Србија и Црна Гора

 

Србија и Црна Гора

политичко-национална расправа

 

I

Док још Србија није била формирана и призната као самостална држава: док је још у њој бијеснила борба и против јаничара и против њених нелегалних господара, Црна Гора стајала је у много завиднијем положају. Истина, све до 1851. године, ни она није пред Европом имала грађанско право индивидуалне државе, па ни тада само једним дијелом. Али цетињски калуђери — духовне вође српскога народа у Црној Гори — стојећи у сталној вези час са Млетачком Републиком, час са Русијом, успјели су, да Црну Гору представе у очима Словенства, као неку врсту државе, чији су управљачи имали у руке и нешто свјетовне власти, и ако својевољне и незаконите. Једно то, а с друге стране дјелимична непокореност извјесних племена у Црној Гори од турске најезде, која је поплавила била све остале дјелове Српства, — Црна Гора је бриљирала низ читавих деценија, у очима цјелокупног српског племена, као колијевка слободе и вођа србизма.

 

Црногорски господари — митрополити, да би тај нимбус своје државе подигли и ојачали, утврдили и јаче манифествовали, борили су се на живот и смрт, да силом власти, силом анатемисања и проклества, што прије среде унутрашње приливе у земљи и придобију праву суверену власт, за којом су стално прижeљкивали.

 

Владика Петар Петровић 1-ви ишао је, као дефакто, али не и де јуре, господар Црне Горе, од племена до племена, не, као што то приповиједају дворски историописци, да мири закрвљена братства, већ да учврсти и концентришЄ државну власт у земљи. И збиља: његово проклество и вјеровање примитивног свијета у светост његова бића, имали су силног, и ако не пресудног утицаја на ,,бунтовнике и одметнике“, боље рећи на народне вође, које су се опирале идеји стварања државе, на такав начин, у једну цјелину, и жељеле, да и даље задрже потпуну племенску самоуправу, која је онда у земљи представљала, по својој форми и функцији, неку врсту распачаних и на слабом темељу постављених република.

 

Исту државну теорију свога стрица наставио је Петар Петровић 2-ги — Владика Раде. Он је у својој тежњи, да не би и даље уживао епитет незаконитог, или како је он сам говорио — „Контробанд књаза“ — пошао још један корак даље. Свој пјеснички гениј ставио је у служби своје државне идеје. У својим национално-политичким пјесмама, које су већим дијелом далеко од историјских истина, фаворизирао је нарочито она племена и њихове представнике, која су била поклоници његове идеје, стајала непосредно уз њега и представљала само један дио цјелокупне државе — такозвану Стару Црну Гору. Друга племена осјећала су често пута бесправну и страховиту жаоку владичине срџбе и освете:

„О Маркиша, турски капетане!

Што удари, црн ти образ био!

Што похули на своје поштење?

.......................................................

.......................................................

Издадоше Вучи свиколици!

.......................................................

Издадоше Пипери јунаци!

.......................................................

Издадоше дјеца Мартинићи!

.......................................................

Што су други издали Брђани

И Пјешивци до на врх Острога,

То, сердаре, у пару не бројим.

.......................................................

Издадоше Ровца до Мораче,

Издадоше Ровца сваколика!

.......................................................

Па издаде сва Црмница доња.

.......................................................

.......................................................

Бјежи курва Пламенац Маркиша,

Бјежи курва окренут се неће“.

Тако Владика Раде и главом и брадом, онај иначе генијални владина -- творац класичног „Горског вијенца” — у својој пјесми „Кула Ђуришића“ гүди. Са естетичког гледишта о баналности горњих стихова, не треба ни говорити, 1847. године, када се је десио догађај, којему је објект пјесма “Кула Ђуришића“, извјесна црногорска племена, која владика онако вулгарно грди и анатемише, још нијесу стално и пуноправно припадала Црној Гори. Тек су се стала била будити и опирати турском господству. И онај дио, који првих дана није ступио у прве редове борбе за ослобођење, разјарени владика нашао је за сходно неумољиво и драконски шинути и мачем и пером. То није била ни државна ни политичка мудрост; тим мање, кад се зна, да су та иста племена и њихове генерације односила рекорде у колективној борби за истинску слободу. Зар једна ситна и неозбиљна чарка између Турака и Црногораца, гдје је, по самом признању владичином, било с обадвије стране „около сто и двадесет мртвих и рањених”, и у којој и да нијесу прилике онакве биле, није могао учествовати сав народ, да искључи из Српства толико храбрих племена, и да им стави на чело жиг Бранковића?!

 

Но, наш је велики пјесник, и као политичар и као државник, и иначе, стално и страховито гријешио у провађању своје унутрашње и спољне политике. Ми овим не правдамо појединце, који су се у истини противили концентрисању државне власти у владичине руке, и ако су за то имали масу личних разлога и личног незадовољства према своме и сувише пријеком господару. Али тај њихов гријех није се смио преносити на један велики дио цјелокупног народа. Не бар на тај начин који је владика одабрао. У осталом овај чин, који би се донекле могао и правдати с гледишта државног ауторитета и воље, најбоље илуструје плаховитост и необузданост владичине душе, којој су опет шири државни интереси строго налагали, да се никад тако јавно њена срџба није смјела испољити. Зна се, да се тај прекор и увреда владици крваво светио до смрти, и оставио и на даље зао упечатак међу новим нараштајима — „бунтовника и одметника“.

 

И сам В. М. Медаковић, један од најистакнутијих љубимаца и славопјеваца владичиних, који се иначе стално упињао, да сваку његову ману претвори у врлину, признаје, да је владика био и сувише неспособан политичар, и једновремено демантује праведност његова гњева према „издајницима”.

 

Ево како Медаковић, на страни 131., у својој књизи „П. П. Његош“, приказује „курву“ Маркишу Пламенца:

 

“ ... ... Док се Владика бавио у Бечу, још у јануару добије писмо од његова брата Пера, у којем овај јавља, да је Маркиша Пламенац невјеран Владици. Владика нареди ађутанту, да напише писмо Перу, да Маркишу затвори. Кад је било писмо готово и прочита га владика — замисли се — па ће рећи: „Бачи то, а напиши друго и кажи да Перо не тиче у Маркишу до мога повратка“. Маркиша бјеше јунак, виђен и крупан чоек и њега љубљаше Владика, али га Перо мрзијаше“.

На другом мјесту у истој књизи Медаковић вели:

“ ... ... Неке Пипере и друге даде Владика погубити, који су ишли за дарове Осман паши у Скадар. Тако пођу и браћа Тодора Мушкина из Пипера Осман паши у Скадар. Тодор бјеше сенатор, али он није ходио паши. Владика пошље једног свога слугу Радована, родом из Пипера, те их овај доведе на вјеру на Цетиње, ће их сву тројицу Владика даде мушкетати. Овај поступак Владичин није био правичан ни по томе, што и остали Пипери не налазаху за право да се и Тодор погуби. А то је исто чинио и Ђорђије онако рањен, па напише Владики писмо ноћу у којем му каже, да је чуо да ће дати ноћас подавити Мушикиће у тавници; он га заклиње да то не чини код свеца (тавница је у манастиру, ђе је близу и црква, у којој је почива Свети Петар), најпослије вели Ђорђије: Ако си игда мислијо, да ми учиниш какву братску љубав, учини ми је овога пута и не погуби Тодора Мушикина, е није крив! ако ли се од њега бојиш, а ти га остави на Цетиње и нека арчи на мој конат. Владика се одиста бојаше Тодора, јер то је река’ и главарима пиперскијема, да ако га оставим он ће се светити, и тако сјутра дан буду сва три брата мушкетана пред влашком црквом.“

 

Медаковић је био стални пратилац владичин и његов лични секретар, те су истом и познате биле све појединости из његова и политичког и интимног живота. Премда је као његов биограф према њему био и сувише милостив и обазрив.

 

С друге стране, једним крвавим чином према турским првацима, истина српским злотворима, владика је, и у земљи и ван земље, изгубио свој утицај и добио име невјерника. У манастиру Острогу домамио је себи на вјеру, ради преговора о будућем миру, више од четрдесет Муслиманских првака из пограничних крајева Црне Горе, па дао налог својој тјелесној гарди, да их на дан састанка све до једнога поубија, што је безусловно извршено. И један од очевидаца тога страховитог вјероломства и моралног и физичког злочина, прича, да је сам владика том приликом, у својој јарости и бјеснилу, потегао пушку, да својом ,,архипастирском руком“ стријеља једнога од својих гостију; али га његова околина сачувала од те варварске похуде. То је једна од најсрамнијих мрља из доба његове владавине, која је морала тешко падати на срцу и његовим насљедницима.

 

Интересантна је изјава једнога између ових турских ага и бегова, који су ишли владици на састанак. Он је, дошавши на Планиницу, одмах близу Острога, рекао својим друговима, да је болестан и да не може продужити пут за Острог. Овај паметни Турчин предосјећао је каква их трагедија чека. Док су његови другови, који су вјеровали у светињу вјере и заклетве, продужили пут, и као што смо видјели, сви до једнога искусили смрт, он се одмах с Планинице повратио на свом хату за Никшић. У Никшић је другог дана стигао глас, да су сви његови другови погубљени. Он је тада међу Никшићким Турцима, са поносом изговорио ријечи, које се код нас још и данас стално понављају, кад неко својим знањем и проницавошћу, успије, да се тргне из замке: „Паметна ли ме мајка роди, мајку јој љубим!.... “

 

*

Владина Раде, ипак је имао нешто више обиљежја свјетовног владара од свих ранијих црногорских митрополита. Па, као што то нам, макар и нехотично, признаје владичин биограф, та његова грађанска, политичка и војничка власт била је више него комична.

 

Чујмо прво “државну церемонију“ владичина ,,крунисања”:

 

„Нас шесдесет попова, представљамо данас духовну влас у Црној Гори и ми ка’ таковизи прижнајемо Рада за господара“. За тијем изскочи сердар Филип Николин Ђурашковић, држећи високо малу пушку у руци, па ће рећи: „Има ли коr међу вами, Црногорци! који не пристаје на ово, што смо ми данас углавили? Ако има нека изиде, да се са мном обиде!“ и кубурлија цикну и Раде поста господар! Каква комедија?!

 

На другом мјесту владичин биограф, третирајући моћ и утицај гувернадура у Црној Гори, вели:

 

“Гувернадур долази од талијанске ријечи гувернаторе, а тај су чин дали Млечићи Вукотићима у старије вријеме, кад су Црногорци воевали у корист Млечића против Турака: а Вукотићи су то гувернадурство продали Paдоњићима, у другој половини 18-ог вијека, а то је било у доба владике Саве и о том има и писмо на Цетиње. Вукотићи задрже сердарство, а Радоњићи гувернадурство, а сва та продаја била је ништавна, промијенили су се са ножевима, а Радоњића нож имаше сребрне коре. Овај гувернадур Радоњић тражио је, да је прво лице до владике, па је добио и то право, да се земаљски печат прилаже само онђе, ђе су владика и гувернадур сложни. Тако се састојаше земаљски печат из двије поле, од које држаше једну при себи владика, а другу носаше гувернадур привезану о вериги на корама ножа, па кад оће да ставе печат на чесову карту, онда саставе обје те поле, те се приложи печат“.

 

Је ли, дакле, владика Раде био независни свјетовни господар?

 

1851 године дошао је на црногорски престо Данило Петровић, као први пуноправни књаз — владар Црне Горе. Премда је потпуна, легална самосталност Црне Горе, као независне државе -— Књажевине, од мјеродавних чинилаца званично призната тек 1878. године — на Берлинском Конгресу. И од тада само Црна Гора постепено губи оно легендарно и против-државно име — хајдучког склоништа и пребивалишта, и улази у ред велике европске заједнице, као држава.

 

Данило Петровић је био, по својим душевним особинама и темпераменту, веома пријек, осор и необуздан муж, збиља ,,суха муња из облака“, како га карактерише његов синовац — Књаз Никола. Што му је у главном и донијело онакву трагичну и насилну смрт. Али, он је једновремено био велико-Србин од главе до пете, патриота, у најширем смислу те ријечи, човјек, без икаква темељитог образовања, који је свој државни програм, одмах у почетку своје владавине, обиљежио јавно, оним историјским, искреним и неизвјештаченим гестом дубоког нацијонализма: „Ох! Помози Боже и свети Ђорђије, моје крсно име, нека само књаз Михаило војску креће, па ево ме њему за проста војника да само видим велико и уједињено Српство!“

 

Његов прешаственик, владика Раде, поред свог крилатог проповједништва србизма и славенофизма, на најширој основи, никада није нешто слично ни помислио, а камо ли изговорио.

 

 

 

II

 

“У зaпт држи Црногорце,

Е ма блато, е ма вјешто,

И покарај и помилуј.

Па ћеш с њима моћи свешто“.

 

 „Балканска Царица“, од Николе 1.

 

1860. године црногорски престо наслиједио је синовац Данила Петровића, књаз Никола. Књажевску власт у почетку су упражњавали више његов отац — војвода Мирко, предсједник сената и његов таст, војвода Петар Вукотић, него ли књаз Никола сам.

 

Велики војвода Мирко, био је лични јунак, те љубимац знатног дијела својих савременика, који су у очајним борбама с њим заједнички стварали и проширивали Црну Гору. Ови су у њега гледали свога искреног ратног друга и заштитника, и он је њих, збиља, све до своје смрти, истински подизао и помагао. И није без разлога био онај очајни вапај старих црногорских ратника, који се дуго времена и посље његове смрти понављао: „Ах, куку нама војвода Мирко, јуначка мајко!”

