петак, 02. јун 2017.

Без утјехе


Без утјехе

Ћутао је немоћан нијем и гладан,
На пусто, упретано огњиште своје!...
У лицу као туга мрачан и јадан,
Слушао је дивљи јаук дјечице двоје.

Тјешио их је својим изнемоглим гласом,
Да ће им брзо мати донијет хране;
Да се умире само једнијем часом,
Она је већ давно кренула из кафане…

Дјеца су вјеровала оца својега,
На мајчин долазак ћутећи чекала,
И у тој жудњи к’о  смрт гладна заспала…

Она се враћала тужна без ичега,
И дошла на ледно огњиште своје –
И нашла к’о  мумију дјеце обоје…


31. децембра 1905.











Нема коментара:

Постави коментар