Јоке Блажа Петровића
У близини књажева двора живјела је Јоке, рођена Ђурашковић, жена Блажа Петровића, блискога књажева рођака и личнога ађутанта и сама, преко мајке, у сродству са књагињом. Она је била типична црногорска љепотица, да су и странци дошавши на Цетиње застајали очарани њеном појавом.
Када је славни чешки сликар Јарослав Чермак дошао 1869. на Цетиње, и одлучио да обради слику “Херцеговачко робље”, замолио је Јоку да му буде модел. Она се одазвала и тако је њена љепота овјековјечена на тој познатој слици. Јоке је она жена која на слици стоји с ланцима на рукама и истиче се својом изразитошћу и љепотом, и обучена у народно црногорско одијело у црно, очајна проматра силеџију и своје другарице робиње.
Јоке је, као жена личнога књажева ађутанта, често залазила у двор, но тога дана дође када је њен муж био одсутан у Андријевици ради некога државнога посла. Књаз је сједио сам у оџаклији, и опазивши је кроз прозор, похита вратима и отвори их: - Да дођеш, Јоке! - зовне у ходник.
Јоке, дивно насмијана, уђе у оџаклију. - Када ће се вратити Блажо, Ваше Височанство? - милим, ванредно мелодиозним гласом упита љепотица.
- Е, нећемо тако, Јоке! Ја ћу тебе да питам, а ти да одговараш! Виђи ти женске послове! - срдачно ће књаз и ухвати је за руку.
- Заповиједај! - насмије се Јоке и свине у пасу као јела у олуји, оставивши своју танку, бијелу женску руку у крупној и грубој књажевој.
- Дакле, слушај, Јоке, да ми говориш истину што ћу те питати, јер ћу наредит перјаницима да те претуку! - књаз ће тихо грохоћући, а из очију му врцају варнице.
- Дакле молим, питајте, Височанство! – Јоке ће и пали погледима књаза као муњама. - Јеси ли слаткокрвна? - Како, како? - намршти мраморно чело Јоке, а на црвеним усницама дршће осмијех дивне женске обијести. - Слат-ко-крв-на! - Јесам, али за Блажа, господару! – уозбиљи се Јоке и зачас наоблачи. Она бијаше права расна Црногорка, осјетљива и срдачна када јој се ко приближи части.
Књаз јој чврсто стисне руку. - Јоке, нема у Црну Гору жене ка ти што си! - шапне књаз и почне гутати. На подбухле образе пробије бљедило, немир, а очи му утонуше у чело, и из дубине се цакле као у звијери у заскоку. Јоке застрепи, озре се и повуче руку, али је књаз не пусти.
- Господару! - запрепашћена простења Јоке.
- Јоке, да те окусим! - шапне књаз, и задахтан као да је дуго трчао, загрли Јоку, но она га снажно удари у прса љевицом, отрже се и потрчи вратима. Књаз, онако подебео, скочи као тигар, зграби је обадвјема рукама за рамена, окрене је и обухвати око витка паса.
- Господару! - врисне Јока, и, увијајући тијело као змија, замахну и паде женска шака на нос и образ. Књаз, распаљен, побијесни. Наста гужва. Јоке, видећи да ће је свладати књаз јак као вепар, хотице обори ногом столац и грозан, продиран врисак разлијегне се оџаклијом, продрије кроз врта и улети у уши перјаника у ходнику.
У трен ока, перјаници притрчаше у собу. Насред собе стоји књаз задихан, блијед, ознојен, а два корака од њега Јоке, разбарушене косе, без даха, бљедилом мрамора у лицу.
- Вуц отолен! - рикну књаз.
Перјаници искочише из собе, а за њима Јоке као вјетар очаја и бијеса. Похитила је кући и брзојавила мужу да се одмах врати, јер је важна ствар по сриједи. Трећега дана, дојури Блажо на уморном и запјењеном коњу. Улеће у кућу, пун црних слутња.
- Јоке! - ступи у собу, а она му се плачући баци на груди.
- Јоке, Јоке, срце моје, што је, говори! - трепће глас у снажна Блажа, и он, храбар, хитар и неустрашив, савладаваше сузе. Када се Јоке смирила, све му исприча. Блажо слушаше без ријечи, само његово лице постаде бијело, тврдо, пуно опасне одлучности.
- Ја ћу све Црногорке да заштитим од самовоље онога вампира! - хладно ће, језиво, и, опипавши револвер, пође - но врата се отворе, а на прагу застаде ситна појава његова рођенога брата, војводе Божа. Без ријечи измијенише погледе, и час два, стајаху тако оком у око.
