На распећу...
Над гробом
мојих нада
Црна се
поноћ свила;
На срцу очај
пада,
Умиру чувства,
била.
Кроз буру жића
мога
Вапије
младост рана;
На крсту
распетога
Бију ме
сваког дана.
Крше се
моје кости,
Суза ми
зјене мути;
А Господ
цар милости
Гледа и
нијем ћути.
Мићун М.
Павићевић
Цетињски Вјесник бр. 109 1912 (Божићни број)
Нема коментара:
Постави коментар