Двије чаше
Стајале су двије чаше преда-мноме:
Једна чаша пуна сласти, пуна меда,
Она друга пуна гњева, пуна једа,
Чаша сласти, чаша меда говораше:
“Ко из моје чаше пије има свега
Но кад пића мог нестане – зло за њега!”
Чаша гњева, чаша једа проговара:
“На моје је тешко пиће навикнути,
Јер он је р’јека која мора мути!...”
Моја душа нешће сласти, нешће миља,
Јер тог пића мало има, па се боји,
А горчила пуна чаша свагда стоји.
Па је њега душа моја одабрала
И пије га … С њим лијечи своје ране –
И пиће га док се с т’јелом не растане.
2. новембра 1904.
Нема коментара:
Постави коментар