Мићун Микашев Павићевић - Србија и Црна Гора (Црногорска политичка препуцавања)

“И пошље природног и неминовног Уједињења двеју српских краљевина, (који ће чин бити извршен и без “питања” и “санкција” људи из душевног  мрака и друштвеног буџака), као погребна звона на дан моралне смрти једног бившег деспота и новог Искариота, - са гусала народног барда, одјекивати ће пјесма, пуна свете простоте, духа и љепоте, пјесма, која ће се дуго понављати, и коју ће народна душа корегирати и допуњавати:

Књигу старац, бјелоглавац пише,

Са сред Беча града крвавога,

На диздара, старца Ћипурскога.

У књизи му старац говораше:

“Чуј, диздару, царски измећару,

Знаш ли море није давно било,

Кад си клањ’о  на моју серџаду,

Љубио ми и ноге и браду,

Да одбраним твоје пашалуке

Од некаква Петра – каурина,

Највећега нашег душманина;

И да твоје диздарство сачувам,

Да га не би Петар преграбио

И другога кнеза поставио.

Ја сам тебе дао вјеру царску,

Да ћу жељу твоју испунити,

Још да ћу те пашом поставити,

На велике седам кадилука,

Гдје је гн’јездо каурских хајдука,

Али да ми предаш Гору Црну

И све што се у њој Србом каже;

Да ми предаш Ловћен и Цетиње

И све влашке ћабе и светиње.

Сад је тебе згода, мој диздаре,

Да испуниш своје завјештање;

Протјер’о  сам ђавур – каурина –

Петра – и твог и мог душманина;

Сву Србију земљу опустио

И Петрову војску заробио.

Србија је сад у моје руке

И од ње ћеш добит кадилуке,

Мој диздаре, немој двоумити;

Јер би могло за те горе бити”.

Кад је диздар књигу прихватио,

Три пут царски моур пољубио,

На тенане писмо проучио

И сам собом тихо бесједио:

“Памет моја може царовати,

Ко још може с Бечом ратовати?

Шта ће Руси, глупи угурсузи,

Које могу и ђеца варати? …

Ја ћу цара свога послушати,

Све му дати и још му придати,

Али има једна мука тешка,

Што ми не да мира, ни живота:

Почела се раја комешати

И пријеко на мене гледати;

Не клања се пред моје минарете,

Без бруке ми ни даје динаре;

Не љуби ме у папуче жуте,

Не вјерује моје муке љуте.

Ја бих рају знао умирити

И даље је за уши водити;

Продават’ јој шило за огњило,

И претварат’ црно у бијело;

Ноћ у данке, бабе у јунаке;

Кусог зеца у брадатог’ свеца,

А вјештицу у Богородицу;

Ангалију – у светог Илију;

Робијаше у царске бимбаше;

Ал’ ме љута гуја опазила

И на мене језик исплазила,

Љута гуја Дрљев – ефендија

Ево има већ година дана:

Напада ме вучки и хајдучки,

Буни рају у свакоме крају,

Казује јој моје марифете;

И чавле ми забада у пете;

А мудар је шинула га муња,

Као да га лија породила,

А гуја му на бабине била;

Има језик од седам педаља;

Све зна што се иза брда ваља;

Не плаши се Бога ни ђавола,

Он је за ме тешка главобоља;

Не могу га златом поткупити,

Не могу га апсом застрашити,

За лукавство ни помена нема;

Јер он знаде све моје вјештине,

И сва моја дјела од старине,

Све мађије и све мудролије;

Кад га карам, он се на ме смије;

Кад га љубим, он шкргуће зубим’;

Видим да ми удицу припрема;

Таквог лисца у сав свијет нема;

Воли бих му очи извадити,

Него први уз султана бити.”

Тешко се је диздар замислијо,

Па од дерта на ноге скочио,

Браду чупа, ногом патос лупа;

Мумлају му празне величине,

А тресу се скути доламчине.

Угледа га гаравуша Хајка,

Па пред ноге клекну свог бабајка:

“Мили бабо, Ћипурски диздаре,

Ако ћеш ме, бабо, послушати,

Ја ћу тебе добро сјетовати,

Да сачуваш своје пашалуке,

И да будеш паша над пашама,

Пошто прође европска галама;

Имаш, бабо, три сина једнака,

Три вјештака што их нема мајка,

Два поведи собом у свијету,

Да превариш ђавурлију клету,

А Мурата, мог средњега брата,

Са педесет хиљада солдата,

Одреди га у Ћипуру твоме,

Да се преда војводи бечкоме.