 

Војвода Мирко је донекле и волио народ, из којега је поникао и са којим је заједнички дјелао. Он је био сељачки син, па и када је игром судбине пала коцка на њега, да постане вице-Књаз свога народа, никада се није paзмeтao неким уображеним и одурним племством и аристократством, а најмање, да је његова мудра горштачка глава могла мислити, да је он неко више биће. Он никад није заборављао, да се у своје вријеме морао лично бавити куповицом и препродајом ситне животиње, за опстанак свој и своје породице: и да је његова супруга Стана, чак и као војвоткиња и као Књажева мајка, све до дубоке старости радила за домаће газдинство, као и најобичнија Црногорка. Војвода Мирко, у осталом, био је и невина жртва симпатија и оданости према своме голом и мукотрпном народу. Када је у Црној Гори бијеснила колера, војвода Мирко нашао се ван земље. Године 1867., при повратку из Париза, његов син књаз Никола, са породицом задржао се у Боку, да ту љето проведе. Тада је баш у Црној Гори била колера у највећему јеку. Војвода Мирко рекао је том приликом своме сину, књазу Николи. Ово: „Да ти кућа гори, Црногорци би улијетали посред пламенова — треба и ти да си данас међу њима!“ И тек посље таквог озбиљног, и онда заиста истинитог прекора, књаз је - са својим оцем и породицом кренуо пут Цетиња. На Његушима, родном мјесту Књажевске породице, колера је страховито пустошила. Војвода Мирно, да би охрабрио своју обољелу браћу и другове, посјећавао је њихове домове и болесничке постеље, те се и сам од исте болести заразио, и дошавши на Цетињу болестан, одмах и умро!....

 

Као што смо видијели: и Данило и Мирко имали су добрих особина. Па ипак: у души црногорских митроносаца и круноносаца, била је једна иста погибелна основна црта: - неутољива жеђ за уништењем личних противника, противника и опозиционара њихова и личног и државног схваћања и управљања. Књаз Данило, радио је на физичко - уништење свог личног и државног секретара Медаковића, који је, и пошто је напустио Црну Гору, о Црногорцима и њиховим господарима, најсимпатичније писао, — само зато, што је он — Медаковић, заступао становиште противно - Данилову, у односима Црне Горе према Турској и Русији. Ево што сам Медаковић о томе пише: „За све ово вријеме мојег борављења у Црној Гори, морам истину казати, да сам у правој братској љубави са свакијем провео. И са књаз0м Данилом живио сам ја у љубави и слоги и он је сам признавао моју душевну преданост народу црногорском, па кад смо се прегонили за слободу црногорску, рекао би ми: „Ја знам, да ти оћеш добра Црногорцима и да много цијениш у њихову слободу; али се неможе тако: Ми морамо признати Турке, да добијемо више новаца”. — Ми би, може бити у слоги и љубави и даље остали, да се нијесу стране сплетке увлачити почеле, које су подкопавале и мене и њега, па и сав  народ. Мене су извикали противници вјере и имена, да сам ја највећи пријатељ Русије. Ја то с моје стране и не кријем; мени је мила моја вјера и сродна крв; али сам ја вазда имао у виду једину и чисту корист народа, па сам сљедовао оним стопама, које су биле срећне и пробитачне по све Црногорце. Ја се нијесам могао нигда сагласити, да постане Црна Гора васалство турско и да се окаља од четири и по вијека трајућа слава Црногораца, као што је то тражио и желио француски консул у Скадру. Он се највише үсиљавао да поломи снагу и славу Црногораца; да поломи крила врсног орла у слободним горама, а ја сам му био по највише на сметњи: Ја сам био противник господарству турском у Црној Гори. Усиљавање моје није било узалудно: У томе сам одржао мегдан и Црна Гора остала је самостална. Сви су главари пристали били уз књаза и приљубили се жељи франц. консула: да се признаду Турци за господара, Осим мене и књаза Ђорђа Петровића.

 

„Књаз Данило нема се шта жалити на мене, до што нијесам покренуо народне новце из Русије 1856. год. и у томе сам ја више гледао на срећу свега народа, него на поједино лице, које данас јест, а сјутра није; јер да сам их покренуо, не би данас ни једне било, а тако, ено их и данас у Русији и још умноженије. С овије новаца устао је био Књаз Данило против мене и РАДИО МИ ЈЕ О ГЛАВИ. Бог ме за моју праведну ствар сачувао. Ја сам све биљежио, па ћу временом и ту знамениту епоху, објелоданити и показати свијету она чуда, која тешко разум људски вјеровати може. Увјерићу ја и књаза Данила, да оно није истина, што су му други уврђивали у главу. Овђе није мјеста о томе говорити, већ само напомињем узгредно уз вријеме мога бављења у Црној Гори“.

 

Ето, дакле, и историчар Медаковић осјетио је непосредно сву тежину владарског осветољубља и интрига, које су још отрагу 60 година окружавале црногорски престо.

И војвода Мирко Петровић, и ако као делегат књаза Данила и ако “у интересу државног реда и поретка“ — извршио је једно веома грозно и богомрско дјело према једном дијелу српскога народа у Црној Гори. Он је године 1855, са Књажевијем арамијама, дошао у племе Куче, да ово оружаном руком присили на плаћање данка. Кучи су се тада тек једним дијелом отргли били испод турске власти. Народ тога краја био је до костију оглодан. Хранио се истуцаним коријењем и травом. И под таквим околностима о плаћању ма каквог „државног” пореза није могло бити ни спомена. Војвода Мирко, схваћајући неплаћање данка, као акт државног преврата, по наредби књаза Данила, дао је налог, да се противници поубијају. Том приликом набодено је на коље 243 главе Күча — одметника. Међу њима једва да је било 17 глава од људи способних за рад и живот, све остало биле су главе изнемоглих стараца и невине дјеце.

 

И Велики Карађорђе био је и суров и немилостив у провођењу своје државне идеје. Али прилике у којима је он дјелао биле су сасвијем друге природе. Србија тада није имала ни обиљежја од државе. И да није било Карађорђеве гвоздене песнице, која је знала задавити и оца и брата и непослушне војводе, Србија не би била ни ослобођена испод турског јарма.

Но, Карађорђе, према народу, који је ослобођавао, имао је више и срца и милости и саосјећања. То нам, између осталог, потврђује и једна интересантна епизода из његова живота:

 

Извјесни калуђер молио је Карађорђа, да иде кроз народ и тражи Милостињу за свој манастир, нашто му је Карађорђе одговорио:

- “Коекуде, (његова стална узрјечица) одавде до твог манастира има 77 путова. Којим год пођеш отићи ћеш у свој манастир, а у народ не дам ти свраћати ради писаније, јер људи сад немају ни сами шта да једу, а камо ли вама да дају. А ти кад дођеш човјеку на конак, домаћин ваља да тражи и теби и твом коњу што у кући нема. Ти не можеш јести кукурузнице, него ти ваља тражити погаче, а твој коњ неће да једе кукуруза него јечма.....

„А теби ако досађује гостиница, ти начини поред манастира механу, па ко ти год дође покажи му прстом у њу, те ћеш тако и госте дочекивати и још штогод добити!“...

Карађорђе је и био и остао најмаркантнија појава у нашој историји деветнаестог вијека.

Да чујемо само како његов живот и рад карактеришу три знаменита Србина, двојица од њих његови савременици:

 

СПЈЕВ СВ. ПЕТРА ПЕТРОВИЋА —ЊЕГУША 1. ВЛАДИКЕ ЦРНОГОРСКОГ

у похвалу

КАРА-ЂОРЂУ ПЕТРОВИЋУ

 

Нека фале све редом крајине

Витезове своје отаџбине,

А ја фалим Витеза војника

Од словенске крви и језина,

Баш у моја доба и времена

У сред Српске земље порођена,

По имену Петровића Ђорђа,

Кога наша природа позива

Да избави своју мајку драгу

Из чељусти јадовиту врагу,

То мислећи и Бога молећи

Да му свагда буде у помоћи,

Само седми поче војевати

И остале Србе позивати.

Сјекућ Турке невјерне хајдуке

Он витешке окрвави руке,

То виђела од планине вила

Пак полеће на лагашна крила,

По Србији вила кликоваше

Те јунаке ђорђу пошиљаше;

А када се они саставише,

И од Ђорђа наредбу примише,

Свак се на бој драговољно спрема

Но оружја ни девети нема,

Ал имаду срце Краљевића Марка

И десницу војеводе Јанка,

Бију Турке су чим који може

Бога молећ да им припоможе,

Освојише Рудник и Ваљево,

Чачак мали пак и Смедерево;

Ту оружје турско уграбише,

И велики Шићар задобише,

Кад то чуше остали јунаци

Херцеговци и млади Бошњаци,

Многи родна мјеста оставише

У Србију равну ускочише.

Весело их Ђорђе дочекива

Он свакога грли и целива,

Пак им даје пити вина хладна

И починут на сред поља равна,

Ал јунаци воле боја бити

Нег под јелом хладно вино пити,

Тада Ђорђе уреди војнике

И пред њима храбре начелнике;

На тврди су Шабац ударили

И у њему Турке затворили,

Ту се многа крвца прољеваше

Док се клети Турци предадоше,

Посље тога Ужиц олколише

И с пролићем крви освојише,

И у оне војничке градове

Задобише војничке топове;

Пак се отлен Срби подигоше

Палећ турске куле и вароши;

Обсједоше стојног Биограда,

Који но је од Србије глава,

Те га бомбам и лубардам бише,

Док и њега на јуриш узеше

С бритким сабљам и огњеним бојем,

И великим крвавијем знојем;

Седам стотин добише топова

А три пута толико хатова

Зауздане сребрним уздама,

Под сребрним рахтам и пусатма.

Иза тога и не починуше,

Већ најпрву дужност споменуше,

Великоме Богу дати фалу,

Призивајућ и ђечицу малу

Пак рањеним ране завијаше

И јунаке мртве закопаше;

Весели се мало и велико,

У Србији земљи свеколико.

Вјеруј, побро, није ово шала,

Него да је вишњем Богу фала,

Колико је српскога народа,

Што се зове словенскога рода,

Међу водом Савом и Дунавом,

Међу Дрином и вељом Моравом,

Сваки своје дневи препроводи

У весељу и драгој слободи.

Ето српске цркве поновљене

А џамије турске разорене,

Већ нејима паше ни спахије

Ни проклетог хоџе ни кадије,

Него српска вољност процвјетава

Коју вишња сила осјењава,

А пред војском вије с' барјак славни

И на њему оро двојеглавни,

Воји бјеше Немањића цара

Од све српске земље господара,

Ето сенат, ето сенатори,

Вијећници и губернатори

Сад народна ђела управљају,

И уредбе сваке постављају,

За уредит славу и слободу

У својему славноме народу.

Ето бјеле словенкиње виле,

На весеље што су се скупиле

Видећ српску земљу избављену,

И слободу драгу повраћену,

Поздрављајућ Петровића књаза,

И свакојег по реду витеза,

Једне лете брже над облаке

Над облаке под сунчане зраке,

Које Бога фале непрестано

За счастије Србљем даровано;

Друге лете по свим краљевинам,

И осталим другим царевинам,

Свака својим путом радова се

Трубом трубећ српску славу гласе;

Треће плету Петровићу књазу

Велико ме вожду и витезу,

Златоперни вјенац лаворични

За његово витештво прилични

И војводам српским на све стране

Златоперне лаворичне гране,

Што је побре пофала и дика,

За свакога српскога војника.

Јер се лавор златни не продаје

Него само за јунаштво даје

А остале свеколике виле

Ето су се у коло скупиле,

Различитим цвећем накићене,

И слободним лицем украшене;

По Србији земљи коло воде

И веселе пјесме производе

На пофалу првог начелника

И свакога витеза војника,

И на радост српском народу,

Који данас ужива слободу

Под крилима великога цара,

Од сјеверних страна господара;

Ал витези кола не гледају,

Него лица знојем умивају,

Желећ даље прогонити Турке,

И витешке крвавити руке,

Преко Босне и Херцеговине

Да се с Црном Гором саједине,

Кoja но је, побре, од старине,

Међу Турке и међу Латине

У слободу вазда пребивала

За слободу крвцу прољевала,

Како и сад што је пролијева,

Драговољност непушта је жива.

Ево, побре, што чини јединство

Кад једноме даду старешинство,

И кад није слога самовољства,

И на новце клетога лакомства,

Које рађа клете издајнике

И државе раздире велике.

Тако Србљи себе избавише,

И бесмртну славу задобише,

Бог им дао сваку добру срећу,

У напредак и бољу и већу,

Да утврде слогу и слободу

За вјек вјеков славенскоме роду,

Вишњи Боже! тебе фалу дајем!

И молитве свете возсилајем!

 

 

СРБИЈАНКА С. МИЛУТИНОВИЋА,

штампана 1826, у Липисци, овако говори о Карађорђу:

 

„Силнora је пухором Душана,

Негда циглог Марсу соперника,

Ускипјелим с Грбљановић’ краљу

Стењ Србије детића зачео;

Породи га кришом и пребјезма,

Одгаји га сузам’ и пеленом,

Па га шаље на Олимпа песак,....

