Правдољуб

Правдољуб

Попу Ристу М. Поповићу

Уз пркос вјековној борби и насиљу,

На отпор сили хидра и људождера –

Пењао се пун свијести светом циљу,

С надам у могућност часнога смјера.

Окупан крвљу која му с чела точи

Јурио је кроз тмину у огањ живи;

Гледајући смрти очима у очи

Летио је напријед к’о соко сиви.

На трупе њих бјеснило је да га смлаве,

Он их је поносно на пористу чекао,

Тонећи у вале ријеке крваве,

Гњева се дивље хорде није бојао.

Ударце је великодушно сносио,

И кад му је т’јело у ватри горело,

Мјесто да се мука клања’плашио,

Он је сав у пламену пјев’о  весело…

Ведрећи мрачни облак што свијет кружи;

Испио је чашу смрти неминовне,

Свој дух припремио да Богу служи

И задобио спомен славе вјековне.

29. децембра  1904.