Апотеоза бесмртницима

Апотеоза бесмртницима

Нијесу оно дошли к’о  хусари;

Да жаре, пале, убијају, краду;

Нијесу они Хуни ни Татари,

Што смрт доносе и селу и граду!...

Они су дошли, к’о  божанске чете,

У рујној зори, кад се исток жари,

Да мртве дижу и робове свете;

Они су божјег гњева неимари!...

Они су дошли к’о  анђели мира,

У муклој ноћи, да донесу дана;

Они су дошли да руље вампире,

Прободу врхом оштрог јатагана.

Они су дошли да кандила пале,

У порушене цркве и олтаре;

Да срџбу свога народа искале

На црне чете и на отмичаре.

Они су дошли на огњишта стара,

На своје њиве, утрине и поља,

Гдје дјелови им, под стегом варавара,

Вај, умираху, под пале, на коља!...

Дошли су они, посље Црног Петка,

Да у свом дому свој Ускрс прославе,

Да посље буре – крвавог свршетка,

Са трофејима круне своје главе!...

И да у своја топла њедра приме:

Све што је неман кроз вјекове трла,

И биле циче, олује и зиме –

Браћу, која су на вјешала мрла!...

Дошли су они, без мрље и срама,

На разбојишта, гдје су јуче били, -

На поља части, гдје је оштра кама

Судила гнусном злочину и сили!...

Дошли су, свјесни свих дубоких рана,

У борби против три џелата хола;

Дошли су, свјесни лажи и обмана

И сажаљења под скиптром идола!...

Дошли су, свјесни да морају мр’јети

Сами, на своја огњишта крвава; -

И да им неће тајни дух дон’јети,

На поклон, биће државе и права!...

Они су дошли с чежњом срца врела,

Да са голготе сухи костур скину;

И да из крви, огња и пепела

Дигну, обнове своју отаџбину!...

Знај, нико неће разбуктали пламен,

Њихових душа угасити моћи,

Знај, нико неће побједнички знамен

Њихов прекрити плаштом црне ноћи!...

Не!... Бориће се они до ископа,

На гробовима палих исполина, -

Ту, гдје је свака натопљена стопа

Крвљу Глишића и другијех џина.

Јест, то је борба, без суза и страха,

Борба, што срца орканом претвара;

Борба сурове снаге и замаха,

Што жива дјела – у легенд ствара!...

II

Онамо гдје се Авала подиже,

К’о  мрки облак преко неба плава,

Гле, један мали њезне руке диже,

Из мрачног кута, гдје је до сад спава’;

“Мама, хоће ли добри тата доћи,

С далека пута, гдје је пош’о  лани?...

Наши су двори, к’о  путник у ноћи,

Без њега тешком тугом обмотани,

Хоће ли доћи, да ме икад више,

К’о  оно некад привије на груди?

Зима је… Бију вјетрови и кише,

Можда мој тата умире од студи?...

Хоће ли доћи да донесе хљеба,

И да ми дава слатке шећерлеме?...

Хоће ли доћи, када њиве треба

Преорат, бацат’ у њих плодно сјеме?

Хоће ли, мати, реци, срце боли

И нешто страшно притиска ми груди. –“

Зајеца мали, топле сузе проли;

Док крвав мјесец преко гора блуди.

-“Доћиће, надо, немој сузе лити”-

Уздахну мати, блиједа и сува;

“Тебе ће тата опет загрлити,

На тешком путу њега сам Бог чува!”

III

Не, никад више ваша рука груба,

Дотаћ’ се неће скута нашег цара;

И неће ваша зациктати труба

Никада више – дуж мутног Вардара.

Јуде!... Крв наша и наши костури,

Битољ су два пут отргли из мрака!...

Гле, на капије, што пркосе бури,

Гдје стрше коља српскијех барјака!...

Јунаци мрки, наборана чела,

Пролазе градом, кубурлије пале,

И гордо газе кроз умрла села,

Која још чаме у загрљај хале!...

То није војска у злату и свили.

Сви они носе гуњац и шајкаче;

Сви су се редом на селу родили,

За њ мрли!... За њих село горко плаче!

Још један налет, једна срџба смјела,

Још једна бура осветничке страсти;

И Србија ће запјевати ц’јела,

Бесмртну химну – Слободе и Части!...

*

И Ловћен чека орлове крсташе!...

Зар да он буде робињица худа?...

Не, витезови нове Шпарте наше;

Јер док је Христа мора бит’ и Јуда!...

Бесмртни Његош, са клисуре тврде,

Вапије, цичи, проклиње и стење;

Његове кости гладни вуци грде;

Његова мржња до неба се пење!...

Не, горштак гладни, Бог крша и гора,

У трену мучког убијства и слома,

Не бјеше свјесан: да умире зора

Више његова Каменога Дома!...

Зар момци они, силни к’о планина,

Да љубе руке Шваба и Маџара?...

И буду храна тигрова и псина;

Да душе њине срам и очај пара?...

Не, Нови Царе, Отаџбине Нове,

Тај удес брат мој – заслужио није;

Раскидај с њега гломазне окове,

Да с’ и он Сунца, што носиш нагрије!...

Мићун М. Павићевић

Welland, Ont., Canada, 1916.