Да прокуша там јунаштво своје,

Те да мајци одповиђет’ дође

Колико се на њослонит’ може.

Размoждавче предсрео га путем

Вакав живу не јавио се јоште

Подобијем џиновскога струка,

На глави му вечне ноћи грбе

Окол’ тога свуд овнујски рози

А чело му мрак Ереба тмори

Зуби су му дијаманти жрвњи

Јад му прождор заразиви бљује.

Руке л’, ноге, к’о слона му њушке –

Онокћене ленгерскијем крак’ма

Kуд окрене с' што докопа гњави;

Брадура му згадна и грушавна

Мјесто влакан’ гујама се праћа

По грудима фурије му тутње

А уши му калом загушене

И надкрите кожам биволскима

Смрт-анђелство о клин обесио

До намига грозне Немезисе

Ал’ све опет да улуди Младшу

Ил’ устави, ил’ га с пута врати

Сам што с’ тако далек’ усудио

Чак д’онога што пронзава светом

Ил’ коме се он приближит не сме

Видом преда њ: „Џелет сам ја! грмне:

А тко с’ ти то заблудше створење?

Како с’ смеде и поумит’ поћи

Там’ где с цигло побожени боре  

У забаву своју и Олимпа?

Врати с’ бестраг’ xудни кобељавче,

Док те нисам свег у мливо смлео!”

На то дрзну озрачено луче

Глагољне му отпоритим гласом:

“О чудњаче! Ко си, да си, нек' си!

Клони ме се а не ништожи ме:

Ком ти служиш, сотона те знаде,

Нит, страшила вид узео б’ на се

Да с’ небеса добра носиш људма.

А ја ко сам? Зрака свемогућства,

Свежа л’ капца к ближњег бољој жизни,

Радо морам ић' лепшином света,

Ил’ де мариш да се огледамо?”

Плану одмах свесмрвљавче адски

Брж’ размахну трезупцем шехита

Да у Хеклу одважника сагна

Имена му да се не зна више

Непобедка кад на мејдан позв’o:

Ал’ га ончас докопао Јакша

За јабучак те му пара стаде,

Пак спушта га нек’ се докопрца;

Рад Ломаче нагромодно грдне

Према стрву једва поњатнога,

По борове почупао горе;

Тек што стави г’ на врх свега лома

Жаром сунца све је истајало

Дим ишчезе и гатка му воња.

А док љепшак ницпануо лицем

Богов’ Богу ‘вако поговјести:

„Ето жртве, о бесконечниче!

Смилуј ми се, од мене је прими!”

 

 

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Од П. П. Његоша

штампан у Бечу 1847, има оваку посвету:

 

„ПРАХУ ОЦА СРБИЈЕ”

 

„Нек се овај вијек горди над свијема вјековима!

Он ће ера бити страшна људскијема кољенима:

У њ се осам близанаца у један мах изњихаше

Из колевке Белонине, и на земљи показаше:

Наполеон, Карло, Блихер, Кнез Велингтон и Суворов,

Карађорђе бич Тирана, и Шварценберг, и Кутузов.

Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио

И земљу им за поприште, да се боре, назначио —

Из грмена великога лаву изаћ’ трудно није,

У великим народима Генију се гњездо вије —

Овде му је поготову материјал к славном дјелу

И триумфа дични вјенац, да му краси главу смјелу —

Ал’ хероју Тополскому — Карађорђу бесмртному

Све препоне на пут бјеху... к циљу доспје великоме:

Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши!

Из мртвијех Срба дозва, духну живот српској души;

Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди

Од витештва одвикнута у њим лавска срца буди!

Фараона источнога пред Борђем се мрзну силе,

Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле.

Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге!

Сабљом му се Турци куну, клетве у њих нема друге! —

........................................................................................

Да! витеза сүстопице трагически конац прати!

Твојој глави би суђено за вјенац се свој продати!!!!

........................................................................................

Покољена дјела суде, што је чије дају свјема —

На Борисе, Вукашине, општа грми анатема

Гадно име Пизоново не смје каљат мјесецослов,

За Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов, —

.........................................................................................

Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,

Ал’ небесну силну зраку што ћ’ угасит’ твоје душе?

Плачне, грдне помрчине, могу л’ оне свјетлост крити?

Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити —

Плам ће вјечно животворни блистат’ Србу твоје зубље,

Све ће сјајниј’ чудесниј’ у вјекове биват’ дубље. —

Зна Душана родит’ Српка... зна дојити Обилиће. —

Ал’ херојe кa Пожарске... дивотнике и племиће

Гле! Српкиње сад рађају... благородством Српство дише...

Бјеж и грдна клетво с рода!... Завјет Срби испунише!

 

* 

Посље очеве смрти, књаз Никола узео је потпуно Књажевску власт у своје руке, донекле и даље уз сарадњу свога таста, Петра Вукотића. Ауторитетом свога оца и првака, који су и даље остали уз књаза, он се у велико користио у вршењу своје књажевске власти.

 

Наступиле су бурне године рата за ослобођење. Црногорски књаз и течајем рата и дуго година посље рата, стекао је глас и име једнога од најпопуларнијих српских владаоца посље цара Душана. Његов ауторитет и утицај баснословно су се дизали и расли и неком мађијском силом очарали и занијели прве духове неослобођеног Српства. Његово име, на Српском Приморју, помињало се је са највећим пијететом и обожавањем. Његов лик красио је домове српских првака у Војводини, Босни и Херцеговини. Његове стихове гутала је српска омладина. У очима свега неослобођеног Српства, књаз Никола је постао легендарни јунак, идеал и месија — ослободилац. Он је са заносом пјевао Косову и Високим Дечанима. Њему су пјевали тираде, оде и клањалице скоро сви истакнутији љубимци вила 70-тих и 80-тих год. На Цетињу, под његовим крилом и њему и његовој идеји, долазе и у служби се стављају: Љубомир Ненадовић, Др. Лазар Костић, Др. Лазар Томановић, Доктор Валтазар Богишић, Сима Матавуљ, професор Беара и читава плеада: књижевника, политичара и народних бораца. Ови људи дошли су у црногорским горама, не да стварају каријере, већ да на врелу државног и политичвог живота послуже и ријечју и дјелом, колико интересима Књажеве политике, у искреност које су они тада безусловно вјеровали, толико и интересима своје нације. Посље извјесног боравка, у непосредној књажевој близини, и Ненадовић и Костић и Богишић и Беара и Матавуљ и многи други, пошли су из Црне Горе: и разочарани и озлојеђени, наоружани праведним гњевом и осветом. Извјесни од њих изнијели су, у својим мемоарима, страховите слике из албума званичног Цетиња. То је и био први осјетни повод падања Књажева нимбуса, који је појачан оном његовом егоистичном теоријом о црногоризму, која је нашла свој израз чак и у његовој „Балканској Царици“.

 

 

 

„Кнез се представи,

Аманет дивни свима остави..

Већ њега нема, он нам издану,

Но ко је племић његову рану

Свак нек целива и закуне се,

Души му тамјан ови принесе:

Ко црногорству не био вјеран,

Богом и људма свуд био ћеран!“

 

Курсив је ова посљедња два стиха, која најизразитије oличавају државни програм, самог аутора „Балкансве Царице“.

 

Кад извјесни владар пише стихове из неодољиве унутрашње бујице - попут Његоша — њему се неможе приговорити. Кад се стихови пишу, једно из пасије, друго из амбиције, то је слично занимању римског цара Домицијана, који је из досаде хватао муве, краља македонског, који је правио фењере, или оног француског краља, што је правио браве.

 

*

 

Вњаз Никола се у велико користио кобном политиком: Милановом и Влaдaнoвoм, Александровом и Драгином, из којег времена видимо на Цетињу масу политичких незадовољника из Србије: Ранка Тајсића, Јашу Ненадовића, Драгутина Илића и многе друге. У своје вријеме Цетињу је био прибјегао и Петар Карађорђевић, књажев зет. Каква трагика! И ови су србијански незадовољници пошли незадовољни и до дна срца увријеђени и из српске Црне Годе, исто онако, како је у најновије вријеме пошао и др. кнез Лујо Војновић.

 

Наступио је и период унутрашњег незадовољ ства. Пали су у немилост и у изгнанству најагилнији сарадници ослобођења и творци војничке Црне Горе: војвода Марко Миљанов, војвода Пеко Павловић, војвода Стојан Ковачевић, војвода Лука Вукаловић, војвода Мић0 Љубибратић, војвода Богдан Зимоњић, сердар Јоле Пилетић, Јефто Милетин и небројно других црногорских и херцеговачких јунака, вођа и усташа. Свака јача, популарнија и самосвјесни ја индивдуа, ма на ком пољу рада, постала је антипатична, подозрива и трн у оку званичном Цетињу.

 

Наступио је обрт. Књажева звијезда, с дана у дан, стала је све јаче гаснути са хоризонта. Црногорски незадовољници почели су поплављивати српски Биоград. Воjвода Машо Врбица, Петар Радоман, Томаш Вукотић и дрүги прибјегли су, као црногорски емигранти, Аустрији.

 

Посље 1903. године, када је краљ Петар ступио на престо и Србији дао неограничене грађанске слободе, Србија узима у своје чврсте руке крмило вођства неослобођеног Српства. Цетиње је обноћ пало у засјенак, а Биоград стекао право име — Пијемонта.

 

„Он на штету никад не би

Србијанском „Пијемонту",

Он је Српству част и понос,

А Ви сте му на срамоту".

 

То је крик очајне срџбе против Србије и њеног престижа. То је строфа из једне историјске пјесме, Публиковане 1909 године у „Цетињском Вјесник“. То су стихови црногорског књаза, којима је он допунио извјесну сатиру — извјесног писца. То је пјесма, о којој ће се у своје вријеме написати књигa бoла и очаја.

 

Но, до дав?!ьа устава, 1905., који није био дар, како се то стално парадирало, већ посљедица нашег социјалног живота, могло се још којекако: балансирати, глумовати, крпити, правдата и надмудривати, Устав је, и ако и усак и вратак, и ако и сувише крунски, бар једним дијелом разлупао гвоздене катанце са нијем их усана, дигао завјесу ca мaсе старих грехова и стао Лиферовати, и ако већим дијелом привидне. грађанске мученике.

Бомбашка и Колашинска афера потресле су из темеља државно биће Црне Горе и његову егзистенцију довеле на ивици слома. И једна и друга афера је неоспорно постојавала и ако не у цјелини у оном облику и размјеру, нако су приказане. Бура негодовања расла је помамним бијесом. Број незадовољника сваким даном се стостручио. Биоград је поново био поплављен чeтaмa нових емиграната. Званично Цетиње нашло се пред страховитом дилемом. Прибјегло се систему Миланову и Александрову: све су политичке групе на измјенице довођене на управу земље, злоупотребљаване, изиграване и њихове вође бацане, дизане. малтретиране и профанисане. И једнога дана, до јуче најокорелији политички непријатељи, нашли су се духовно на једном истом политичко-нацијоналном терену, прoжeти једном истом идејом.

 

Када су једном приликом похвалили извјесно лице пред бившим аустријским царом, Франц Јосифом, он је једноставно одговорио: „Јест! зову га аустријским родољубом; али да ли је он добар и за мене?” Тако, и политика црногорског двора и српског народа у Црној Гори нијесу биле индентичне. Таласи народних тежња стално су се разбијали о хриде окрутних управљача.

 

Течајем бомбашке афере, на Цетињу се појавио зао дух – Ђорђе Настић. Обострана српско-црногорска штампа испуњена је била најскандалознијим узајамним оптужбама. Настала је сезона политике и престало братство. Дворови су били завађени, али народ никада.

 

Српски новинар, Стеван Радосављевић-Бдин, баш у сред тих страховитих трзавица, гложења, хуке и теревенке, долази из Србије и ставља се у служби краљеве политике. Ко се још не сјећа оних његових километричних, полемичких чланака кроз „Цетињски вјесник“ против .,брадатог јарца“ — Николе Пантића и српске владе и управе уопште. Бдин је сву силину личне мржње и партијске несношљивости, сручио против званичне Србије кроз уста званичне Црне Горе. Па, и поред свих својих “колосалних заслуга”, он је своју и новинарску и савјетничку каријеру завршио — неочекиваним одласком с Цетиња. То најбоље свједоче његове интимне епистоле из Биограда, у којима је оптуживао круни своје другове на перу, тврдећи, да су га они, из суревљивости и бојазни за своју личну егзистенцију, опанкали и избацили из седла. Међутим, заборавио је Бдин, да је по сриједи био сасвим други узрок, и да су баш лица, која је он оптуживао већ прошла била, много раније, кроз истовјетну његову фазу.

 

Неоспорно је, да је и биоградска штампа, и ако изазвана, течајем овог периода, често пута гријешила према званичном Цетињу, нарочито у сувише оштром и често пута баналном тону својих чланака, и стварању произвољних заклучака. До душе, такви чланци, били су већим ди јелом или инспирисани или писани, од стране црногорске емиграције, која је нашла себи склоништа у Биограду. Против чега је званично Цетиње стално негодовало, заборављајући, да је право азила, још од давнина, загарантовано у свим земљама.

 

Краљ Петар, не без позитивног основа и разлога, дао је налог, те су се течајем 1913. године пренијеле кости његове супруге, краљ-Николине ћерке, с Цетиња у Биограду. Цетиње је овај чин тумачило као један акт јавне демонстрације.

