Мићун Микашев Павићевић - Нејски Вијенац (Црногорска политичка препуцавања)

Мићун Микашев Павићевић

Нејски Вијенац

Последњи трзаји Његушког плетичарапе,

разговори издајника Црне Горе

Њујорк 1919.

Никола Мирков:

Иди, Стано, последња одбрано,

Прости новце и пронађи ловце!

Лажи, куни, шапући и буни;

Кад се вратиш, све ћеш да наплатиш …

Стано Ускоковић:

Шиљи нове паре, Господаре, -

На знање ти – не смијем ти крити;

Шест мјесеца – не улових зеца,

Камо л’ вука, ил’ бољег хајдука;

Наше паре преброј у доларе:

Три торбице – једва по шачице!

Наши људи сви од страха луди,

Па не смију да се боја бију;

Противници јаки и опаки:

Кад ме гледе – усне ми блиједе,

Кад подвикну -  рек’о би лав рикну.

Шест мјесеца не улових зеца,

Камо л’ вука, ил’ бољег хајдука.

Стано у Њујорку

Све по мраку и уску сокаку

Лута Стано – “оно” расплакано,

Тражи “људе” да за љубав Јуде –

На част пљуну и подигну буну.

К себи руке! Тражи мемелуке

Међу скоте, међу галијоте

Твога соја и твога одгоја.

Нема чојка кол’ко је Њујорка,

Да вјерује ћифти што тргује

С нашим гробљем и проданим робљем,

Ко то шапће и прича: “Поклаће!”….

Црна Гора умријети мора

На миг старца – брадатога јарца,

Бездушника – Бугарина Ника.”

- То су лажи Стана пеливана,

Посланика српскога крвника. –

Плаћеника књаза издајника.

Слушај, Стано, “оно” расплакано:

Врат’ се дома без већега лома!

Своме госи овај поздрав носи:

Да се склони и да се поклони

Пред вихором што једнијем хором

Смрт доноси ко се са њим носи! …

Ако тако не учиниш, Станко:

Вјеруј Бога – противника злога,

Биће приче нове - већ готове,

Да открије твоје лакрдије.

Сва врачања и денуцирања,

Која сијеш – док се срамно кријеш

Испод драча – испод опрегљача,

Од “Мориса” до тајног офиса,

Од два Ђура до Јанка пандура

Ђуре вараш, Јанку бакшиш даваш …

Два су Ђура – два мрка каура,

Двије злице – двије жеравице,

Па причува’ твоја леђа сува.

Никола Плетичарапа-Мирков

Није никад круна за чапкуна,

Ни држава за старца строкава.

То обоје није било моје,

Већ народа, ког сам тајно прода’.

Милош Секадаша:

“Ране” старе боле, Господаре,

Ране нове носим на …зове!

Ипак збогом, већ не могу с тобом

Јаран бити, недјела ти крити!...

Распућин Леонтије

У димлије – претворих мантије,

Руке свете – у ђавоље пете;

Служих врага за торбицу блага,

Нећу више, јер у коран пише:

Да ће пасти “царство” и главарство

Бега Ника – мога миљеника.

Бекри-Вељко

Збогом Ниче – највећи пјесниче’,

Гдје се ије и морован пије;

Нема вина, нестаде цекина!...

Нек филистри постају министри;

А ја идем граду – Београду,

Гдје ме чека шљивовица мека.

Клековача од лозове јача.

Ксенија:

Проспи, тата, на гомиле злата,

Па раскидај конце и конопце,

И подземне мреже и вријеже! …

Сад за новце купуј Црногорце,

Јер ордене презиру и жене.

Никола:

О, Ксенијо, моја крвопијо,

Десет љета слушам твог савјета;

Ти ме вуче – док ме не дотуче;

Сто ти мука, што направи Вука

Од кућића Никца Петровића?

Милена:

Мој Никола, ах, јада и бола!

Дворе наше хале опљачкаше,

Неста части и господске власти.

