У зиму…

У зиму…

Сурови вихор с планина коси,

Силно, к’о  демон дрвеће ломи,

Ил’, к’о  да смрт собом доноси,

Урла и пр’јети све да поломи…

Зимњега сунца зраци умрли….

Мјесто њих гњевно к’о  мржња сњеже, -

Натмурени врх и равни грли…

Мраз к’о  бездушник, пакосно реже,

Замагљена зима царује свуд,

Леденим жићем слаби људску моћ

И с’ хуком пролази, к’о бурна ноћ.

И моје срце и болесну груд

Љубави твоје нехајство и хлад,

Пролама као паклени јад.

10. јула  1905.