На растанку
Као самртник грчевито и јако,
Стискала је руку мршаву, ћутећи;
“Збогом” душа јој је шапћела полако,
Али му то није могла изрећи!
Очи јој пуне суза, бола и сјете
Без циља гледаху у његову зјеницу –
И он се заплак’о као дијете,
Без да је мог’о рећ и једну речицу.
И она пође; тужна и без повратка,
А он остаде као јунак без славе,
Плачући за њом, јавно без престанка
И стењућ’ под ударом тегобне јаве.
18. априла 1905.
Нема коментара:
Постави коментар