На српском парнасу, звјездо вјечног сјаја,
Рано се угаси живот пунан бола;
Врли миљениче блаженства и раја,
Твој дух сад царује код вјечног престола….
Велики Србине суморнијех дана!
Твоје златно перо много нам је дало –
Животни мелеме вјековнијех рана,
За тобом се широм Српство заплакало!
Слава ти чувени, неумрли бардо,
Достојни друже, наших великана!
С тобом ће се Србин поносити радо, -
Јер ти бјеше извор неисцрпних тајна….
Данилов-град , 8. јула 1905.
Нема коментара:
Постави коментар