 

Напосљетку одузет је и дворац, у ком је стално живо краљевић Мирко, који је био лична влаштина краља Петра, док је још живио у Црној Гори, и у њему смјештено српско посланство.

 

Краљ Петар. течајем овога рата, приликом свога повлачења, није нигдје стао ногом на црногорско земљиште. Пошао је преко Љум-Куле. Док је српска армија, с престолонасљедником на чело, прошла кроз Црну Гору. Нема збора, да су Црногорци жељели видјети и још једном Свога старог госта - Петра Мркоњића.

 

Све ово давало је повода разним причама, комбинацијама и нагађањима, једновремено и распаљивању мржње према званичном Биограду.

 

*

1910. године повела се очајна борба, да се проведе у цијелој земљи, на демократској и слободоумној основи, истинска централна државна власт, те једном за свагда срүше темељи племенских основица, шовинизма и предрасуда, на којима је стално почивао државни брод Црне Горе. Политичве жртве те борбе били су црногорски министри: Јован С. Пламенац и др. Секула Дрљевић.

 

И јубилеј и дизање Црне Горе на степен краљевине, нијесу могли у мирити затaлaсaнe духове. Напротив: у земљи је још силније, јаче и озбиљније врело и кипjело: а да би коб био ј0ш већи, баш у очи тих “великих дана”, долази и трагично убијство мајора Николе Митровића — дјело крунске политике.

 

Политичка уморства, која су, иначе, израз мржње, гњева и очајања, ипак остављају страховит преседан ународној души. Колашинска афера, запечаћена крвљу петорице младих и бујних Црногораца, с једне стране сахранила је и сваку помисао и за дозвољен у борбу за праву слободу, док је с друге стране, још већма повриједила најтана осјећања народне душе.

 

Емиграција у Америци, као једина права манифестација срџбе нашега народа, према државним управљачима, расла је до невјероватности. И срж и снагу наште младости имали смо у америчким рудокопима.

 

Свака и најлегалнија еволуција оздо, угушивана је гвозденом реакцијом озго. Очисто партиско-политичким организацијама јавног карактера, без којих неможе бити ни строге контроле, ни праве слободе, ни истинске парламентарности, није се смјело ни мислити. Једна мала група, назови политичких незадовољника, иначе до скоро крунских приврженика, која је учинила један покушај ү том правуцу, одмах је смрвљена, бојкотована и изведена непосредно пред престолом. Како се том приликом провео професор Мирко Мијушковић, један од вођа те групе, то он најбоље зна.

 

Узевши строго у Црној Гори није било ни обиљежја од партија. У Црној Гори су биле двије јавно не формиране групе, које су посредно и непосредно утицале на њен државни ток и живот. Носиоци тих провизорних партија нијесу били ни клубаши, ни праваши. То су били Русофили и Аустрофили. Вођа русофилске групе био је генерал Митар Мартиновић, вођа аустрофила — црногорски двор.

 

Груба сила највише се светила одговорним државним факторима. Душа црногорског сељака, иначе је била здрава и непокварена. Тај народ имао је златно срце и он се, у своје вријеме, могао најидеалније искористити и за свој лични и за државни прогрес и препорођај. Но, кад су наступили дани разрачунавања и освете: и за политичка мpцварења и за личне увреде, које су сносили без разлике сви црногорски прваци са највећег мјеста и његове околине, и у народној души појачала се мисао: да све зло које земља сноси, долази узајамно од одговорних и неодговорних “божјих намјесника и избраника“. Бујици народне воље није се хтјело попустити. Сву слободу збора и договора, представљала су само два јавна гласила у читавој земљи, оба владина — државна — крунска. И тако је народ своје негодовање морао испољавати: шапатом, нијемим ћутањем, стискањем песница и протестима по кафанама, улицама и гостионицама. Избори народних посланика стално су вршени, под силом најстраховитијих пријетња и међу горама бајонета, те народ, ни преко својих назови избраника, није могао, ни смио рећи своју. Црногорац је, у рату против спољних непријатеља, јунак, јунак масе — колективни јунак; али поред свега роптања и осјећања унутрашње неправде, све до најновијих дана, код њега — Црногорца било је веома мало чисто грађанске куражи. У осталом, то је била природна посљедица од страха уочених трагедија, које су доживјели извјесни хероји грађанских слобода, у прошлости и садашњости.

 

Дошао је и Балкански Рат, који је нашу државну моћ, поред свих гестова хероизма приказао у правој боји и свјетлости. Народна Србија је рапидно расла, а званична Црна Гора рапидно падала. Новопазарски Санџак, у ком се некад вјеровало да је непробојни бедем између двије српске државе, напосљетку исте је и географски спојио. И после тога, а нарочито посље српско-бугарског рата, у ком је учествовао и један дио наше војске, сав је српски народ у Црној Гори упро очи у Србију.

 

Идеја о чврстој заједници са Србијом, захватила је, са веома незнатним изузетком, све мисленије и трезвеније друштвене слојеве. Та идеја нашла је и свога одушка у оној историјској декларацији Др. Секуле Дрљевића, бившег црногорског министра правде и финансија, датој у црногорској Народној Скупштини, на десети фебруара 1914. године. Карактеристично је да су се тој декларацији успротивила чак и она лица, која су по пет година трунула у подгоричким казаматима, лажно парадирала са Србизмом на широј основи, имеђу својим присталицама тврдила, да страдају искључиво због симпатија према Србији; лица, која су тада сачињавала скупштинску већину, и којима је и званична Србија, у своје вријеме, на жалост, донекле вјеровала. Дрљевићева изјава о реалној унији са Србијом, која је била и израз народне воље и политичко гесло оне партиске групе у Црној Гори, коју су некада “умни“ публицисти и политичари крстили реакционарном, подигла је маску са лица демагозима и лажним народњацима. Круна се од тада стално почела ослањати на групу мамелүка, која је на унију са Србијом гледала “уништење државног суверенитета Црне Горе“, те људе, који су били до јуче јаки ослонац династије, и који су, нема збора, далеко били и у том часу од помисли за њено брисање, — стала немилостиво тјерати, омаловажавати и злостављати. Тај политички модус био је више него кобан и опасан. Није се имало ни толико самосвијести и увиђавности, да се тиме губи битка на оба фронта и да популарност људи, који због те идеје страдају, све више расте у народу. Скоро све присталице групе Мартиновић-Пламенац, чије је дјело било тражење уније са Србијом, отпүштене су из државне службе. Политика указа претрпила је негативан резултат. Група, која до скоро бјеше омражена међу необавијештеним народом, обноћ је постала народни идеал. Дрљевић је остао јунак дана. Сви покушаји и вјештине, да се његова изјава извргне руглу и подсмјеху, паралише и прикаже “посљедним политичким адутом и блефом“, остали су без успјеха. Јер та је мисао прво поникла била у души нашега цјелокупнога народа; а ми знамо, да бујицу народних тежња и осјећања нико не успје задржати. Она мора кад тад, преко свих сметња и препона доћи до свог правог изражаја.

 

Званично Цетиње, свјесно правога стања ствари, прибјегло је, напосљетку, течајем овога рата, новом политичном трику: почело је секундирати Дрљевићевој изјави. Оно је бајаги пошло и још један корак даље. Водили су се чак и извјесни преговори са биоградским кабинетом, преко нашега посланика у Биограду, Лазара Мијушковића. Нема сумње. да је чика Пашић на све те понуде морао ћутати и гладити своју пророчку браду, и док су се одигравали “Дипломатским“ путем такви марифетлуци, дотле су се на нашем Цетињу држале интимне сједнице, како да се дође до писменог легата црногорске владе, који је била уручила своме члану министру Дрљевићу, ради поласка у Биограду и преговора са биоградским кабинетом о унији; и како да се Дрљевић за тај чин оптужи и осуди за дјело велеиздаје!..... Но, до легата се није могло доћи. Дрљевић, дакле, са својим друговима, од те нове почасти, морао је бити поштеђен.

 

Да би се у народу подриле симпатије и ослабило Одушевљенье према Србији, течајем овога рата, организирана је била једна нарочита група тајних полицајаца, која је крстатила кроз народ и војску и причала: да се Србија борила на живот и смрт, да Црногорци не посједну и поново Скадар. То је био посљедњи ћор-фишек. Искрен и народни пријатељи, који су на вријеме сазнали ту паклену игру, успjели су, да народну душу још већма загрију за уједињење с краљевином Србијом, а старе мајсторе раздора и неслоге изложе још већем гнушању и презрењу.

 

Истина, тешно је било разувјерити извјесне дјелове лаковјерног и наивног свијета. Интриганти су апеловали на срца нашега народа. Они су били свјесни, да нема једне породице у Црној Гори, која није принијела своју жртву у крви на скадарске капије; свјесни су били, да је Скадар био и црногорско Косово и црногорски Термопиле. „Па зар браћа Србијанци да нам још одузму и гробнице наше браће и синова?“ На таква питања стално сам морао одговарати обманутом народу, када сам као шеф инспекије Главне Државне Контроле, пропутовао: Подгорицу, Колашин, Андријевицу, Беране, Бијело Поље, Пљевља, Poжај, Пећ, Гусиње и друга мјеста у ново ослобођеним крајевима.

 

*

 

Према старим босанско-херцеговачким емигрантима, боље рећи вођама устанка, који су и против своје воље морали живјет у Црној Гори, — водила се нарочита, сеператна политика. Никшић, у ком су ови већином и боравили, сматрао се револуционарно гнијездо. Старе херцеговачке вође, презрене и омаловажене, умирале су од глади; док су приморским делијама — бечким тевабијама, на српском Цетињу, чепови од шампањца вадили очи.

 

Несрећни творци Невесињске Буне, доживјели су, да својим очимa виде, гдје иста она рука, која је 1878. г0дине предала Аустрији цјелокупну херцеговачку војску, у децембру 1915. и јануару 1916. — предаје тој истој Аустрији цјелокупну црногорску војску и сав српски народ у Црној Гори. Увјерили су се потомци Гузина и Зиројевића, у истинитост ријечи војводе Петра Вукотића, изговорених њиховим очевима 1878. године на дан предаје Аустрији:

“... ... ... Ви, као храбри и вјерни синови своје отаџбине, треба да признате ћесарову власт, ви сте часно војевали за своју слободу и нека је слава вашим јуначким подвизима. ЗНАДИТЕ ДА КЊАЗ И ЋЕСАР ЖИВЕ У ЉУБАВИ КАО ЧЛАНОВИ ЈЕДНЕ ФАМЕЉЕ! БИЋЕ ВАМ ДОБРО”.

Европска Рат избацио је на површину, из нашег политичког циркуса, и још доста нових открића.

 

У главном црногорском штабу, дошао је за началника, српски генерал Божа Јанковић. Он је вршио извјесну контролу над операцијама наше војске: док су његови млађи другови — србијански официри — вршили контролу над правилним финансирањем ратног буџета. Новци за све војничке потребе долазили су непосредно из Србије. На жалост, и једна и друга контрола биле су и сувише лабаве. Премда су савезници само у Србији гледали право јемство. Нaрaвски, све је ово тешко и неугодно падало на душу званичног Цетиња. Извјесни црногорски политичари гледали су и у овим актима врење и рушенье црногорског суверенитета.

 

Кроз душе цјелокупног српског живља у Црној Гори: не без здравог основа и позитивног разлога, струјало је једно страховито увјерење о црногорским управљачима, које је још јаче потенцирано оном громопуцателном изјавом Др. Секупе Дрљевића, датом у црногорској Народној Снупштини 22. децембра 1915. године. Дрљевић је између осталог рекао, опет у име своје групе, ни мање ни више: ЦРНА ГОРА ЈЕ ЗАВЕДЕНА ЗА ГОЛЕШ ПЛАНИНУ“. Он је то и доказао.

 

И сувише је сиптоматичан одлазак из Црне Горе, тек на месец два дана раније њеног слома, руског војног аташеа на Цетињу, генерала Н. Потапова и генерала Божа Јанковића, који су једног истог дана, заједнички отпутовали из наше престонице.

 

Но, о потанкостима срамне запитулације Црне Горе, и о разоружању њених синова, по императивној наредби њених управљача, није још вријеме говорити. Не бар, са оним и онаквим аргументима и доказима, које знамо и имамо. Констатоваћемо само, да је војнички и морални слом Црне Горе, био дјело званичног — најзваничнијег Цетиња. Улоге – Почев од уништења транспората — да би се издаја правдала глађу — па до преговора у Будва – биле су добро подијељене: али су глумци крваве драме трагично одиграли њене посљедње чинове. Два пеливана нијесу могла играти на једном конопу. Живи су и Салис и Потапов, па ће и они рећи своју.

 

*

 

Људи од пера и науке, нарочито они, који нијесу пjевали и писали у жанру пјесника и књижевника шесдесеих и седамдесетих година, немилосрдно су потцјетњивани и багателисани. Није се имало обзира ни према великом генију Владике Рада. На против: тежило се, да се његово народном еванђељу осујети продирањє у најшире народне слојеве. „Горски Вијенац“, који је преведен скоро на све живе европске језике, доживио на српски деветнаест издањa, био предмет религиозних и филозофских студија првих наших и страних научника, у Црној Гори, колијевци свога аутора и господара, није имао част доживјети ни једно издање. „Горски Вијенац“ и први и посљедњи пут од његова постанка, штампан је у Црној Гори тек 1913. године, и то у приватном издању Књижаре А. Рајнвајн. Дакле, један посрбљени Њемац, Рајнвајн, иначе добар патриота, имао је више симпатија и пијетета према владици — пјеснику него ли његови крвни сродници.

