Без утјехе
Ћутао је немоћан нијем и гладан,
На пусто, упретано огњиште своје!...
У лицу као туга мрачан и јадан,
Слушао је дивљи јаук дјечице двоје.
Тјешио их је својим изнемоглим гласом,
Да ће им брзо мати донијет хране;
Да се умире само једнијем часом,
Она је већ давно кренула из кафане…
Дјеца су вјеровала оца својега,
На мајчин долазак ћутећи чекала,
И у тој жудњи к’о смрт гладна заспала…
Она се враћала тужна без ичега,
И дошла на ледно огњиште своје –
И нашла к’о
мумију дјеце обоје…
31. децембра 1905.
Нема коментара:
Постави коментар