Кад смрт дође ….

Кад смрт дође ….

Кад на врата смрт закуца,

Дрско рече: “Ево мени!”

И к’о  човјек дивљег срца

На ме тргне мач огњени;

Ја ћу мушки, без јецања

Раздрљити вреле груди;

И рећ’ смјело, без кајања:

“Теби моје срце жуди….”

Мићун М. Павићевић – Цетиње 

Срђ  бр. 8  1908.

Српство

Српство

К’о  два брата завађена,

Што не могу да се сложе;

Ил’ ко човјек зô и жена,

Свакодневно што се гложе. –

Тако моје Српство тужно

Међусобно борбу води;

И у море мржње, кужно,

Засл’јепљено гази, броди….

А неко се дрско цери,

Свјестан, што то њему значи;

И лукавим оком мјери;

Да сав Српски род потлачи…

Мићун М. Павићевић - Цетиње

Срђ  бр. 8  1908.

Мићун М. Павићевић - Сима Матавуљ

Симо Матавуљ

†20. 2. 1908.

Из градине врсног цв’јећа

Усуд дрско руже кида, …

У данима прамаљећа

Српска вила плаче, рида…

На Парнасу зв’језде јасне

Изумиру сваког дана;

Наша срећа нагло гасне,

Већ немамо великана.

Изненада гласи кобни

Сав Српски Род уцв’јелише:

Чујем смрти одјек злобни:

“Матавуља нема више”!

Мићун М. Павићевић - Цетиње

СРЂ - SRĐ  бр. 6  1908.

Мићун М. Павићевић