Освојење Скадра

 

Освојење Скадра

 

Пошто Срби Турке саломише

И градове њине освојише,

Старце, жене у ропство ставише,

А низаме листом погубише:

У Скадру се Турци затворише;

Срби на њих огњем навалише,

Ал’ се Турци из затвора бране –

С доста хране, са више џебане;

Бране града педесет хиљада

Све бираног злице и крвавца.

И сувише педесет стотина

Арнаута, из пустих планина,

Који носе струке и саруке

И за појас сребрне ханџаре,

О рамену везене шејшане;

Који живе у сламне кућерке,

А хране се сиром и млијеком,

Чине гозбе плачом и лелеком;

Што немају куће ни баштине,

Осим шуме и пусте планине;

Што с вуцима кроз јаруге вију,

Брата, сина за новац убију;

Што не хају за Бога ни оца,

Осим за зорт мрка Црногорца;

Крвожедни као птице црне

А плашљиви к’о планинске срне,

Ко миши се у рупама крију;

Из ровова лупешки се бију, -

А кад на њих јурише јунаци,

Сваки од њих нож и пушку баци:

Са глава им попадају чалме,

Трње буца гаће и доламе;

Бјеже као кокошија војска.

Кад је кобац вије по плотина.

Па се крију, ћуте по јазбина.

Ал у цара има друга војска,

Која вјешто из топова гађе,

Која има срца јуначкога

И без крви неда ни камена,

То су, брате, Османлије љуте

Из Азије и Анадолије,

То су, брате, злице крвопије.

Са Брдице, несите гробнице,

С Тарабоша, грозне костурнице

И са тврдих кула око града.

Сипље ватра и ноћу и дању;

Бране Турци Скадар на Бојану,

Један другог по имену вичу,

А све свеца Мухамеда кличу.

Који пане у боју крваву

Томе душа иде у џенету,

Хурије га у наручју срету,

Па му дају меда и шербета,

А на гроб му дижу минарета,

Тако стоји у њихову дину,

Тако Турци зборе Каурину.

Коран књига Турчину је драга

Она му је сва крепост и снага;

Коран служи и по њему суди;

Турци н’јесу као други људи:

Опијени вјерскијем незнањем,

А бијесни дугим царовањем.

Сваки од њих радо у смрт лети,

Да се прије одмори, посвети.

Гвозден обруч Скадар опасао,

Обруч пуче, падају јунаци.

Од праха се развили облаци.

Хасан Риза невесело шета

Од армије до градске капије,

Брани града, кори османлије:

“Турци, браћо, срамота вас била,

Не клоните пред вашијем робљем,

Што вас служи и на вас се тужи

Од Косова до данашњег дана, -

Ја се надам у нашег Султана,

Да ће нама послати индата

Још двадесет хиљада солдата;

Заире нам није нестануло,

А то војске што је погинуло,

То су били слаби и нејаки.

Урте за дин и вољу алаха,

Сви по двадест уништите Влаха;

Ја ћу први уз вас полећети,

Ђе умрете ја ћу умријети!

И наћемо среће и игбала:

Што ћ’ учинит Црна Гора мала

Против наше силе и ордије,

Кад јој Москов у помоћи није,

А Европа за њу слабо мари,

Што ће коме ти горски хусари?”

Пао снијег свуда по главица,

Не види се гора ни литица;

Вијавица ударила љута,

Клице леда висе о гранама;

Јече пали људи под ранама;

Замрзли се брци на уснама;

Сестра мртва брата загрлила,

Мајка држи на криоцу сина;

Разбојишта скрила олујина:

Вију гладни вуци по ледина;

Hoћ је пала нигде нема зрака,

Осим плама ватре из пушака;

Заставе су крвљу обојене

Тврде куле зрњем разорене.

Црногорци мукама свикнули

Кроз тврде се кланце разасули,

Газе снијег, воду до кољена,

Носе дуге пушке о рамена.

Носе сабље, носе гвожђа витка;

Ломе, сјеку шипке од челика.

Колико је тврдог Тарабоша

На све стране гвоздени диреци,

Ископане рупе и јендеци.

Црногорци напријед ступају,

У шанце се с турцима хватају;

Провреле су ријеке крваве

И проносе оружје и главе:

Главице су покрили облаци;

Дубодоле прекрили јунаци;

Пламен суче, топ и пушка пуче,

А рањени од бола јауче

Кости шкрипе, рукама се даве;

Ко би позно накажене главе?

Неки нема ока ниједнога,

Неки нема ни брка ни зуба.

