Милован Перишин

 

Милован Перишин

Мрк, силан, страшан ко Краљевић Марко,

Сједи под сјенком јеловијех грана,

Мач бритки глади огњилом полако

И брише лишћем млаз крви из рана.

 

Јутрос је дошо из Дуге крваве,

Са седам рана на груди широке,

Без огртача, без доламе плаве, —

Остале само још сломјене токе.

 

Крваве очи ко два сунца горе –

Гледају тамо: гдје је леш до леша;

А душа бурна немирна ко море

Мисли на подвик војводе Костреша.

 

Зар ране ове и крв која тече

Да сморе живот овај што је свика;

Да мре и живи као дан и вече?

Не! он је јачи, тврђи од челика —

 

Нек вихор турске срџбе и бијеса

Збрише окова што га хвата језа:

Кад оштри ханџар зарања у меса,

Кад врео ланац око паса стеза. –

 

Моја су на то навикнула чула

У вјечној магли пушчанога праха;

Ја сам ко тврда од жељеза кула;

Још срце моје не познаде страха.

 

На први јуриш мој ханџар је први

Зарио у груд Османова сина;

Газећи гордо у валове крви,

За мном падаше лешева лазина. –

 

Од кише зрња ја нијесам преза,

Ко гладан вук сам јео горску траву;

Покриво ране лишћем дивљег шљеза,

И пио воду из кола крваву.

 

О груди моје ломљаху се копља,

За ријез сабље пријењаху чуке.

Трчо сам преко палијех од снопља,

И хватао живе под оружјем Турке.

 

Тако Милован с осмјехом на лице

Мисли и прима исповијест своје.

А гладни врани - крвожедне птице,

Слећу и кљују мртве по разбоју...

 

С прозирним велом и расутом косом

Спушта се вила низ јелове грање:

Лијечи биљем и умија росом

Горском хајдуку ожиљке и ране.

 

И слази тмурна и суморна вече

Над гором гдје један витез сморем дише;

Док крв из рана све силније тече

Као млазови октобарске кише.

 

Цетиње, 1911. 

Мићун М. Павићевић