среда, 11. октобар 2017.

Тајна



Тајна


Пун сам једне жудње, коју не зна нико
К’о ни у сверама сва млијечна стада,
И ту жудњу ја сам на ћутање свико,
Премда у ме кипи вјечно ко вал јада…

Ал’ ја нећу да ме њени талас носи
У свијет безумља, у поноре мрачне,
Јер ја желим моје сунце да пркоси
И вјечно се блиста у свемире зрачне…

Зато ја ту жудњу и од себе кријем,
Јер то није жеља обична човјека;
И док тако чиним могу да се бијем
Са свом суровошћу живота до в’јека!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





Нема коментара:

Постави коментар