Бој на Луарзи
Неђеља је, јутро освануло,
Још не бјеше сунце огрануло,
Нит’ просуло зрака из облака;
Још не бјеху звона ударила,
Нити божју службу огласила;
И још роса трепташе по трави,
Као бисер на бијелу врату.
Тек славуји из густих честара,
Огласише зору и раздање,
На Луарзи пушке зацикташе,
И орлови горски загракташе:
Цетињани јунаци без страха
И Пјешивци мрки осветници;
Карауле турске поломише
И два топа на јуриш узеше,
На Луарзи заставе попеше;
Из засједа Турци умакоше
И у нове шанце западоше.
Кад је густа касапница била,
Кад су зрна кроз ваздух даждила,
И ограшје чајина прекрила,
А љешине скрила магла сива –
Бљесну сабља официра Ива,
Међу живе Турке у кућиште,
Што ту себи нађоше склониште;
На јунака пушке запуцаше,
Ни једне му ране не задале!
На гомиле падају љешине,
Кућиште се напунило меса
Од комада турскијех тјелеса;
Иво гледа и брке упреда,
Оштри ћорду, мотри Скадру горду:
‘Тамо ћемо срећу окушати,
Тамо ћемо пјесму запјевати,
Тамо ће нас Гојковица млада
Срести на праг капије од града,
И цјеливат’ наша лица с реда,
Там’ је круна нашијех побједа!”
Планинама и долином сивом
Још се ломе пушке са сјечивом;
Јек трубача са далеког виса,
Потмуло се чује и разл’јеже,
Са гнијезда дивље птице бјеже;
Негдје тамо у селу без људи:
Лају пашчад гладна и мршава,
Напуштено село мртво спава.
К’о
авети пали рањеници,
Смрт лагано слази преко страна.
Лица су се земљом претворила;
Зеница се сузом засузила;
Смрт целива прваке јуриша.
Ту падаху поглавице редом,
Упираху пошљедњим погледом
Мутне очи крвавоме Драчу.
Покров црни, вихоре разгрни,
Да се види на Каму и хриди:
Ко је пао, ко је жив остао;
Колико је Турака у мраку;
Колико је рана на јунаку;
Је ли соко савладао гују;
Ко се скрио у честогорици,
А ко ли се бори на кланици?
Вију ли се са мора галеби
И слазе ли с висова јастреби,
Да у крви окупају крила;
Долази ли загоркиња вила
На попришту, црноме згаришту,
И вида ли ране излокане,
Повраћа ли очи ископане?
Сину сунце, огрија врхунце:
У ломљави боја крвавога
Клону глава Ђока Петровога,
Официра са Богмиловића,
И сокола Кара Шутоњина,
Никчевића, из села Стубице,
С неколико брата и рођака,
Пјешиваца, горскијех јунака,
Што Луарзу крвљу окупаше,
Кроз гудуре и кроз ланце љуте
Граду Љешу прокрчише путе.
На Луарзи вране попадале,
А у Скадру буле проплакале,
Жале, туже своје господаре,
И проклињу момчад Цетињане,
И Пјешивце вукобаше старе.
Сунце сину позлати планину,
Топ објави нову грмљавину:
Љеш се тресе, а море се љуља,
Барјак Српски дивно се лепрша
На ћелије Светога Јована;
Вољно шуме валови Јадрана;
Над њим’ вила облацима броди,
Пјева пјесму мору и Слободи!...
Цетиње
Мићун М. Павићевић
Босанска Вила бр. 1-6
1914.