- Остани код куће, Блажо! - благо ће Божо.
.jpg)
- Не! - заори урнебес разјарена, побјешњела грла и Блажо зграби брата за рамена, да га макне с прага и крену, али га Божо одгурну у собу. Блажо полеће на брата.
- Блажо! - цикне Јоке и објеси му се око врата. - Блажо, слушај Божа!
- Не слушам никога, него закон части! - грми Блажо.
Настаде дуго објашњавање, мољакање, мирење.
- Убићеш пса, што и заслужује а упропастићеш Јоку, себе, мене, ископаћеш ми кућу.
Прогутај то ради нас, Блажо!
- Добро! Али док влада овај гад, мене нема у Црну
Гору!
- Можеш, али свладај се сада.
Војвода Божо отишао је одмах у двор. Књаз га је затекао у оџаклији како виче на насљедника пријестола Данила, младића двадесетих година, обучена у униформу црногорских официра.
- Такве бруке да више не буде! – викаше књаз. Знало је
Цетиње. Књагиња Милена добила на поклон из Америке два овећа грумена
непрерађенога злата, које је увијек држала на столу у својој соби.Принц Данило,
у оскудици новца, дигне једнога дана ова два грумена злата и дадне их Јовану
Арапу, дворском златару, да их растопи и окали, што овај и учини. Насљедник
тако прерађено злато пошаље у Беч и прода, а новац у ноћним оргијама списка. Послије
неколико дана, опази да јој нема
злата и посумња да су га узеле дворске слуге, па њих седам на брзу руку истјера из службе.
Јован Арап, чим је за ово чуо, пође до насљедника
Данила.
- Знаш ли да је због тебе остало седам домова без хљеба, а седам људи без части? Ако најдаље до сјутра не буду сви повраћени у службу, ја ћу казати књазу и књагињи да си ти злато дигао и продао.
Насљедник стаде Арапа грлити, молити и преклињати да то не учини. Али Арап остаде упоран. Напосљетку, када је видио да ће ствар бити пријављена књазу, пошао је мајци и све признао.
Нато су слуге поново враћене у службу. Књагиња је књазу одала насљедников чин. Иако, на очи, блага и мирољубива, не уплитајући се у политику и дворске интриге, посљедње вријеме бринула је муку, видећи насљедника Данила и брата му Мирка да ударише злим путем. Ова двојица бијаху увијек на крваву зубу. Хватања за гуше, разбијање глава и пребијање ребара столицама, штаповима и тањурима, била је обична ствар. Ова два “руфијана и калцакана”, како их називаше цетињска чаршија, имађаху већ као младићи своје присталице и повјерљиве људе, да би узајамно могли контролисати ко коме припада. Данила познаваше Цетиње само као Дангубу, јер дању и ноћу узнемираваше мирне улице својим калешином или пијаним друштвом, а либералци и напредњаци који залажаху у Локанду, прозваше га Враноловцем, јер из досаде се скиташе по цетињским брдима, убијајући чавке и вране. Књагиња је све то знала и виђела, као и то да је развратан живот расточио живце и отровао крв њена првјенца. Бојећи се књажеве грубости, није му казала низ какву стрмину пође необуздани насљедник и како поткопава углед династије, него је муку своју затомљивала тражећи у послу заборав. Али је све казала својој свекрви Стани. Стана, одрасла као обична црногорска сеоска ђевојка уз овце и копајући кртолу, вољела је работат, па је једнога дана, пуна црних брига о судбини својих унука, пошла у дворску башту и у једном углу засадила купус. Када је књаз видио што је учинила, разбијесни се. Зар да она сади купус и брука му дом? Позове неколико Црногораца, поведе их у башту и упита је:
- А што радиш, Нане, ако великога Бога знаш?
- Ето, засадила купус, па га залијевам!
- Нане, да Бог да јаки да се прије два дана осуши то зеље!
Црногорци протрнуше! Књаз прокле купус! Истога дана навече нареди књаз Перу Сердареву, перјаничком капетану и своме рођаку, да узаври два-три котла воде, па да ноћу, у највећој тајности, залије том врелом водом сваки стручак купуса. Сјутрадан позове оне исте Црногорце и пође с њима и с мајком Станом у башту да виде купус, а оно купус увенуо.
Црногорци забезекнути и престрављени, почеше се
крстити и зурити у књаза као у неко биће божанске силе и моћи …..
