Рађа се зора

Рађа се зора

Рађа се зора, сребрна к’о  кристал,

Румена к’о  усне чиле лепојке,

У пурпуру као од пламена вал,

Бијела као Венерине дојке…

Рађа се зора, одавно чекана,

И са собом доноси жељени дан.

У тој жудној зори душа је пјана,

Видећи пред собом остварени сан.

Рађа се зора, и с њом сунце друго;

Новим је животом сав дахнуо св’јет,

К’о  пошље буре угинули цвијет.

Рађа се зора, клон’ се вјечна туго,

И носи са собом болове и јад,

Већ је наших душа засићена глад!...

4. септембра 1905.

У зиму…

У зиму…

Сурови вихор с планина коси,

Силно, к’о  демон дрвеће ломи,

Ил’, к’о  да смрт собом доноси,

Урла и пр’јети све да поломи…

Зимњега сунца зраци умрли….

Мјесто њих гњевно к’о  мржња сњеже, -

Натмурени врх и равни грли…

Мраз к’о  бездушник, пакосно реже,

Замагљена зима царује свуд,

Леденим жићем слаби људску моћ

И с’ хуком пролази, к’о бурна ноћ.

И моје срце и болесну груд

Љубави твоје нехајство и хлад,

Пролама као паклени јад.

10. јула  1905.

На растанку

На растанку

Као самртник грчевито и јако,

Стискала је руку мршаву, ћутећи;

“Збогом” душа јој је шапћела полако,

Али му то није могла изрећи!

Очи јој пуне суза, бола и сјете

Без циља гледаху у његову зјеницу –

И он се заплак’о  као дијете,

Без да је мог’о рећ и једну речицу.

И она пође; тужна и без повратка,

А он остаде као јунак без славе,

Плачући за њом, јавно без престанка

И стењућ’ под ударом тегобне јаве.

18. априла 1905.

Посланица - Нашим изродима и издајницима

Посланица

Нашим изродима и издајницима

На мрске и зле смјерове ваше

Гнуша се наш народ и свијет сав;

Зар у храм жића светиње наше,

Да забодете мрски мач крвав?!...

О залутали изроди, луде,

Зар се тијем српски избавља род?

Мрски, продани синови, Јуде.

Што вам је тежак наше среће брод?!...

Злураде мисли, планови ваши –

То је отров – сјеме Демона злог.

Наш се дух вашег гњева не плаши,

Јер нашу земљу чува добри Бог.

На вас безумна, паклена чеда

нек пада вјечни стид, укор и срам,

Што силом мржње, пакости једа

Подривате овај слободе храм.

Зар наше матере рођени син

Свог’ оца мучки смаћи хтједе,

Па да кивно, као паклени џин

Крвцу му пије и срце једе?!...

Небо се вашу пакост љути,

Оно ће сатријет’ ваш клети сој;

Ко мирни народ буни и мути,

Тешко га души зликовачкој тој.

Ипак нас душа и срце боли,

Кад нама наш брат гробницу дуби;

И кад наше изроде храни воли,

И боље него синове љуби!....

Зар може гуја кад вјерна бити

Код толико силе отрова злог?

Ко издајника смије љубити

И хранит’ у њедра код срца свог?

Вараш се брате испод Авале,

У овој смутњи много си крив;

Ако су наше моћи још мале;

С нама је свуд Правда, а Бог је жив….

Знамо ми вашу злу, пакосну ћуд.

И све зашто мрзите наш Свети Дом;

Наша је снажна и челична груд,

Клоните се, да вас не смрви гром….

Јер ову земљу од Косова злог

Штити и брани наш пламени мач,

И мудрост наших валдара и Бог;

Она никад не зна за ропски плач.

Нас не покори ни Стамбол горди

Јер је наших душа гигантска моћ;

О наших гора мрски изроди,

Зар се тим дјелом може срећи доћ’?

Срам’те се, срам’те докле вас траје;

И својом крвљу гас’те змијску жуд;

Народ ће клет’ ваше нараштаје,

А вас ће све казнити Праведни Суд.