 

Док су се оваквом мјером мјериле добре књиге и добри писци, дотле су тривијални и банални продукти, који нијесу имали ништа заједничкога са савременом литературом, издавани, с године у годину, о државном трошку, и њима на силу бога бомбардована наша и сувише примитивна и некњижевна публика. То и јест један од главних узрока, што Црна Гора, све од смрти владике Рада, па до данас, није имала, ни могла имати, своје праве и израђене књижевности. Појединци, који су покушавали, да дадну од себи гласа: или су њихова дјела конфискована, са највећега мјеста, против одредаба назови ,,закона о штампи”, без да су редовни путем аутори оптуживани; или су сами писци извођени и лично на страшном суду — пред круном, која их је, на њој својствен начин, судила, или за њих нарочити — пријеки суд — формирала. Такво признање за просвјећивање свога народа, између осталих, искусили су: Живко Драговић, професор и државни савјетник, због „Кратке Историје Црне Горе”, Андрија Јовићевић, учитељ и народни посланик, због „Слика из Цеклина“; Ђорђије Драговић, мајор у црногорској војсци, због „Јуначних Пјесама“ и т. д.

 

С друге стране, бивало је случајеве, да се, уз пркос релативно добрим писцима, и из других веома: комичних, неозбиљних, себичних и одвратних побуда, — нарочито хвале, чак и награђују продукти најобичнијих медиокритета наше сиве и мемљиве свакидашњице — људих болесних мозгова, који би се у свакој културној земљи морали или: подврћи анализи психијатара, или ставити у дужност цензури, да њихова патолошка преклапања, у интересу народног морала и укуса, брише са позорнице. Јест, тако би требало! Али: кад не би било пигмеја, сјај „великана” био би помрачен; и на посљетку, како би се иначе могло парадирати, и у том и у другом правцу, са оним кликом саможивих круноносаца: „Л' етат с, ест мои“ — ја сам држава.

 

Напосљетку, урођена осветољубивост, до зла бога развијена пожуда за богатством, лични сукоби с људима најобичније вриједности; груби испади на јавним мјестима; присвајање цјелокупне државне власти у своје руке: негирање судске независности; сталне оптужбе за үвреде неприкосновених личности; вршење чисте цензорске дужности над чиновништвом; исмијавање и сељачко надмудривање; лозинка: завади па владај, и маса других порока из интимога живота, — у велико су отуђивали и најоданије елементе од престола. У души владаревој, предпосљедњих година његова живота и рада, било је нечега негативног и анархистичког. Тај факт признавала је и његова најближа околина и његови лични љекари. Дуж читаве земље, мјесто онога одушевљеног, искреног и инстинктивног, али давно сахрањеног:

„Се за славу Бога милоснога,

А за здравље књаза свијетлога“ —

 

чуо се на све стране, у сваком и најмањем кутку само: тешки, очајни ропац, срџба, ропска мржња, клетва и анатема. То је истина, велика истина, која је и најобичнијем Црногорцу позната.

 

*

Црногорска војска — милиција, није никада представљала једну компактну снагу и цјелину. Црногорски официрски кор, стално је био подијељен на два табора — између два нарочито створена ривала, између генерала: Митра Мартиновића и Јанка Вукотића, патентираних црногорских министара рата, иначе блиских сродника црногорског двора. Уз Митра, као уз човјека од карактера и поштења, духа и полета, била је елита официра; уз Јанка, као уз најомиљеније чедо Бахусово, и човјека са много говора, а мало дјела, стајали су официри другог калибра — његови сродници и т. д.

 

И док се Митар, и као најспособнији црногорски генерал, и као јунак и као човјек, течајем и балканског и европског рата, стално малтретирао, вријеђао и понижавао, Јанко се, њему уз пркос, нарочито дизао, награђивао, славио и величао. Витешке и патриотске груди Мартиновићеве није красио ни један црногорски орден, за ратне заслуге. Међутим, приликом свога поласка за Русију, течајем 1915 године, Мартиновић добива ратна одличја и од српског престолонаследника и од руског цара. И мјесто, да таква пажња и признање, са највећих мјеста, освијести званично Цетиње, напротив, она је распалила још већу мржњу, пакост и освету према Мартиновићу.

 

Крунина трагика лежала је великим дијелом у крви њеној и души њеној. Неозбиљна и вашарска публика често пута успије, да размази и велике духове. Људи, просјечног знања и образовања, који уобразе да су нека виша бића, опасни су и по народ и по државу. Човјек, који систематски негира свачије врлине и способности: или је сам умни пигмеј, или је његова душа растрована завишћу. Кинески зид, који раздваја суверена од народа, једна је од нај већих и најопаснијих коби, и по суверена и по његов народ. Црногорски суверен, тек у дванаестом часу могао је чути искрени глас свога народа. Његова околина стално је успјевала, да тај глас или угуши или омаловажи. Једна привилегована, ван закона стављена и неодговорна група, из те околине, разним путевима и каналима, увредама и денунцирањима отуђила је од крүне и онај незнатни број њених присталица. Земљиште за такве и сличне махинације било је и сувише подесно, обзиром да је и фосвор мозга већ био истрошен.

 

Сем тога и домаће несреће: анатагонизам међу браћом, екстремност једних, малодушност и хамлетска неодлучност других; фамилијарна интернирања, бјежања, узајамна подметања, мијешања у послове врховне државне власти, фаворизирања личних миљеника, награђивања једних уз пркос других и још много других шкакљивих чињеница, из области интимног живота, - буру народне мржње подигали су до кулминације. Онај стари нимбус ноји је круна некад уживала, посве је исчезнуо. Српски народ у Црној Гори, у најновије вријеме, апсолутно ништа није везало према престолу. Истина, стари суверен могао је напабричити још пар неурачунљивих пријатеља и пропалих егзистенција, које је избљувао стомак Европе; док су његови синови били лишени и једног искреног пријатеља и савјетника у читавој земљи. Такво расположење према њима, било је природна посљедица њихова читавог живота и рада. Хрђаво домаће васпитање, повлађивања недозвољених радња, у доба бујности и несталожености, кад срце дјелује, а разум нијемо ћути, свети се човјеку до посљедњет часа. Људи, који се пусте, да их носи бујица живота — робови су својих пошуда.

 

Тежило се, нема збора, одмах чим је стало тонути сунце са хоризонта за рехабилитацијом. Прибјегло се писању стихова, у част и славу црногорских племена. Но, и тај систем није могао уродити добрим плодом. Наша је народна маса и су више сентиментална, частољубива и амбицијозна. Нема једнога братства у Црној Гори, које се не горди и поноси са хероизмом, карактером и поштењем извјесних својих предака. И дизaти споменике витезу једнога братства, а преко заслуга витезова других братстава, прелазити ћутке, нека чак и вријеђати, било је и сувише неопортуно и фатално. И да није творац „Нових Кола“ и „Хајдане“, (ова посљедња иселила је неколико увријеђених породица из Црне Горе) гријешио у дизању, прецјењивању и потцјењивању својих јунака и племена, из којих су поникли, његов рад, и иначе, обзиром на психу нашега народа, морао му је донијети, негативне резултате.

 

*

О сталној дволичности и подмуклости у вођењу спољне политике; о игнорирању представника словенских држава; о финансијским шпекулацијама и злоупотребама; о укидању извјесних просвјетних установа — за пркос некадашњег покровитеља; о демонском церењу у данима руско-јапанске војне: о судбини Дврсника и Метаљке; о поласку Министра иностраних дјела, Душана Греговића, у Беч, 1911. године: о скадарској трагедији; о операцијама у Новопазарском Санџаку: о Мисији Петра Пламенца код барона Гизла; о поласку Јована Матановића и аустријског војног аташеа Хупке у Скадру прије његова намјештеног пада; о Будви и њеном „ритеру”; о Ловћену; о поласку на Брегалницу: о оној интересантној епизоди приликом проглашења Борисова пунољетства; о спахилуцима и пашалуцима; о оном историском писму кнеза Др. Луја Војновића, упућеном црногорском суверену, из Италије, течајем овог рата; о формирању русофилских и аустрофилских кабинета; о сувереној надмоћности једне принцезе; о тајној вечери и тајној заклетви; о трансирању пута Пећ-Андријевица; о лажној изјави Петра Пламенца, датој италијанском министру Сонину; о правим узроцима Пламенчева пада, као на стид и покор, бруку и срамоту, црногорскоr министра иностраних дјела; о италијанским капиталима и тајним акционерима . “Монопола Дувана”, те остварној „немогућности“  откупа истог од стране наше Државе; o узроцима укидања руске субвенције и апанаже; о међашењу граница између Србије и Црне Горе; о анонимним писмима и њиховим правим творцима: о “дрскости“ министра Велике Британије, Салиса и руског генерала Потапова; о игри на берзи; о предигри трагедије једног генерала; о злоупотреби једног повјерљивог, пријатељског писма из Биограда; о категоричком захтјеву престолонасљедника Данила, да се извјесни чиновник због једног фамилијарног скандала, пошто по то уклони с Цетиња; о узроцима притиска на краљевића Мирка, да се одрече свих династичких прерогатива; о насилном одузимању новца, послатог из Русије црногорском Митрополиту, да обиђе своју паству у ново-ослобођене крајеве; о петиција извјесног наивчине, да осујети намјештену краљеву абдикацију у корист Србије; о борби камариле против “цивилне кућe”; o изнуђавању полагања заклетве на фамилијарну икону; о примању новца из Швајцарске, послатог из Беча, течајем овога рата; о стварним узроцима убиства мајора Риста Лекића, на Данилову-граду, од стране побуњених војника, посље ловћенске трагедије: о оној страховитој круниној декларацији у Скадру на дан бјегства; о тајном прстеновању: о уговору за очување династије оружаном руком; о затварању Пера Новаковића, једног учитеља и једног официра из Васојевића, због симпатија према Србији; о дивљем бијесу, крику и урлику црногорског суверена, поводом мога избора за Народног Посланика, те о насртају на ондашњег Министра предсједника, зашто мој избор није осујетио ,,макар оружаном руком”; о варварском притисну на Јована С. Пламенца, као предсједника Народне Скупштине — да против свог политичког увјерења мора помагати антинародни кабинет; о тајном поткупљивању једног пропалог типа, да истог Пламенца, као — у најновије вријеме – најопаснију звјерку за династију, мучки убије; о тајном вијећу и споразуму вођа свих политичких група, да се једном раскрсти с владавином црногорске Марије Антонете и њених Дон-Жуана; о дипломатском извјештају српског посланика на Цетињу. Др. Михаила Гавриловића, датом биоградском кабинету: који црногорски прваци у истини провађају чисто српску политику и раде на уједињене Црне Горе са Србијом; о једној срамној афери, коју је покушао извести враљевић Мирко из међу бугарског министра. Др. Волушева и руског генерала, Потапова; о једном огромном дијелу ратне субвенције, одређене за црногорску војску, коју је круна — на концу балканског рата – одузела од истог Др. Колушева, као представника Бугарске на Цетињу, и присвојила за себе; о мисији, коју је имао извршити према српском краљу, Петру Карађорђевићу, црногорски генерал, сердар Нико Шкрњов Кусова; о стварним узроцима нарочитих симпатија црногор. краља према перверзним особама; о исповијести десето годишњег дворског бербера и његову бјегству са Цетиња; о улози званичне Црне Горе у анексионеј кризи и о рбанашком устанку; о припреми за промјену престолонесљеђа против одредаба устава и дворског статута; о једној невјероватној фикс-идеји принцезе Ксеније и њених присталица; о узроцима напуштања земље црногорско престолонасљедника течајем српско-бугарског и европског рата; о мучким убиствима вршеним преко Ника Татара, обласног управитеља у Бару, због присвајања туђих имања; о узроцима јавног и отвореног пропагирања аустријанштине у Црној Гори, од стране Др. Божидара Перазића, личног лекара црногорског краља; и т. д., и т. д. — могле би се писати опсежне расправе. Но, вријеме је најстрожији судија, а историја неумољиви хроничар. (Пардон!! наши се “умници“ и ,,по божјој милости“ државници — историје нијесу, никад плашили. Они су донекле зебли само од памфлета и личних испада, који и велике истине стварају одурнима. Наш укус, бар за сад, не жели загристи у такву јабуку.) У оквиру овог кратког прегледа, којему је задатак, да баци само извјесну свјетлост на праве узроке ДИЗАЊА И ПАДАЊА, нема мјеста и за сав огромни материјал, који би се могао прекувати и унијети као саставни дио нашег темата. Шат сине ли зора биће и још дана и разговора.

 

У главном: државни ауторитет Црне Горе, у очи њене катастрофе, сведен је био испод нулитета. Вријеме силника ствара кукавицом, а роба диктатором.

 

Стари црногорски краљ, на вече свога живота, спао је на те ниске гране, да је морао трчкарати од града до града, преклињати и мољкати најобичније људе, који су му до јуче љубили скуте и рукаве, да се не буне и да буду послушни. Какво понижење за једног полувјековног аутократа, у чијој се земљи није смјело ни мислити, а камо ли говорити, што би њему неугодно било? Дакле, краљ је, и иначе, пред орканом народног гњева, који се у свој силини појавио, тек посље ловћенске катастрофе, — морао бјежати из земље, за коју је некада био божанство, а данас мртво биће.