Кад Мурата оставиш код раје,

Неће бити против тебе граје.

То је, бабо, мудра политика,

Коју нико разумјети неће.

У данашња варљива времена,

Треба клањат’ цркви и џамији,

Љубит руку попу и кадији, -

Само да се, бабо, сачувамо

Проклетога “Свеца Женевскога”,

Што нам копа јаму безданицу;

Ја бих прије вјеру погазила

Но се њему под крила савила.

Ти још имаш добријех ћипџија,

Скутоноша и кабадахија,

Што ће с тобом  мр’јети и живјети,

За тебе се и криво заклети;

Имаш Лаза, калајџина сина,

Што би знао буву потковати

И живога вука зауздати;

Без ханџара одријети јарца,

А од хата направит’ магарца;

Имаш, бабо, Бјелоша Илију,

Што ти служи вино и ракију,

Он те неће никад оставити,

Па да ћеш га кољенима бити;

Имаш, бабо, Петра-Црмничкога;

Који знаде с царем диванити,

Кроз уши се игле провлачити;

Имаш, бабо, Мила из Ћеклића,

Кога можеш уздом зауздати,

У волујска кола ухватити

И на њега ђубре товарити…..

Имаш Миша – коња поткивача

И Милоша књига разносача;

Имаш Пера, што џериде пише,

Милутина, да ти метанише;

Имаш старог Сима – стихотворца

И младога Луку богомољца.

То су, бабо, главе одабране,

Благо теби док те оне служе,

Па нека те сви остали туже.

Још се можеш ослонити, бабо,

На кадилук Жанагојевића

И пашалук Жабоједовића;

Први су ти пријатељи стари,

Извјежбане слуге и пудари,

А други су префригани ловци,

Чак од тебе већи “Црногорци”.

Проспи, бабо, благо оз ризница,

Раздијели жито из житница,

Не би л’ и још кога поткупио

И златом му уста затворио.

Знај, кад будеш тако урадио,

Ти си цио свијет надмудрио.

А све друге ситније работе,

Што у горње не улазе ствари,

Гдје се чедност с чежњом барабари,

Ја ћу знати сама савладати”.

Кад је диздар хајку разумио,

Од весеља три пут поскочио,

И три пут јој лице пољубио:

“Бе, аферим, ћери моја драга,

Тако треба и потковат’ врага!”

Па да видиш старога диздара,

Како виче што га грло служи:

“Иџо, слуго, отвори сепете

И донеси рухо неношено,

Ово свуци, ново ми обуци”.

Зна Илија што треба диздару;

Принесе му од злата чакшире,

Џамадане на руке исткане,

И јелече од срмајли пече

Са четрдест од бисера пуца;

Па гуњину од бијела шајка,

И два паса од свилена власа,

Криву ћорду – на стамболску моду;

Донесе му мазало за брке,

Три сапуна за лице и руке.

Па пошто га уми и обуче,

Из подрума хата му извуче,

Приведе га мермеру – камену,

И подвикну три црна татара,

Те дигоше на коња диздара.

Кад се диздар хата прихватио,

Проигра га кроз Ћипура града;

Прате њега три телала млада,

Сваки виче што га грло служи:

“Не плаши се, сиротињо рајо!

Неће диздар Ћипур оставити,

Но ће прије главу изгубити;

Не палите од боја топове,

Не буните госте диздарове;

Неће проћи ни неђеља дана,

Гости ће се натраг повратити,

С њима ће се диздар измирити”.

Тако диздар рају преварио,

Па се своме двору повратио.

Мили Боже, чуда големога,

Кад се стаде диздар опремати

И сандуке тешке закивати.

Први сандук све жежено злато,

Други сандук сребро нековато,

Трећи сандук од злата тепсије,

А четврти ђузел – ђеисије,

Пети сандук стара знаменија:

Златна штака Старца Острошкога,

Самур-митра Петра Цетињскога,

Па одежде Пиперског Стевана,

Мач и сабља Српскога Душана;

Тешки оклоп војводе Момчила

И кандила из свих манастира.

Посла диздар сву тешку сермију

Дебеломе мору на галију.

И сам пође у земљу Галију,

Да на своје изанђеле зубе

Покрадене милионе скубе.

То је било, истина је било;

Диздару се сјеме истражило,

Његова се кућа ископала,

На шљеме му чавка почивала.

“Амин, боже, правосуђениче!”

Из окова гладна раја виче;

Док се Мурат по Бечу башкари

И весели очевој превари.

Веланд, Онт.,  Канада

на Ђурђев-дан, 1917. године”