Милош Р. Спасојевић
Над Гласинцом тмурним чу се поклич тешки,
Посртаху чете дивље и окрутне;
Дух рањених људи снажни и витешки
Дизаше се гордо кроз облаке мутне.
И ни једно чедо каменијех гора
Није за коб, сумњу, страх и бољу знало
Преко раштрканих љеша и мрамора
Ледено је сунце за горе падало.
И ти си немиром узбурканог мора
Ступао мрк, крвав кроз црне облаке,
Предводио своје крваве јунаке.
Када је прољетна зазорила зора
О кад роса сунца све горе позлати –
Чу се мукли поклич: ”Збогом, мила мати!”
Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”
Нема коментара:
Постави коментар