уторак, 17. октобар 2017.

Јован Милованов



Јован Милованов

Јак, и несавладљив, к’о  огромна ст’јена,
Стоји на ограшју раздрљених груди,
И пркосно срџбом вјечног Суверена
Прати лом и врисак узбуњених људи….

Брише капље крви са рањеног лица,
И скрхан мучењем великога бола;
Вапије за падом скадарских равница
И слути кобни спомен Бардањола.

И још један облак душом му се расу,
Из очију букну читав вулкан плама;
И у томе тешком и језивом часу
С њим падоше на тле дванајест низама.

И потмуо јаук чу се преко страна,
Захори се негдје најснажни из груди:
То гудала бију и пјевају људи -
Славу, смрт џиновску витеза Јована.

На бојишту пепелишту нема раке,
Сем, што расте један био-крвав крин,
И кроз поноћ звоне гласи Ђурђијанке:
“Милована Перишина то је син!”



М. М. П.
(Мићун Микашев Павићевић?)


Цетињски Вјесник  бр. 106  1912





Нема коментара:

Постави коментар