Петар Мркоњић

Петар Мркоњић

Дош’ о  си к’ о вихор, светитељског лика,

Под бременом бола, од ког’  душа грца,

И к’ о  нека чудна исполинска слика,

Виј’о се ограшјем, великога срца.

То је био тренут набујале плиме,

Грчева и сумње, кад се душа леди, -

Дан леденог сунца, олује и зиме,

Кад се кроз смрт јури: гробу, ил’  Побједи…

Кршила се снага хиљадама дива,

И кључао оракан пакленог’  горива

Над Србијом, мајком ћутљивих хероја;

Док је твоја ријеч, са литице суре:

«  Напријед јунаци ! » - попут ноћне буре,

Грмљела… и била тријумф страшног боја !...

Колашин  Мићун М. Павићевић

"Ратни записи"  бр. 17