 

У осталом сви ови преломи и контрасти у политиком животу црногорских управљача ни најмање не изненађује људе, који иoле познају историју. Ми знамо, да је Лујо 16-ти, који је одмах у очи француске револуције, покушао уклонити ону групу трећег сталежа, која је у истини представљала народну француску скупштину, пошто је букнула револуција и освојена Бастила, дакле у размаку свега три недјеље дана, пред том истом групом падао ничице и молио да она поврати мир у земљи!....

 

*

Политика црногорског суверена вјерна је копија Краљ-Миланове политике. Па ипак код Милана је било више мужевства, знања и каваљерства, више отворености, искрености и признања — својих недостатака.

 

Ко се још не сјећа оне Миланове јавне исповијести пред Таушановићем и другим радикалским првацима:

„Кад сам ступио на владу, био сам још дете. Овај човек (показујући на Ристића), био је тада у Србији све и сва. Он ме је многом чему учио, а и остале учитеље и ађутанте постављао је он. Није прошло много времена, ја сам почео дознавати и такве ствари, које нису биле за нежне детиње године. Оно што сретни људи дознају од 21 до 25 године, ја сам већ знао у 13 и 14. Није прошло много, а Ристићеви људи научили су ме, да се прво невино картам, а после и коцкам. Почео сам рано играти на велике суме. Седео сам по читаве ноћи за карташким столом, а сутра сам имао буновну главу.

„У то исто време опет по учењу Ристићевих људи, почео сам по мало да пијуцкам, а после да пијем и најјача пића. Седело се редовно, картало и пило дуго у ноћ, често и до зоре, а томе је увек следовао мамурлук и крајња зловоља. Ове пијанке и теревенке мало по мало направише ме нервозним, а био сам здрав као дрен. Док сам био још млад, државне послове Ристић је од мене редовно склањао, а после сам од њега наслушао се много црних прича о народу.

„Његове савете ја сам управо гутао, јер ме је моја околина учила, да је Ристић велики државник, генијалан човек, и да бих и ја и земља пропали, да случајно он умре или сиђе са управе. Кад сам дошао мало себи и почео самосталније да мислим, ја сам узимао и друге људе за министре, али су готово сви ишли трагом Ристићевим. Сви су били ласкавци и дволични.

Мој неуредан живот и непрестано трење са народом направише ме до зла Бога нервозним.

„Правио сам погрешку за погрешком, вређао најбоље људе и тако навукао на се мржњу целога народа. Ја то све врло добро увиђам, али сада не могу више из ове коже у другу.

„Ако сам тиранин, злоћуд, бездушан, неповерљив и нервозан, то можете захвалити само овоме човеку (показујући на Ристића). Ако у мени има икоја добра страна, то је опет заслуга овога човека (Ристића).

„Све што је на мени доброга или рђавога, то је резултат савета и уплива овога човека. Ако је земља патила због мојих погрешака и мојих рђавих страсти, то је само крив овај човек. Једном речи, Ристић је био мој зао дух, који ме је створио оваквог, какав сам сад. Држим, да сам вам довољно и све искрено казао“.

 

Каква сличност и у приватном животу двају српских краљева. Ипак Краљ-Николина исповијест била би много већа и драстичнија, гнуснија и антинароднија. Нема збора и он је имао у предвечерје свога живота злих духова, који су га носили у наручја и са висине престола бацали у најпрљавију ваљужу. Но ти су духови у већини били крв крви његове. Па ипак: правна и морална одговорност пада непосредно на њега. Фактичке одговорности опет би пале на њега и његов дом.

 

***

 

И ако у минијатури, у Црној Гори, зацарио се био истовјетни неморал, као у очи распада римског царства. „Пошто се јело да би се бљувало, а бувало, да би се и даље јело“ — није било љекара, који би могао излијечити болесника на умору. Постигло се што се није жељело; јер се тако радило и хтјело. Мало парадоксално, али истинито.

 

Одметници турске царевине, заостатци српске госпоштине, који су се склонили у каменим црногорским горама и отуда добили име „Црногорац“ — више од двије стотине година ковали су мачем и палошем круну за једног српског краља, док је напосљетку нијесу саковали. Тај краљ је, уз најагилнију сарадњу своја три сина и једне ћерке, ту круну смрвио и под ноге бацио. Он је тиме, наравски без добре намјере, учинио једно добро дјело за шире интересе српскога народа.

 

Каква индентичност у слави и трагици? Иван-бег савио је своје гнијездо под Орлов Крш 1484. године. Његов син Ђуро, опријатељивши се са Млечићима, те служећи интересима Млетачке Републике, то је гнијездо — развио и постао млетачки заточеник.

 

Владика Данило Петровић пошао је стазама Иван беговим, а његов прaпрaсиновац?....

 

Краљ Петар, у најодсуднијем моменту по Србију и слободу њену, у децембру, 1914. години, дошавши међу својим војницима у ровове, изговорио је ове историјске ријечи:

„Јунаци!

Две вас заклетве вежу: једна према мени, друга према земљи. Оне према мени ја вас решавам. Оне према рођеној земљи не могу да се ослободим ни ја.

Ради тога идем да погинем са своја два сина.”

 

Рекавши то, сиједи и физички оронули Краљ — сјенка од живота, клекнуо је у рову, дохватио пушку и осуо паљбу на бјесомучног гониоца и непријатеља.

 

Тај величанствени моменат, коме нема равна у историји народа, и створио је у мојој души пјесму, коју ћу и овдје поновити:

 

Петру Мркоњићу

 

 

Дош’о  си к’о вихор, светитељског лика,

Под бременом бола, од ког’ душа грца,

И к’о  нека чудна исполинска слика,

Виј’о  се ограшјем, великога срца.

 

То је био тренут набујале плиме,

Болова и сумње, кад се душа леди,

Дан леденог сунца, олује и зиме,

Кад се кроз смрт јури: гробу ил’ побједи.

 

Кршила се снага хиљадама дива,

И кључао оркан, пакленог горива,

Над Србијом, мајком ћутљивих хероја.

 

Док је твоја ријеч, са литице суре:

“Напријед, јунаци!” – попут ноћне буре

Грмљела… и била тријумф страшног боја!..

 

То је пјесма дата на уздарје Краљу-војнику, родољубу и осветнику, а не Краљу-дипломати, грађанину и политичару.

 

Краљ Петар, посље тренутног пада своје земље, течајем овога рата, дао је овакву јавну исповијест о самом себи:

“.... Ја сам краљ из народа, али из онога јуначкога народа, који рађе прима горку смрт него ли срамотно ропство. Мој је дед био сељак, и поноснији сам на то него на своје престоље. Круне се губе, али крв здрава и чиста оних што су живели од земље остаје вечна“.

Сравните те еванђелске ријечи, тај најизразитији гест најчистијег нацијонализма, скромног сељачког краља, са егоистиччим кликом охолог круноносца: „Ја сам извор и утока!”

„Тако ли ћеш зар преминут

Сив соколе мој?!

 

 

III

 

Шта су биле: Енглеска, Француска, Њемачка и Италија до њихова националног уједињења? Мале и неурачунљиве државице, које су стално стрепиле и од најмањег покрета непријатеља споља и унутра. Колико је племенити француски народ принио жртава у деветнајестом виjeкy за национални принцип? Енглески народ много раније извршио је своје народно формирање. Фридрих Велики тукао се с Аустријом, Француском и Русијом, у исти мах, када је стварао велику Пруску. Савојска династија имала је против себе и Аустрију и Ватикан, па је благодарећи своме Кавуру, Гарибалди и Енглеској, ујединила данашњу Италију.

 

Велики Александар Карађорђевић, наш нови цар, данас се бори против: Аустрије, Њемачке, Маџарске, Турске и Бугарске, за слободу и уједињење: свих Срба, Хрвата и Словенаца. Он нам вели:

„Мој се дед залагао за југословенску идеју; мој је отац пригрлио на престолу идеале за које се борио као усташа с пушком у руци. У унуку и сину иста је крв“.

„Није могуће, да из толике племените крви не никне слобода, слобода нашем мученичком народу, где год га има од Јадрана до Тимока, од Перистера до Триглава“. ... .... У борби пером, речи, оружјем, за исту високу циљ, за слободу васколиког нашег племена, за његову сјајну будућност“.

„У уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца лежи наша будућност — такав поздрав шаљем браћи преко Океана“. „Наша војска кличући „ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ“, ступа сваким даном напред на своје огњиште и ненадмашивү отаџбину. Желио бих, да овај радостан глас наших јунака нађе дубок одјек тамо код вас; желио бих, да се под таквим знамењем окупе сва браћа, сви Хрвати, сви Словенци и сви Срби из целе Америке, да сваки од вас напрегне сву снагу и помогне довршити започето дело Ослобођења и Уједињења. То дело остварит ће се ако буде непрестано и предано тумачено да смо сви као један и један као сви“.

 

Краљ Петар, у разговору са једним Французом, рекао је:

„Познавао сам Француску и зато сам је увек љубио; то је моја друга домовина. Чим је започело чаркање, био сам убеђен да ће Французи победити.

„Француска у истини опорави се одмах. Победом на Марни сва снага њеног генија објави се пред удивљеним очима света.

„Мислећи на Ваше војнике буди ми се успомена на моје чете. Да остваре идејал националног уједињења не треба него да се угледају на своју француску браћу“.

Још у новембру 1914. године српска влада изашла је пред Народном Скупштином, са овом јавном декларацијом:

„Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и српско-хрватског и словеначког племена, Влада сматра за своју прву дужност, да се с бескрајним поштовањем поклони пред светим жртвама храбро и вољно принесеним на олтар Отаџбине.

„Уверена у решеност целога српскога народа да истраје у светој борби за одбрану свога светог огњишта и слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренутцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања, које је, у тренутцима, када је започето, постало уједно борбом за оослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.

„Влада ће се трудити да буде веран израз те решености народне, и она ће верна својим моћним и јуначким Савезницима, с поверењем у будућност чекати час победе“.

 

Наша браћа Хрвати, наравски онај бољи и напреднији дио, јавно су манифествовали своју одлучну вољу за уједињење с Краљевином Србијом. Између Толико бриљантних доказа њихових симпатија и пијетета према Србији и њеној династији, вадимо овај мали пасус из једног хрватског листа, који нам је ових дана дошао до руку:

 

“... ... .. У “нашем” Александру, Њ. В. дозволите нам овај тачни епитет, гледамо живог представника великана из прошлости, симбол српских, хрватских и словеначких тежња у садашњости, а пророка и вожда наших нараштаја који ће троимени народ повести у сусрет великој, ослобођеној и уједињеној будућности“.

 

Тако Хрвати! Па зар може бити Србина, који би се смио опирати идеји нашег цјелокупног народног уједињења? Може! Али тај је усамљен, мртав и сахрањен....

 

Пашићева ријеч:

“... .... Ми смо изразили наше жеље, не само у Петрограду него и у Лондону, Риму, Паризу, и ја морам да кажем, да су те жеље примљене врло пријатељски. Сви су Савезници сагласни с нама, са врло малом нијансом. У чему се састоје наше жеље? У томе, да ослободимо нашу браћу Србе-Хрвате-Словенце. Словенци су само једна грана нашега племена"...

Веснићева ријеч:

“... .... Имам право и дужност да кажем пред целим светом, да је апсолутно наше поуздање у крајњу одлуку наших Савезника и у коначну победу наше народне ствари, колико племените толико и праведне. А то је наше савршено ослобођење и ПОТПУНО уједињење југословенског народа. Оживотворење овог народног идејала не може да смета ниједном народу савезничком или неутралном“.

 

Ријеч Балканског Комитета у Лондону:

„Балкански комитет симпатично поздравља јавну декларацију Српског Престолонаследника, у којој је објављен програм Југословенског Уједињења.“

Супилова ријеч:

„Кад смо етнографски једно, природно је да морамо тежити и политичком јединству“..

Нинковићева ријеч:

„Провалија крви и суза раздваја за увијек Југословене од Аустро-Угарске. Послије свих мучења, која смо морали издржати под аустро-маџарским гнусним јармом, ниједан комад наше народне земље не може остати под њиховом влашћу. Ми имамо само један узвик: ,,АУСТРИЈУ ТРЕБА СРУШИТИ“ и једну једнодушну жарку жељу: „Уједињење са нашом српском и словеначком браћом у компактну државу под славном династијом Карађорђевића“....

 

*

 

Нема ДАНАС једнога озбиљна, карактерна, слободоумна и урачунљива Црногорца, који није у својој души и срцу на свагда раскрстио са млетачким трговцима, који су се иначе називали Књажеви, краљеви и господари Црне Горе.

 

Нема ДАНАС једне Црногорке, која не би, попут разјарене лавице, ноктe у лице зарила и крв пила човјеку, који је прокоцкао част и морал читавог једног народа!..

