Болесник

Болесник

Алекси Шантићу

У његовој усамљеној кући, малој,

Без узглавља, без икаква покривача,

Лежао је на постељи овешталој,

Малаксао, без јаука и без плача.

Од кад лежи већ година има равно,

Његово је т’јело више костур прави.

Ријечи су му изумрле већ одавно,

Још по неки слаби уздах што га дави…

Па ни суза са очију нема више,

Да га тјеше да му тешке боле блаже,

Још по нека појави се, кад уздише,

Ал’ та суза, смртна суза, много каже!...

Више њега стоји његов унук млади

И пита га: “хоћеш л’ ђедо, умријети?!”

Мјесто р’јечи он га руком тек поглади,

А уздах му за уздахом летну клети.

Кобна болест све јаче је царовала,

Већ ни даха није било ни једнога,

Смрт се жртви све то ближе примицала,

Она мирно чекала је друга свога.

И последњом отворио очи тамне,

И последњи глас из душе зажубори:

“Збогом, свјете, вјечни доме злобе срамне!

Збогом мјесто, гдје неправда правду мори!...”

11. јануара  1905.