Цетиње, 28. октобра 1907.

Јанку М. Веселиновићу

Јанку М. Веселиновићу

На српском парнасу, звјездо вјечног сјаја,

Рано се угаси живот пунан бола;

Врли миљениче блаженства и раја,

Твој дух сад царује код вјечног престола….

Велики Србине суморнијех дана!

Твоје златно перо много нам је дало –

Животни мелеме вјековнијех рана,

За тобом се широм Српство заплакало!

Слава ти чувени, неумрли бардо,

Достојни друже, наших великана!

С тобом ће се Србин поносити радо, -

Јер ти бјеше извор неисцрпних тајна….

Данилов-град , 8. јула  1905.

Паћеник

Паћеник

Ђуру Шпадијеру

Спуштао се мрачне ноћи тамни вео

Над животом боловима сатрвеним,

К’о  на душу кад се спушта очај врео,

Или јади над огњиштем угашеним!....

Самртнички поглед блуди у даљини,

Као да би неку тајну да докучи;

Мисли тону у несносној густој тмини,

Спомен тешки суморну му душу мучи….

Безброј нада закопаних гледа сјенке,

Гдје се мрачне полунаге пред њим рађу,

К’о  тренутно усхићење бајке неке,

За обману још по неки зрачак нађу,

До понора, гдје слободе сунце пада,

Од суза је направио пут крвави!...

Посље мука пакленијех још се нада,

Да ће некад да се нови живот јави….

Данилов-град, 20. јуна  1905.

? - !

? - !

Било је јутро туробно и досадно,

Вјетар је пријетио строго и силно,

А у његовој души било је хладно

И он је пјев’о  бесвјесно и насилно.

Пјесму без мизала, циља и куражи,

Која се у тами развија и рађа –

Пјесму миљеницу, отрцане лажи,

Мрак – пјесму, којој је голо ништа грађа!

26. фебруара 1905. г.

“Србину Црногорцу”

“Србину Црногорцу”

У ове дане узбуркане, тамне,

И ти се појави на крвавом пољу,

Да се на таласима ријеке помамне

Бориш и жртвујеш за слободу бољу.

Похвалан је позив твога дичног рада,

Племените жеље што носиш у срцу,

За уједињење раштрканог стада

Ти нећеш поштеђет’ своју врелу крвцу.

Па нек’ ти је срећан тај почетак тешки,

Који собом носи искушења многа!

Бог ти дао истрајност и дух витешки,

Да будеш достојан звања великога.

10. фебруара  1905.

Мученик

Мученик

Саву П. Вулетићу

Гањан безбројем јада и зала,

Мучен жаоком злобе и мрзави,

На гробовима палих идеала

Држи у рукама свој мач крвави…

Уздише и жали дружбу искрену,

Која је пала за циљ и правду;

Ропти на жељу лажну, невјерну,

Мрзи на живот, презире наду!

Гази по крви брата милога,

Жели код њега и он умр’јети;

Не тражи помоћ од људи и Бога,

Тежи за осветом али не пр’јети!

Корача напред крају све ближе,

Трчи без свијести кроз таму густу,

Лице му пламен отровни лиже…

Пада, … диже се по разбоју пусту…

-----------------------------------------------

И посље борбе смртне, дуготрајне,

Издахну мученик на пепелишту…

И не сачека докле зора сване –

И не освети пале на бојишту!...

Данилов-град,  5. фебруара 1905.

Болесник

Болесник

Алекси Шантићу

У његовој усамљеној кући, малој,

Без узглавља, без икаква покривача,

Лежао је на постељи овешталој,

Малаксао, без јаука и без плача.

Од кад лежи већ година има равно,

Његово је т’јело више костур прави.

Ријечи су му изумрле већ одавно,

Још по неки слаби уздах што га дави…

Па ни суза са очију нема више,

Да га тјеше да му тешке боле блаже,

Још по нека појави се, кад уздише,

Ал’ та суза, смртна суза, много каже!...

