Пати у
болу дубокијех рана,
И слушај
урлик сломљенога срца;
И кад је
твој дух мучења Нирвана;
Не дај да
суза у очима врца.
Све што животом
самосвјесно живи;
Болује,
пати, урличе и жуди.
Пати, мој
друже, мој соколе сиви;
С поносом
презри сажаљења људи.
Мићун М.
Павићевић
Цетињски Вјесник бр. 109 1912 (Божићни број)
Нема коментара:
Постави коментар