 

Зар се везати за бивше људе и гробове? Зар симпатисати пропалом глумцу и варалици, фарисеју и пропалици, који је, пошто је Црну Гору и Црногорце издао и продао, “да се власи не би сјетили“, упутио своме другу — убици и крволоку на престолу — ову славопојку — и једно времено своју опроштајну ријеч са Црном Гором и Црногорцима:

 

„Сире,

Пошто су Ваше трупе данас ушле у моју престоницу, (заборавио је додати дочекане са литијама и манифестацијама) то је црногорска влада принуђена да се обрати Вашој царској и краљевској влади с молбом за примирје и склапање мира између држава Вашега Ц. Кр. Величанства и моје земље. (Никад више твоја). Пошто би услови СРЕЋНОГ ПОБЈЕДНИКА могли бити сувише строги, то се унапријед обраћам Вашем Величанству, молећи Вас да се заузмете, како би се склопио частан мир, који би био частан једнога народа, који је увијек уживао Вашу високу благонаклоност, Ваше поштовање и симпатије. (Далеко си пошао, бивши господару, Твој цинизам и сувише за удара никоговштином — То је епитет који си ти давао стално и најчеститијим и најидеалнијим Црногорцима, који нијесу припадали ,,светој кући“ —; ти знаш да је сав Српски Народ у Црној Гори кроз све вјекове, у Аустрију и њене ћесаре, гледао крвавог душманина, а не никад „благонаклоника“ и „поштоватеља“. Не товари, грјешниче, свој смртни гријех, на Црногорце!) Ја се надам, да Ваше ПЛЕМЕНИТО И ВИТЕШКО СРЦЕ неће допустити да тај народ претрпи никакво незаслужно унижење. — НИКОЛА“.

 

Ова Николина апотеоза ,,племенитом“ и „Витешком“ бечком ћесару, макар и нехотично потврђује Николино увјерењера:да ће Централне однијети побједу у овом рату, а посље тога он — Никола постати Југословенски Краљ у оквиру Аустрије.

 

Видите, браћо Црногорци, ви од хиљаде један, који до данас нијесте видјели: како је у име ваше и ваших предака црногорски краљ баратао са вашом војничком чашћу, са вашим традицијама, са вашом историјом и са вашим светињама! Пренесите се душом на ваша камена огњишта! Погледајте своје мајке, сестре и љубовце, које је ваш „добри“, „свети", стари краљ оставио на пешкеш и у загрљај бечким развратницима и мађарским паликућама! Из камена би суза потекла! Дјетиња би се душа бунила и жена би се тигром претворила!

Црногорски Никола, Твоје очи вране кљувале!

Црногорски Никола, твоје тијело морске рибе јеле!

Црногорски Никола, од твога трага свијеће не остало!

Црногорски Никола, над тобом се небо проломило!

Црногорски Никола, твоја душа у паклу сагоријевала као котао на огањ!

Црногорски Никола, на тебе нова клетва останула!

 

*

 

Кад сам, у августу, 1916 године, управио своју отворену ријеч црногорској влади у Бордо-у, коју ниже доносим, примио сам из непосредне краљеве близине ово писмо:

 

„Имаш разлог. Свагда си слободно мислио, и посљедњих пет година и јавно бесједио. То те скупо коштaло. Честитам ти, што се нијеси дао хватат као риба на улицу. Да си дошао зло би прошао. Позив си добио од владе, али знаш по чијем налогу?.... Преклињем те Богом, ако можеш пошљи ми трошак, да оставим овај крвави хљеб. Не могу више да живим и гледам што раде ови скотови. И данас продужују издају. Кокетирају тајно са Италијом“.

 

Тако ми поручује човјек, академски грађанин, којему нијесам могао помоћи, и чије име, обзиром на светињу тајне писама ове природе, а и ради његова привременога “ухљебија“ — морам сачувати.

 

Ево текста моје изјаве:

 

ДРАКОНСКА ПРЕСУДА — ПОЛИТИЧКИХ ЉЕШЕВА,

Кад човјека Бог, веле, хоће да до краја казни и нагрди, најприје му одузме памет. А ми знамо: да су људи без свијести и разума склони на све злочине, као и крволочне дивље животиње, које у засједи чекају обезоружане ловце и залутале путнике, па ако их не сачекају: тада једна другу раскубају зубима и канџама. Проучавајући људе и њихова дјела, ни за један моменат не би требало посумњати у Дарвинову теорију о постанку и развићу човјека.

 

*

 

Кад сам, у јануару ове године, побјегао испред аустријске инвазије, из Црне Горе, свјесан, што бих доживио, да сам се иначе опредијелио, била ми је унапријед јасна перспектива свих паклених мука, које сам без плача и јаука сносио и данас сносим — у тешком изгнанству. Своју отаџбину нијесам крао, ни пљачкао, да бих могао као већина њих у туђини благовати: пијући крв и једући месо свога народа. У путу сам са себи продавао хаљине и драгоцјености, да бих се могао прехранити и превести на слободно земљиште.

 

Дошао сам у Њујорку са десет долара у џепу. “Туђина је и мртвацу тешка“.

Црногорски чиновници — њих незнатан број — које је његово величанство стомак, и против њихове воље, принудио да се дотетурају до наших владајућих кругова у Француску, добили су своје плате за издржавање. Сви они: једно исто знају и осјећају. Једу хљеб, којега се гнушају; али шта ћете: „Глад очију нема“.

 

Ја сам био јогунаст“. Концепт писма упућеног црногорској влади, који ниже објављујемо приказаће вам, и моје јогунтсво и драконску пресуду ,,моћних“ и „силних".

 

Чујте га:

 

„Веланд, 11. Августа, 1916. г.

ЦРНОГОРСКОЈ ВЛАДИ

БОРДО.

Са Црногорским грбом, и натписом: Краљевско-Црногорски Консулат, данас сам примио следеће рекомандирано писмо:

 

„Њујорк, Августа, 8. 1916. г. Павићевићу!

Према решењу Краљев. Црногор. Министарског Савјета, у Бордо од 10. јула, о год., позвани сте, да уроку од једног мјесеца дана — по пријему овога саопштења, предстанете Кр. Влади, у Бордо, ради СЛУЖБЕ. У противном случају — Ваше мјесто огласиће се за упражњено, на основу прописа закона о чиновницима грађанскога реда параграф 27. У случају, да немате путни трошак, овај консулат према горњем ријешењу, издаће Вам — потребни новац за одлазак у Бордо.

 

Ово Вам се саопштава ради Вашега знања и равнања.

 

За Консула: П. М. Лубурић,

Секретар.

 

Госп. Мићуну М. Павићевићу,

Уреднику „Канадског Гласника”, -

Веланд, Онт., Канада.

 

Н. Б. Пароброди за Француску одлазе сваке суботе.

 

„,О TEMPORA, O MORES!“

 

На првом мјесту, част ми је констатовати, да овај акт, који би морао и мати потпуну званичну форму, није пуноправно потписан, сљедствено томе ни вјеродостојан; јер акти ове природе, морају бити снабдјевени, поред потписа одговорног шефа једног званичног дипломатског тијела, још и печатом истог.

 

Потписник акта, не представља никаково пуноважно званично лице; — јер он тај положај не посједује по прописима нашег позитивног законодавства. Па и кад би га посједовао, он ни у ком случају, ни у императивном тону ни иначе, по духу и принципу нашега устава, и правила о државној администрацији, не би смио потписивати списе „за консула“, — већ „по наредби консула“. Ово је што се форме и присвајања туђег права и ауторитета тиче.

 

У осталом, ако је збиља: Црног. Влада била толико необазрива и неупућена, да не речем: нетолерантна, и неправeднa, да консулату, кога искључиво представља једна особа, саопшти акт горње садржине, имам са игнорацијом и озбиљношћу човјека, којега ништа није кадро уплашити рећи ово:

 

Када је наступио посљедњи моменат катастрофе државног бића Црне Горе, ја сам, ипак са знањем непосредног старјешине, схваћајући правилно како ситуацију наше трагедије, тако и њене предигре и посљедице, отпутовао из Подгорице, као наше привремене престонице, посље евакуације Цетиња и пада Ловћена, за Скадар. Ту сам, са незнатним бројем Срба из Црне Горе, који су били свјесни онога, што предстоји, три дана очекивао развој мистериозних и у историји свјетова и људи, незапамћених догађаја.

 

Све приче, обмане, провокације и махинације, нијесу успјеле, да код мене сахране здраву свијест и савјест. Моја природна бистрина и проницавост побиједила је вјештину изопаченога макијавелизма.

 

И гле, чуда:

 

На 6. јануара 1916. год., када су непријатељи већ били на прагу Подгорице, наше привремене престонице, с једне стране, а с друге поплављивали црмничку нахију, њене најближе дјелове Скадра и Бојане, преко обласне управе у Скадру, долази ми брзојавно наређење, да се враћам на дужност у Подгорицу, иначе, да ће се моје мјесто, као чиновника, у року од осам дана огласити за упражњено!!! (И збиља: много раније, т.ј. већ 9. јануара упражњена је била сва Црна Гора!)

 

Више глупости, цинизма, демагоштва и покварености није могло бити!... Наравски, ја сам се томе са највећом иронијом насмијао; док је обласна управа, потписнику овога скандалознога и уцјењивачког наређења, дала веома коректан и достојан одговор, а мене слободно опредјељивање. Не знам сада, чија је „Одлука“ мјеродавнија о упражњењу мога мјеста: да ли она из аустријске Подгорице, да ли ова из „црногорске“ Француске?......

 

„Једна земља, а два господара,

Ни то раја поднијет не може!“

 

Званични представници Црне Горе, нема сумње, знали су, да сам ја један међу најизразитијим аустрофобима у Црној Гори; да сам својим јавним радом против званичне Аустрије и њеног крволочног система, још од доба анексије Босне и Херцеговине, толико био експониран, да се, ни у нормалним приликама, нијесам смио појавити нигдје на њиховој територији. О свему томе постоје званични и повјерљиви документи у нашем министарству полиције, у ком сам ја онда био секретар и једновремено и државни цензор. И поред таквог стања ствари, од мене се категорички захтијевало, да извршим морално самоубијство и да се предам у рукама бечких џелата. Је ли, то, дакле, био принцип нашег државног система?.....

 

Из Скадра сам пошао тек на 7. јануара текуће године, у вече, пошто сам прво видио да је црногорски суверен напустио нашу на мраморима и костурима подигнуту отаџбину. Лијепе среће, части и поноса, да је то учинила сва Црна Гора и њена мученичка војска!

 

Дакле, углавном, ја се нијесам дао хватати у клопци. И ја се данас тиме у велико гордим и поносим; макар сјутра просио хљеба по њујоршким булеварима.

 

Што се тиче брзо јавних наређења г. министра Радовића, упућених из Италије на самозванога консула Бурашковића у Драчу: о формирању „црногорске војске“ на Крфу, о избјеглицама, о дворском пртљагу и другим предметима приватно-правног карактера; као и о брзојаву, ког сам ја са Крфа, у име избјеглих чиновника заједно са госп. Леонтијем Нинковићем упутио у Француску, и на којему је прећутан сваки одговор и одлука — о томе ће бити говора на другом мјесту и другом приликом.

 

Сада се, ако је истина што у акту гласи, позивам ради службе, у Бордо! Каква трагикомедија? Ко ма позива и коме да служим? Гдје је наш парламенат? Гдје је наша војска? Гдје је наш народ? Гдје је наша колективна интелигенција? Гдје је наша уставна влада? Гдје је наша држава? Гдје су крунске прерогативе и гдје су уопште сви наши легални државни атрибути?.. ...

 

Црна Гора, приликом свога пада, имала је 5 и словом пет ресорних министара. Тројица од њих: Марко Радуловић, Ристо Поповић и Радомир Вешовић, остали су у земљи и сада су аустријски робови; један Андрија Paдовић — био је ван земље раније, гдје је и добио наименовање за министра, без да је министарску дужност у земљи и примао, и као министар, по императивним прописима нашега устава, клетву полагао! Само један — пети Министар Лазар Мијушковић, избјегао је из земље. И он се има дуже времена, па и данас, по тачним информацијама, које имам, налази у Швајцарску. Више је него јасно, да сн из Швајцарске не може министровати у Француску. И према овоме, узгред буди речено, ја и незнам, ко данас, дефакто представља Кр. Цр. Министарски Савјет у Француску.

 

Параграф 27. закона о чиновницима грађанскога реда, могли би примијенити према мени, као посве легалном и исправном чиновнику, само једна строго правна, уставна и парламентарна влада и то само у случају, када бих ја својевољно, или из обијести и на демонстративан начин, без веће силе, терора и притиска, напустио своје чиновничко мјесто. Што овдје није случај. По овој аналогији и теорији краљевске владе, данас би се могло огласити мјесто за упражњено великог дијела српскога народа, његових представника, па ако ћете и круноносаца.

 

По прописима нашега устава, акти и једне строго пословне владе, ако она једновремено накнадно не добије израз народне воље, поред воље крунине, немају никаквог државноправног карактера. Да, рећиће се: имају за вријеме рата. Тако је! Али не смије се заборавити, да специјално ми, Црна Гора, данас нијесмо у рату.

 

У осталом, илузорно је да захваљујем, на “доброчинству“, које ми се нуди.

 

Зашто ме та новоформирана влада у току осам мејсеци мога страховитог страдања и странствовања није позвала на „дужност” и упозорила на “закон“. Неколико ранијих наређења такође гласило је, да идем за Француску, гдје искључиво могу уживати своју плату. Ни у једном од њих, која сам ја једноставно одбио, није било ријечи, да се позивам на дужност. Во би могао рећи, да поред осталих побуда, које су мојој маленкости познате, није ово, и један, у лијепој форми изведени препад и уцјена? Жалим ако се мисли, да ја нијесам свјесан, да ми нико не може одузети оно што ми закон даје.

