Српска вила...
Мићун М. Павићевић – Цетиње.
Јесен је. Киша ври, сипи
Натапа ружице свеле,
А земља кључа и кипи
И хлади груди
узавреле...
Кроз поља мила и драга
Јека се с
двојница чује,
И мала звонца
са блага
Заносно и тихо
брује.
А тамо у голе ст’јене
Чујеш јецање све јаче,
К’о крик рањене сирене,
То српске виле дух плаче.
Нема коментара:
Постави коментар