.............................................................................................................
Бићу добар папа! - потихо ће Данило.
- Грдило си ти!
- Могу ли ићи, папа?
- Чекај, књаз ће подераним, тешким гласом и, подигавши стиснуту песницу, замахне њом по зраку. - Чујо сам да шкрабаш по зидовима којешта, пази што радиш, јер ћу те послат у свијет!
Што би?
Данило се подао најбезочнијем разврату. Његов гркљан и хрптењача бијаху већ нагрижени од сифилиса. Јавно се пред Црногорцима хвалио како му “не може остати читава никаква жена коју само једанпут очима види”. Недавно је ноћу на зиду велике куће на чаршији недалеко од двора написао крупним угљеном срамотан и погрдан пасквил на адресу једне лијепе и врло честите ђевојке, која му је за око пала, а која га презираше. Изјутра је окупио око себе своју пратњу и пошао на шетњу кроз Цетиње. Дошавши до куће, на којој је писао угљеном, зачуђен стаде:
- За Бога, шта је ово? Ко је ово написао?
Његова пратња, Тато и Томо Баица, Јошо Перуновић, Нико Дубовичанин, Ђуро Грађанин, Јошо Цуца, Перо Сердарев, Јошо Штитар, Нико Пејановић, Наше Гојков, Радоје Милованов и Мишо Јабучанин - гледају се, на уснама им прска смијех, јер по рукопису и погрјешкама знаду ко је писац, но одговоре:
- Ко је, да је, истину је написа, наше огријано сунце!
Послије тога се ова пратња размилила по Цетињу као стјенице, причајући “у повјерењу” како је та и та ђевојка непоштена, како се ноћу скита којекуда и све већ оно што прља ђевојачки образ.
...Шта би шкраба, папе?
- Знам све! Иди, али се поправи!
Данило оца војнички поздрави и пође, а књаз тек сада опази у покорном ставу војводу Божа Петровића. Онако већ ускипјеле жучи, наслути зашто је дошао, и, више од нестрпљивости и бијеса неголи од страха, сруши се у столац и ухвати за срце. Сједи тако и не миче се. Војвода Божо стоји и чека.
- Ови ђетић - простење књаз - ако ‘вако продужи, свима ће ни много јада задат. Да, данас навече сазваћу савјет. Доћи ће нам у походе аустријски ћесаровић, па да све уредимо за дочек.
Војвода Божо бијаше у муци како да књазу саопшти да се неко вријеме чува Блажа, и не слушаше његове ријечи. Стојећи, проматраше велике слике у широким златним оквирима, сребрно турско оружје, тешке персијске ћилиме, и не опажајући како га књаз мотри испод ока.
- Ћесаревина је јака и пријатељ нам је. Морамо све учињет да се не осрамотимо. Поћи ћеш, Божо, Илији (војни министар Илија Пламенац) да одмах дође амо. Ваљаће нешто војске уредит.
Војвода Божо слушаше као кроза сан и, увјерен у озбиљност ствари ради које је дошао, коракне одлучно према књазу.
- Господару…
- Приредићемо у џардину…
- Господару, чувај главу! - избаци војвода Божо.
Књаз опази страву у војводину лицу.
- Што, јадан?
- Чувај главу! Блажо се помамио! Не знам што му је, но
једва га зауставих да ти не утрчи у двор и испуца у тебе левор!
- Што је побенавио?
- И јест! Не знам што си му учинио, но видим, човјек
је спреман на све.
- Ако ми мисли срамоту, расхладићу га у “Гувернадуровици”!
- Неће, ваљда, до тога доћи, јер је наумио селит у
Србију!
- Ха! - скочи књаз и крв му навали на образе и само да не прсне из избуљених очију - овим путем мисли да отвори капије на Теразијама, и да се на ови начин додвори оним гејацима, скоројевини и танколозовини, је ли?
- Ништа не знам но да у њему нешто цикну, а ти, да
отклониш бруку, буди дан-два на опрезу.
- Хоће Блажо да му она роспија буде министреша и дворска госпођа! - церекаше се књаз. - Нека иде! Није ми ни онако никада ваља!…
- Немој тако, господару! - узе Божо брата у заштиту. -
Блажо ти је увијек био један од најваљанијих.
Књаз мрко погледа војводу.
- Сви сте ви једнаки! Дозови Илију - рече и устаде.
Други дан отселио је Блажо Петровић заувијек у Србију.