Књагињице посташе – скитнице,

Ја, краљица, сиња кукавица! …

Данило:

Моја мати, немој јаукати,

Докле траје пара у ћесара

И у оца последњег тобоца,

Биће доста сира и кромпира,

Приганица, масних џигерица;

За остало није ми ни стало!

Петар:

Још да ми је оно чега није:

Три Милице са сред Подгорице,

Са Његуша тринаест Анђуша,

Сто година мог’о  бих без чина,

Без Цетиња и лажних светиња.

Сав св’јет имам пред мојим очима,

Кад ме љуби Иво крезозуби

Са Његуша – најљепша “Анђуша”…

Вјера:

Што зборите, што се срамотите,

Све пропало што се наше звало.

Једно није што је најсрамније ….

Жиг издаје док свијета траје …

Петар Пламенац:

Није вајде – сломише се “гајде”!

Моје “знање”- бапско мудровање

Не поможе старе дерикоже.

Дође ђаво у коло крваво

И све скљука и проказа Вука!

Перо Богдановић

Три године, за љубав “истине”,

Са три “силе” браним крокодиле,

Кроз новине – пизме Николине.

Лажи пишем, а истину бришем;

Па све ништа! … К’о  мачке с “рочишта”

Сад нам треба бјежат’, просит’ хљеба

Код другога цара, поглавара;

Јер Никица оста издајица!

Не опраше гнусно рубље наше

Сто Ријека – док траје вијека! …

Перо Шоћ:

Виђи како тлаче, имењаче,

Шумадинци – стари одметници –

Стјене голе и наше соколе.

Моја глава дан и ноћ не спава,

Тек да нађе више лажне грађе,

Да оптужи и мучки наружи

Сестру – “змију” – Петрову Србију.

Нико Хајдуковић:

А, Перице, мој мећикукице,

Удри јаче – добићеш колаче:

Од Ксеније: – од свиле димлије;

Од Милене: – Петрове пелене;

Од Милице: – двије “приганице”;

Од Данила: – од кокошке крила;

А од Петра: - “муштиклу” од метра;

Од Николе: - двије “дупле голе”;

Од твог Ника: - три вреће паприка!

Евгеније Поповић:

Што ви ‘оће дари, говедари?

Куд та срећа, браћо магарећа,

Да сам давно пао и пропао –

Него што сам с вама – живинама,

Народ крао, Српство продавао.

Борислав Минић:

Сва Женева од миља “пропјева”

Кад глас стиже, да се народ диже,

Ради краља!... И да га поствља

У Бјелоше – међ своје “јуноше”

Међу прве кмете “за оштете”.

Паре, паре, Никче, зулумћаре;

Јер се више не може да пише

Без мазала и бољег свирала.

Свак ми каже – нико и не лаже: –

“Виђи јунца, војнога бјегунца,

Борислава – свагда празноглава:

Брани Ника – старог издајника

Сваког љета за пет врећа “плета”.

А да знаде што лопов имаде,

Била б’ већа вајда и “џорада”…

Никола:

Шути, Боро, једна људоморо!

Сврзигаћо, ко би тебе плаћо?

Све перпере дадох на ђевере,

Бечке банке на ноћне састанке,

Абдулове лире на “шпанцире”,

Руске рубље на “науке” дубље.

Нема више пара ни шићара;

Грдне паре те ваше пачваре

Прогуташе, још ме закопаше!

Куку мене, већ су ме и жене

Стале тући, што не идем кући,

Ја бих хтио али кад бих смио!

Како могу, ах, браћо по Богу,

Кад ме народ цио сам збацио

С трона мога – по злу чувенога,

Без питања  и тајног гласања

Моје наде – пожмирепа Владе –

И осталих праља и богаља! …

Крцун – Детроитски:

Вала чуј ме, па тек онда псуј ме:

Све сам дао што си ми послао

Бугарину – за слог и машину!

Каква плаћа, кад остах без гаћа!

