четвртак, 05. октобар 2017.

Вилсонова пјесма


Вилсонова пјесма

Ври, кипи срце и крв шуми врела!...
И сваки атом мога жића бреца…
Зар земља моја да суморна чела
Гледа, гдје њена у кврге мру дјеца?…

Ја чујем вапај палих милијона,
Под грубим мачем бјесомучног зв’јера,
И тешки одјек погребничких звона,
Уз кикот, писку гладног Луцифера.

Док Стари Свијет умире и грца,
Под копитама разузданих хата, –
Мени се чини да сваки крик срца
Његова звони дух наших палата.

Доста је било увреда и бола
И шутње, која душу срџбом рије!...
Зар сносит више лажнога идола,
Да и нас мучки мрцвари и бије?...

У борби за част, слободу и права!
Јер борба наша мртве васкрсава,
И носи ново доба човјечанству!...

Борба је наша гњев Богочовјека
На антихриста двадесетог вјека,
И пехар жучи Њемачкоме Царству!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”





Нема коментара:

Постави коментар