Потлаченом српском роду

Потлаченом српском роду

Изнемогли дах суморни прекрилио голе ст’јене,

Међу горе пусте мрачне луч свјетила страда, гине…

Моју душу боли муче, од туге ми срце вене,

Гледајући пред очима пустих снова рушевине.

У бунилу дух ми лута: какву пјесму да ти вијем;

Да ли да ти тријумф дижем у насилне пуке фразе,

Или да се растријезним, па да тужим, сузе лијем …

И запјевам пјесму ону, која чисти гнусне стазе…

Па још онда кад погледам у прошлости славе сјенку

И проучим гњило доба и његове среће бајку:

Тад ми ужас груди стеже, и крваве сузе теку …

За то морам да запјевам немилосну тугованку…

Крвожедни вали бјесне, да т’ у дивље приме жвале,

Пламен зала и порока у њедра ти силно букти…

Море ждере звјерским махом твоје трошне идеале…

Народ кипти у ужасу, ал’ без р’јечи смртно ћути!...

Прогнат, срушен, у самоћи рањен јечи дух слободе,

У тамнице смртоносне соколове тама крије;

На твој престо подорани, мој чемерни, тужни роде,

Застава се потамњела, издрпана болно вије!...

Измучене изумиру у ланцима праве душе,

И ко њихни вапај чује не смије се окомити,

Себичњаци последњи дух мученика трују, гуше…

Трнов вјенац, тужни роде, твоје тамно чело кити!...

Бич деспота и властеле народњака тежње ништи,

А пук плаче без надања, жали триумф помрачени,

У чељусти самовољства родољуба разум пишти;

Под свирепи мач Дамоклев стрепиш, роде напаћени!

Она дјеца, оних вјечних мученика, браниоца,

Изгнаници туђим хљебом своју часну крвцу трују.

А синови кукавица од изрода дједа, оца,

Хранећи се крвљу твојом, размећу се и благују!...

Туђи људи, туђе земље, законе ти снују, кроје,

А ти двориш к’о  роб вјечни њихном ћефу пакосноме.

Твојом крвљу измученом аспиде се страшне гоје,

Кад се зора свјету јавља, ти путујеш гробу своме…

О, жалосни тужни роде, хоћеш л’ икад срећан бити!

Хоћеш л’ једном ускрснути из мртвила вјечног мрака:

О, заспала омладино, хоћеш л’ се пробудити!?

Хоће ли ти кад из душе одјекнути слободанка?!...

10. јануара  1905.