петак, 05. јун 2015.

Пати!...



Пати!...

Пати у болу дубокијех рана,
И слушај урлик сломљенога срца;
И кад је твој дух мучења Нирвана;
Не дај да суза у очима врца.

Све што животом самосвјесно живи;
Болује, пати, урличе и жуди.
Пати, мој друже, мој соколе сиви;
С поносом презри сажаљења људи.



Мићун М. Павићевић  

Цетињски Вјесник бр. 109  1912 (Божићни број)








Нема коментара:

Постави коментар