Два сам љета вика’ и урлика’

И завија’ к’о  рањена змија…

Баца’ блато на жежено злато;

Пљува’, бљува’, у један рог дува’

С оном псином, гадом и сплачином,

С Владом – твојим уздањем и надом,

“Адвокатом”- са шпијунском платом,

Што је главно: “потука’ ” сам славно –

Одметника, Мићуна пјесника

Микашева сина, што му с’јева

Ријеч свака ка’ сунчева зрака…

Змију љуту која у минуту

Све расплете, што “Гласник” заплете …

Сто бремена лажнога сјемена

Сијах, садих, докле не загадих…

Сада смрдим и сам себе грдим:

“Гласник” паде, а брука остаде; –

Њу ми Нико, отет неће нико! …

Јанко-Кужинар:

Стан, Крцуне, биће јоште буне!

Биће бруке и од друге руке.

Јово – Судопера

Мучи, Јанко, стрино и сплачино,

Што утеце к’о  у грм говече,

Ону вече, кад ти Мићун рече,

У кафану “Чичину” названу:

Да си псина, жена, шпијунчина,

Роб и слуга, и људска поруга! …

А овамо – када смо на само:

Браду чупаш, по тавану лупаш;

Све се нешто кречиш и кребечиш,

И пријетиш, а к’о  зец побјежиш,

Кад ко брекне и мамузом звекне.

Јоцо – хазнадар:

У пет скриња дигох са Цетиња

Злато суво, што је народ чув’о

За зле уре, покоре и буре!...

Сем Ксеније нико знао није.

Виђи врага, тражи пола блага!

Боље дати но себе заклати….

Тешко томе ко се кавга с њоме!

Лазар Мијушковић:

Авај, Јоцо, отрцана – дроцо!

Кад би знао што сам ја страдао

Све би дао – још би побјегао –

Сто конака од Ксениних замка;

Од њезина треса и бијеса;

Јер то није жена но хијена;

Обноћ “свира”, обдан интригира;

Ставља кмете, руши кабинете;

Снахе дави, крв братску скрнави;

Оца туче, мајку за нос вуче;

Три јарана има сваког дана,

Што је  “гладе” тек да је подмладе.

Канџе њене хватале су мене,

Остале су ране на све стране

По мом т’јелу, по грлу бијелу.

Ксенија:

Знај, Лазаре, покојни бећаре,

Биће и још јада из не нада!

Не дам круну – чак ни Соломуну

Камо л’ зецу – Женевскоме Свецу.

Послах Анта – за свашто аргата,

И с њим младог Прљу – фркафуљу

Вилсонову трону – Вашингтону,

Да се боре за “част” Црне Горе:

Да лаж сију, а истину крију…

Знам да Анта – човјек од заната –

Ћера кера – псује триста вјера,

Игра карте, тражи “коморате”,

И “голубе” што с гукањем “љубе”.

Нема ћара од тог поклисара….

Нешто Прља у џериде дрља,

И то тајно, а глупо бескрајно.

Једна нада још ми душом влада,

Да ће Стано – жбирче префигано –

Преварити (ах, то морам крити!)

Једног старца, што би с три ударца

Све срушио и пореметио

Што се на нас дигло и подигло….

“ђакон” Лучић:

Какав Стано, какво дерле пјано?

Он се само свија и превија

И удвара да дође до пара.

Нема нада у таквога јада;

Таква пређа тражи јача леђа,

А не дјецу, која у мјесецу

“Виде” младе буле на сеџаде,

Како сједе, како у њих гледе…

Мило Матановић:

Господаре што просипаш паре

На лајања и на бургијања.

На шаптања и подмићивања,

Кад те свако оставља полако?

На те реже – Биограду бјеже;

Тебе псују – Петру намигују.

Ја сам знао да си ти пропао,

Кад си мене с оне двије бене,

Владу дао – Кавуром назвао…

Не знаш, чоче, кад се битка поче,

Да нијесам знао, ни могао

Управљати ни дванајест сати,

С пет ђетића из мојих Ћеклића?...

