У ноћи
Тишина влада нијема и суморна
И киша мукло и нечујно ромиња…
Далеко ватра, кад душа уморна,
Лагано у мраку свјетлуца и тиња.
Већ и жагор птица губи се и преста –
Да покој гробни колеба и пробија.
И слатки славујев глас у гори неста,
Још тихо шуми извора мелодија.
Тамно је … мјесеца нема да се јави,
Да земљу уморну зажари и огрије;
Далек’ се звијезда гаси и појави,
Ал’ блиједим зраком не може да грије.
Све се на земљи успаваној одмара,
Све у слатком санку спава и ужива…
Тек само што дух мој незнано тумара,
А у срцу се вај, бол и чежња слива…
Жеље ме море и без надежде крећу
Кроз биједни свијет све јаче висе,
У ком ме злобе немилосне сријећу, -
Злобе, што трон љубави наше срушише.
К’ Теби мој дух носе невидљива крила,
К’ Теби срце болно, очајнички жуди! …
--------------------------------------------------------
--------------------------------------------------------
27. децембра 1904.
Нема коментара:
Постави коментар