Неки опет носа, ни вилица,

Други нема читавога лица;

Као да су у паклу горени,

У црни су угљен претворени;

Би рекао би се зарекао,

Да то никад н’јесу људи били.

Једне ноћи, на на душеку меку,

Санак снио поглавица града,

Силан Турчин, Асан-Риза бејо,

Што је Скадар јуначки бранио,

Море крви за њега пролио

Да се ведро небо отворило,

А из њега покуљале муње

И његове дворе разориле,

Два му сина стријеле убиле,

Њему муње очи извадиле,

Двије каде вода однијела:

Да је мјесец у море пануо.

Крст од злата над Скадром засјао,

А кроз варош протекли потоци,

Који носе од Турака главе.

Санак снио, на ноге скочио,

За оштру се ћорду дохватио, -

У то на град пукоше плотуни,

Сукоби се умље и безумље:

Ударио сирак на силнога,

Сусрио се мали с великијем,

Нови Давид уби Голијата,

По његовом почепа пепелу;

Ал чуј сада јада изненада:

Запишташе из Беча господа

Пред турскијем сломом и поломом,

Па крваве жалбе растуриша

У Њемачку и земљу Русију,

У Енглеску и у Италију –

И Француску - свога противника;

Подиже се дипломатска вика

На косовског џина, осветника;

Европа је образ окаљала,

На Јадрану бродове послала;

Кидисаше силни и махнити,

Да униште бедем вјековити:

Црну Гору и њено камење,

Погазише правду и поштење.

Наше луке прекрили бродови

И европска војска и топови,

Хоће да нам узму живот, храну,

Да нам отму Скадар на Бојану,

Па да створе државу крваву:

Арбанију гњијездо хајдука,

Одметника и кривоклетника.

Ту државе никад није било,

Ту се легло злочинаца свило,

Који мучки убијају, краду

И не знаду за закон ни правду

О Европо, бездушнице стара,

Што ће царство шаци зулумћара?

Дал’ не видиш, памет изгубила,

Аустрија да те преварила

И у лажне замке уловила,

Па те за нос пред свијетом вуче.

По образу шиба те и туче:

Зар не чујеш срџбу милиона,

Тужну јеку самртничких звона;

Зар не чујеш клетве удовица.

Плач и лелек сестра удовица?

Зар не чујеш писку дјеце мале?

Види љеше на хиљаду пале:

Види море крви проливене;

Види горе наше опустјеле.

Сваки комад земље освојене

Споменик је нашијех жртава.

Са крвљу смо робље избавили,

Крвљу ћемо одговорит сили.

Краљ Никола презире блокаду

И европску глупост и параду;

Црногорце на Скадар предводи:

“Ко је јунак, Српкиња га роди,

Нека замном лети и погине,

Скадар је град наше дједовине;

Не дамо га док траје једнога,

Бранићу га као сина свога“. —

Поново се развише барјаци

К’о јесењи од горе облаци

Ha Брдицу, турску узданицу.

На Тарабош крваву кланицу

И Бардањол турску костурницу.

Ал, чуј, брате, среће из ненада

Кад Бог хоће и његова правда:

У недјељу, на Цвјетоносије,

С тврдог Скадра стигоше сахије,

Који носе лист књиге бијеле,

Да се Турци листом предат желе,

Да је њима мука додијала

Од жестока огња из пушака

И јуриша нашијех јунака,

Од болести и осталих зала,

Да се војска очају предала.

Књигу чита Петровић Данило,

Лице му се миљем озарило,

Па полеће к’о соко на крила,

Преко брда и преко гомила,

А за њиме мрки Црногорци,

Мученици и крвави борци,

За Скадар се руком дохватише.

Барјак с крстом на њега развише.

Турске свирке у град замукнуле,

По харема сакриле се буле;

Изломљена кола и топови;

Опустјели друми и путови;

Васкрснула раја из окова;

Подигли се мали на врхунце;

Огрануло на истоку сунце,

И огрија што је залеђено,

И збратими што је завађено.

Кроз сараје сједе Црногорци.

Дуван пуше, мрку кафу пију,

Моле Бога и светог Илију,

Да Бугари у Стамболу граду

Исту чашу Османлији даду.

Горска вило, удри се у крило,

Лети, виђи што се учинило.

Гусле моје, загрмите громко,

Весели се, дична Црногорко,

Твоја чеда потиштеном роду,

Даше живот и вјечну слободу!

 

Цетиње   М. М. Павићевић

“Цетињски вјесник” бр. 33  1913.