Никола: 

Зна’ сам Мило, срамота те било!

Кад је горе, с кравама се оре;

Ђе пса није, ту се вук не крије;

Кад лав крепа тад га и зец чепа.

Перо Вучковић:

Никче царе, не слушај магаре,

Које риче кад га мува тиче.

Камо л’ неће кад се све окреће

Низбрдице и стрмоглавице.

Без цванцика нема перјаника,

Без талира, нема гренадира,

Ни лажова без пуних шпагова.

Милутин – Суженица:

Перо, наша вјеро и невјеро,

Зашто каза и превари књаза,

Да Србија, преко сто Андрија,

Благо сије да нас све побије?

Перо Вучковић:

Милутине, по љетима сине,

Кост се глође докле месо дође;

Код Андрије – старог мераклије –

Нема пара ни за три жандара,

Да их храни, док с њима дивани.

А код “цара”- двадесет товара

Злата сува, кога стража чува! …

Боље Никцу – измамит торбицу,

Но Андрији лизат’ подланицу.

Владо Ђуранов – Јабучанин:

Шта Настић, с њима Кнежевићи?

То су моји синци – ученици;

У шпијању и потказивању,

У лагању и у извртању,

У шаптању и уцјењивању

У пакости и у сервилности,

Све сам дао, све сам жртвовао,

Што је у ме злога, смрдљивога,

Да лаж сине, истина порине,

Да мрак влада, а свјетлост пропада,

Да се Никац не клати, већ врати

Под Јабуке и – вјеша “хајдуке”,

Што га бише и изневјерише.

Ал’ крвници – наши одметници:

Дигли буру, бију ме по туру.

Наше слуге лоше потукоше;

Још је самац, као камен станац,

Чврсто стојим,никог се не бојим,

Да ме може тући и потући,

Да ме стигне и да ме престигне

У лајању и у бургијању.

Тешки боли мени и Николи

Душу муче!... јер глас стиже јуче:

Да се дигла кука и мотика

И збацила са престола Ника!

Дух Милоша Шаулића:

Весели се, роде и народе:

Данас виле, моје сестре миле,

Коло воде у земљи слободе.

Црна Гора проћера злотвора

Са престола и камена гола;

Чела ведра и образа једра

Она грли тријумф неумрли  -

Круну наше славе и државе,

Бесмртницу и непобједницу,

Поезију – Вјечиту Србију.

Њу Јорк, Фебруар, 1919.

Душан – Шмокљан

Од када се кују сабље, тешу грабље,

Од кад Ника јаше коња – сребрника

И од Мачве, Колубаре бере паре, -

Ни још не би таквог “пика”- сарадника,

К’о  Душана – ћутукана и шмокљана.

Напр’јед Душко, стара “пушко” – кад си “мушко”!

Ала тучеш, ала вучеш и јаучеш!

Ко се с тобом нећ’ да клати, унијати,

Тај не смије без Загреба имат’ хлљеба.

Зовеш Бутка: “пјанац, лутка и сурутка!”

Зашто, чоче, кад ти са њим пјесму поче

Против мене, тајно, мучки, попут жене?

Гурај, Душко, блебетушко, разбићушко,

Брани Хинка и Дон-Ника - два крвника,

Два лажова и два јунца – среброљупца,

Да и за те буде плате и наплате!...

Ми, пјесници – “перјаници” једно знамо;

Да се Петру и Србији – сви клањамо.

***

Знај, Душане, полутане и шмокљане,

Твоја “школа”- то је само фраза гола,

Република – проиграна политика.

Зар нијеси  ти до јуче – као куче

Чика Пера лиз’о  сито и корито

И, због жира, славио га к’о  кумира?

Мој Душане, пржибабо, балабане,

Зашто дречиш, што се праћкаш и кребечиш,

Кад те нико и не чује – осим Нико?

А како је с њим се тући, клипа вући,

Питај “бана” Маријана – твог јарана

И “доктора” с нашег мора – званог Љубу,

И осталу чељад малу – крезозубу.