Више њега стоји његов унук млади

И пита га: “хоћеш л’ ђедо, умријети?!”

Мјесто р’јечи он га руком тек поглади,

А уздах му за уздахом летну клети.

Кобна болест све јаче је царовала,

Већ ни даха није било ни једнога,

Смрт се жртви све то ближе примицала,

Она мирно чекала је друга свога.

И последњом отворио очи тамне,

И последњи глас из душе зажубори:

“Збогом, свјете, вјечни доме злобе срамне!

Збогом мјесто, гдје неправда правду мори!...”

11. јануара  1905.

Потлаченом српском роду

Потлаченом српском роду

Изнемогли дах суморни прекрилио голе ст’јене,

Међу горе пусте мрачне луч свјетила страда, гине…

Моју душу боли муче, од туге ми срце вене,

Гледајући пред очима пустих снова рушевине.

У бунилу дух ми лута: какву пјесму да ти вијем;

Да ли да ти тријумф дижем у насилне пуке фразе,

Или да се растријезним, па да тужим, сузе лијем …

И запјевам пјесму ону, која чисти гнусне стазе…

Па још онда кад погледам у прошлости славе сјенку

И проучим гњило доба и његове среће бајку:

Тад ми ужас груди стеже, и крваве сузе теку …

За то морам да запјевам немилосну тугованку…

Крвожедни вали бјесне, да т’ у дивље приме жвале,

Пламен зала и порока у њедра ти силно букти…

Море ждере звјерским махом твоје трошне идеале…

Народ кипти у ужасу, ал’ без р’јечи смртно ћути!...

Прогнат, срушен, у самоћи рањен јечи дух слободе,

У тамнице смртоносне соколове тама крије;

На твој престо подорани, мој чемерни, тужни роде,

Застава се потамњела, издрпана болно вије!...

Измучене изумиру у ланцима праве душе,

И ко њихни вапај чује не смије се окомити,

Себичњаци последњи дух мученика трују, гуше…

Трнов вјенац, тужни роде, твоје тамно чело кити!...

Бич деспота и властеле народњака тежње ништи,

А пук плаче без надања, жали триумф помрачени,

У чељусти самовољства родољуба разум пишти;

Под свирепи мач Дамоклев стрепиш, роде напаћени!

Она дјеца, оних вјечних мученика, браниоца,

Изгнаници туђим хљебом своју часну крвцу трују.

А синови кукавица од изрода дједа, оца,

Хранећи се крвљу твојом, размећу се и благују!...

Туђи људи, туђе земље, законе ти снују, кроје,

А ти двориш к’о  роб вјечни њихном ћефу пакосноме.

Твојом крвљу измученом аспиде се страшне гоје,

Кад се зора свјету јавља, ти путујеш гробу своме…

О, жалосни тужни роде, хоћеш л’ икад срећан бити!

Хоћеш л’ једном ускрснути из мртвила вјечног мрака:

О, заспала омладино, хоћеш л’ се пробудити!?

Хоће ли ти кад из душе одјекнути слободанка?!...

10. јануара  1905.

Правдољуб

Правдољуб

Попу Ристу М. Поповићу

Уз пркос вјековној борби и насиљу,

На отпор сили хидра и људождера –

Пењао се пун свијести светом циљу,

С надам у могућност часнога смјера.

Окупан крвљу која му с чела точи

Јурио је кроз тмину у огањ живи;

Гледајући смрти очима у очи

Летио је напријед к’о соко сиви.

На трупе њих бјеснило је да га смлаве,

Он их је поносно на пористу чекао,

Тонећи у вале ријеке крваве,

Гњева се дивље хорде није бојао.

Ударце је великодушно сносио,

И кад му је т’јело у ватри горело,

Мјесто да се мука клања’плашио,

Он је сав у пламену пјев’о  весело…

Ведрећи мрачни облак што свијет кружи;

Испио је чашу смрти неминовне,

Свој дух припремио да Богу служи

И задобио спомен славе вјековне.

29. децембра  1904.