

И кључао оркан, пакленог горива,

Над Србијом, мајком ћутљивих хероја.

Док је твоја ријеч, са литице суре:

“Напријед, јунаци!” – попут ноћне буре

Грмљела… и била тријумф страшног боја!..

То је пјесма дата на уздарје Краљу-војнику, родољубу и осветнику, а не Краљу-дипломати, грађанину и политичару.

Мићун М. Павићевић – “Србија и Црна Гора”