На гробљу…

На гробљу…

Уморно мноштво нијемо спава, …

Рођени брат до брата свога,

Сви у пустињи, али без страва –

И не зна један за другога.

Ту завађени заједно леже;

Обромљени и без прегнућа;

Добри од злих не могу да бјеже,

Јер ту им је заједно кућа.

У близу до саме цркве тамо

Висок се диг’о  гроб у сјају,

Други се стиск’о  сам, на само –

Једва се види тек на крају.

У првом леже: кости, знамења

Охолог неког великана,

А у другом: остаци мучења

Пјесника некад богодана.

До цркве стоји стара капела

У њој је света Христова слика, -

Ту бораве трагови пепела

Дома својега издајника.

Онамо гдје је тамно и  пусто,

Под сјенком грана старога дуба,

Трошан, к’о  скривен у  трње густо,

Крије се сам гроб родољуба.

На путу, који цркви води

Гроб је без крста и без лика,

По њему свачија нога ходи –

Ту труну остаци мученика.

Зар ни на гробљу, ето, ледном

Равноправности свете није

Овако силном, онако бједном –

А једно сунце озгоре грије?

26. септембра  1904.