Посланица - Нашим изродима и издајницима

Посланица

Нашим изродима и издајницима

На мрске и зле смјерове ваше

Гнуша се наш народ и свијет сав;

Зар у храм жића светиње наше,

Да забодете мрски мач крвав?!...

О залутали изроди, луде,

Зар се тијем српски избавља род?

Мрски, продани синови, Јуде.

Што вам је тежак наше среће брод?!...

Злураде мисли, планови ваши –

То је отров – сјеме Демона злог.

Наш се дух вашег гњева не плаши,

Јер нашу земљу чува добри Бог.

На вас безумна, паклена чеда

нек пада вјечни стид, укор и срам,

Што силом мржње, пакости једа

Подривате овај слободе храм.

Зар наше матере рођени син

Свог’ оца мучки смаћи хтједе,

Па да кивно, као паклени џин

Крвцу му пије и срце једе?!...

Небо се вашу пакост љути,

Оно ће сатријет’ ваш клети сој;

Ко мирни народ буни и мути,

Тешко га души зликовачкој тој.

Ипак нас душа и срце боли,

Кад нама наш брат гробницу дуби;

И кад наше изроде храни воли,

И боље него синове љуби!....

Зар може гуја кад вјерна бити

Код толико силе отрова злог?

Ко издајника смије љубити

И хранит’ у њедра код срца свог?

Вараш се брате испод Авале,

У овој смутњи много си крив;

Ако су наше моћи још мале;

С нама је свуд Правда, а Бог је жив….

Знамо ми вашу злу, пакосну ћуд.

И све зашто мрзите наш Свети Дом;

Наша је снажна и челична груд,

Клоните се, да вас не смрви гром….

Јер ову земљу од Косова злог

Штити и брани наш пламени мач,

И мудрост наших валдара и Бог;

Она никад не зна за ропски плач.

Нас не покори ни Стамбол горди

Јер је наших душа гигантска моћ;

О наших гора мрски изроди,

Зар се тим дјелом може срећи доћ’?

Срам’те се, срам’те докле вас траје;

И својом крвљу гас’те змијску жуд;

Народ ће клет’ ваше нараштаје,

А вас ће све казнити Праведни Суд.

Цетиње, 28. октобра 1907.