Пропалој нади
Из вјечног мртвила дижеш се изнова,
Сапутнице стара, варалице клета;
Оживљујеш опет дане мојих снова,
Будиш осјећаје застаралих мета…
К’о
невјеста млада у доба прољећа
Стојиш пред-а-мноме насмијана лица;
И велиш ми: “Тебе твоја чека срећа
Промашили су те ударци стрелица!...”
Мене твој долазак није од потребе,
Ти сад немаш за ме оне прве дражи;
Моја душа свагда с твог издајства зебе,
Јер знам да си сестра невјере и лажи…
30. децембра 1904.
Нема коментара:
Постави коментар