 

Какви пак лични, политички и национални интереси, мени строго диктују, да и даље будем свој и индивидуалан, и да се у животу крећем, без старатеља и путевође, То је за сада моја лична ствар.

 

Међутим, ни легална црногорска влада, која је у земљи, онда, имала потпун кворум за доношење мјеродавних одлука, није имала, на велику жалост и срамоту, апсолутно никаквих: ни државних, ни моралних, ни националних, а најмање личних обзира према свом чиновништву. У оној општој анархији остављен је био свак самоме себи. И од куда данас, једна влада, која има сасвим други карактер и чији носиоци нијесу такође ништа предузели, да се чиновништво, као елита сваке државе, из земље на вријеме повуче, може, и има права, да од оног посве незнатног броја, које се само повукло о свом трошку, данас стварати, неки чиновнички кадар ван земље, и овоме легално заповиједати, а још мање, коме таква влада може негирати права, стечена, у једној до јуче пуноправној и индивидуалној држави?......... По свим основима државнога права свију земаља, ти би и такви закључци и назори били више него аномалија. Колико се уопште глас наше државе данас чује, ваљда смо видјели, приликом најновијег конгреса савезничког у Паризу.

 

Јадна земљо моја, што си дочекала!

 

Но карактеристично је, како би данас „сердар“ Мићун, из Дола Пјешивачког, коме су „стари угаљ сагоријевали“, али међу првима и крајину освајали, ипак „нешто“ вриједио. Сви погрдни епитети, који су му кроз разне канале иза његових леђа давати, сада би можда били сунђером избрисани. Или: ко ти зна! Да! Разумијем зашто: мијењају се времена и у њему људи.

 

„0, Турчине, од невоље куме!“

„Каурине, Богом побратиме!“

 

Сљедствено свему изложеном, велико је питање и сувише деликатан проблем: ко ће коме. у нашој државној јерархији бити компетентан; више него сигурно, да лична мржња неће у држави царовати.

 

Мићун Павићевић — Микашев, неће због његова величанства стомака, никада извршити ниједно дјело против којега би се бунила његова унутрашња осјећања, макар због таквог свог “јогунства“ очекивао куршум иза леђа.

 

Пустите ме, Господо, бар сада на миру, када је потребан остатак моје духовне снаге, да у овој леденој туђини, послужи ширим интересима велике српске нације. И када ја, из виших обзира, и зато што имам много да говорим, ћутим, више је него злочин, моје стрпљење злоупотребљавати.

 

Све ово говори искреност човјека, који је своју отаџбину љубио и љуби изнад свега; и ако је у њој, посљедњих пет година, био до дна срца: вријеђан, уједан, пецкан, злостављан, шиканиран, затваран и омаловажаван, и то често пута са мјеста, које је морало високо, високо стајати изнад личних каприса, мржње, суревњивости, освете, антипатија, антагонизма, и нашег политичког и моралног распадања.

 

Уз дужну учтивост:

 

Мићун М. Павићевић,

Секретар прве класе Главне државне Контроле

и

б. народни посланик, из Црне Горе.

 

Дакле и људи, који су до јуче у име краља Николе, вршили оваква, слична и много тежа безакоња, данас су већ обрнули копља наопако. Краљ је остао сам. И данас формира кабинете од својих пажева, камалијера, тјелохранитеља и дворских будала.

 

Чули смо и чујмо ријеч Јанка Спасојевића:

 

... „Председнику Министарског Савета, Министру Спољних послова и Заступнику Министра финансија,

Господину Андрији Радовићу, Париз.

 

Јуче, у 5 сати и по после подне, имао сам част бити позват од Његовог Величанства Краља, и, у разговору вођеном т0м приликом, а у присуству Његовог Краљевског Височанства Књаза Петра, у ком је било пуно личних увреда, нанесених ми од Његовог Величанства, задржали смо се највише на питању о уједињењу Српства уопште и Црне Горе посебно, које је баш и дало повода, да ја сада будем позват.

 

После неколико жучних укора, управљених ми поводом тога питања, ја сам изјавио:

 

„Моје је тврдо убјеђење, то је моја вјера, да је једини спас Црне Горе и њене династије у уједињењу са Србијом“.

 

На ово ми је Његово Величанство Краљ, заједно са његовим Височанством Књазом Петром, одговорио:

 

„Какво уједињење са Србијом ?! — од тога неће Ништа бити: ја то не могу допустити. Зар ја, који сам новао моју круну 230 година, да је сад раздробим, да је бацим? Кажи ми ти, зар може бити једна земља а два господара? — Не, то је немогуће, то не може бити!“ — обојица су заједно закључили.

 

„Величанство -- рекао сам ја — Нико не тражи да Ви раздробите Вашу круну; Ми само тражимо остварење наших националних идеала и задатака — уједињење Селства — па кад се ово изврши, онда је ту Ваше Величанство, ту је Српска Династија, а ту је наша свагдашња заштитница, Русија, па ће се, споразумно, срећно ријешити и династичко питање“.

 

„Не, то не може бити — поновио је Његово Величанство Враљ. — Шта Русија? Шта нам овде она може поМоћи? Ја кажем: Српство се неће ујединити; то само мисле загрејане главе, то не може бити без истраrе једне куће“. Па је додао:

 

“Иди и гледај свој посао; немој више никад говорити што си до сада говорио по овом питању, јер ти знаш да ја нисам осветљив".

 

С овим се завршио наш разговор.

 

Господине Министре Предсједниче!

 

Разговор са Њ. Величанством краљем учинио је на мене тежак, силан, болан утисак. Ја сам из уста Његовог Величанства Краља чуо страшне ријечи: да он, не само што неће помоћи извођење нашег националног програма — уједињење Српства, ком је циљу Српски народ још од пре Косова тежио и за који је потоке крви своје пролио, па их и сад пролијева — него да ће, напротив, чинити све могуће да се до тог уједињења никако и не дође. Ово је мени Његово Величанство Краљ казао као министру, јавно, у присуству Његовог Височанства Књаза Петра, који је, такође, свечано и јавно, изјавио да, и кад би Његово Величанство Краљ радио на уједињењу, то он с Престолонаследником Данилом не би никад допустио.

 

Ја сам и до сада незадовољан био нашим радом и министровањем, као што сам Вам то толико пута изражавао, и имао сам пуно разлога да већ давно дадем оставку на мој положај: али никад нисам могао замислити да ће, у извођењу нашег народног програма, заузети баш ово гледиште Његово Величанство Краљ, те сам до сада трпио и чекао. Сад је пак дошао крај и моме стрпљењу, и моме чекању, јер после овакве изјаве једког Србина владара и сина му књаза, којом циља, ни мање ни више, него на уништење наших националних задатака, ја више, ни као министар, ни као јавни радник и народни посланик, ни као Србин, ни као Црногорац, не могу и не смијем, остати миран посматрач свега овога, него морам јавно, легалним путем, отпочети најенергичнији рад на извођењу нашега народнога програма, на коме сам радио, колико сам био у стању, читавога мога живота. Ово је моја коначна одлука.

 

На основу изложенога, част ми је, поднети Вам, г. Министре Председниче, оставку на звање Министра Правде и Заступника Министра Унутрашњих послова, с уљудном молбом да је изволите поднијети на уважење Његовом Величанству Краљу.

Подносећи Вам своју оставку, надам се да ћете Ви и остале ми колеrе бити потпуно солидарни са мном.

 

Изволите примити, г. Министре Председниче, уверење о мом одличном поштовању.

Париз. 8. децембра, 1916.

 

ЈАНКО СПАСОЈЕВИЋ, с. p. Министар Правде и Министар унутрашњих послова“.

 

Одмах је сљедовала и оставка Спасојевићевих другова, и напосљетку оставка црногорског консула у Њујорку, штампана ту скоро у њујоршком „Србобрану“, која гласи:

 

„Молим Вас да објавите у цењеном ,,Србобрану” ову моју реч упућену како Црногорцима, чији сам до јуче био представник, тако и осталим Србима:

 

Једно највеће и најпростије начело, које треба да окупи и уједини све моралне и физичке снаге нашег народа јесте: ослобођење и уједињење целокупног српско-хрватског народа. Као логична посљедица тога узвишеног начела

Његошевом: „Мањи поток у виши увире..." у једну заједничку отаџбину свију Срба — Велику Србију.

 

Спајање свију покрајина насељених нашим народом значи: стварање једне моћне државе, способне да да својим грађанима довољно гаранције за развитак и напредак унутарњег живота, а у исто време и довољну гаранцију за спољну одбрану и обезбеђење од непријатељских напада. Данашњи страшни рат најочигледније показује, да нити гарантни уговори, нити савези, нису у стању да дадну једној држави онолико спољне сигурност и колико њена сопствена снага. Стога, да би ту целину створили потребно је да њена нужност постане општа и интимна жеља сваког члана нашег народа. Ради тога општег интереса има да се елиминише и онемогући сваки покрет, који би ишао на то да омете наше јединство.

 

Историја нам показује, да је неслога била једна од најтежих недаћа нашега народа. Но баш зато, нека нам историја буде учитељ, и нека заблуде из прошлости буду наук у садашњости. Две слободне српске државе Србија и Црна Гора водиле су борбу за ослобођење нашег народа, коју Србија и дан дањи са херојским напорима продужава. Црна Гора је изостала од те борбе под ударцима погрешака њених управљача. Те погрешке данас признају и они који дуги низ година намерно нису хтели да отворе очи. Шта се све хтело и смерало са одступањем од опште српских идеала, ја ћу за час оставити на страну, и хоћу да кажем шта је по моме нахођењу дужност, у првом реду, Црногораца:

 

Оставка владе г. Радовића представља народни узалудан напор да се једно крупно национално питање регулише на најелементарнији начин. Г. Радовић је одступио што његов програм није нашао предусретљивости. Околности под којима је отишао са владе натерују сваког честитог Црногорца да се упита: треба ли допустити да се наш национални организам слаби егоистичким тежњама појединаца? То се не може одобрити из два разлога: не сме се разједињавати наш народ, то је једно, друго, не могу се, и даље оставити, Црногорци да у својим кршевима без довољно средстава и помоћи чаме у сваком погледу, и троше у бесцење своју снагу по Америци и другим местима.

 

На Црногорцима лежи, да се покажу достојни будуће велике заједнице, у којој имају само да добију како у приватном тако и у јавном животу, и да са своје стране учине све оно, што се може очекивати од њих, као од људи, које је до данас увек красило витештво, понос и храброст.

 

Положај црногорског консула нисам могао задржати после одступања г. Радовића, јер сам стекао уверење, да садашња црногорска влада не дела у хармонији са општим националним интересима.

 

Црногорци не треба да мисле да ће остати без заштите. Доласком г. Љ. Михаиловића, пуномоћног министра Краљевине Србије, добили су свога заједничког представника сви делови нашег народа.

 

Унапред захваљујем,

Ca oсoбитим поштовањем

Кап, А. В. Сеферовић

Њујорк, 2. фебруара, 1917.

 

*

Црногорског принца Мирка Аустро-Мађаро-Њемци кандидују за „цара“ Јужних Словена у оквиру Њемачког царства.

 

Сабор Краљевине Хрватске демонстративно одбија понуду у учествовању крунисања новог аустријског ћeсара.

 

„Југословенска држава“, главно званично гласило Југословенске Народне одбране, у Јужној Америци, у 48 броју од 31. децембра 1916. године, јасно и отворено вели:

 

„Карла Првог аустријског цара и угарског краља ми Југословени: Словенци-Хрвати-Срби из Аустро-Угарске (из словеначких, хрватских и српских земаља на југу Монархије), не признајемо својим владаоцем, јер је Карло Први Хабзбурговац представник и насљедник тиранске владалачке куће; јер је Карло Први Нијемац и по крви и по души и по памети; — јер је Карло Први као Нијемац и данашњи владалац Аустро-Угарске, непријатељ Србије и цијелог југословенства; — јер Карло Први није Словенац — Ни Хрват ни Србин; — јер Карло Први није из наше народне династије; — јер Карло Први није законити народни баштиник југословенског пријестола, ни Славоније ни Хрватске ни Србије — и јер ми Југословени имамо свога народног краља, из народне династије и од наше народне крви, законитог насљедника Петра Савчића посљедњег краља Хрвата, и баштиника по народном праву господсветског пријестола, кога смо прогласили пуноправно и слободним народним избором, ПЕТРА КАРАЂОРЂЕВИЋА, ослободиоца и ујединитеља Југославије.... Викнимо, браћо Југословени, сви ми изгнаници, исељеници и избјеглице, по цијелом свијету, да нас цио свијет чује: Нећемо Карла Првог Хабзбурговца, он није наш краљ; не признајемо га за свога владаоца! Викнимо и кликнимо још једном као слободни синови и представници Југославије и као борци за народно ослобођење и уједињење.

 

Викнимо нека свијет чује и сазна наше жеље, и просвједујемо против наметнутог насилничког Хабсбурговца!

 

Сакупљајмо се на зборове и скупштине: заједнички изјавимо да Карло Први насљедник Фрање Јосифа Првог није наш народни краљ, а искажимо синовску и ослободилачку оданост нашем народном краљу Петру Ослободиоцу и поздравимо Његову херојску ослободилачку војску!

 

Кликнимо сви уједно:

Карло Први није југословенски владалац, јер га Југославија неће!“

 

Хрвати, дакле, сами по себе и признају и прокламују владаоцем наше нове и уједињене државе, Петра Карађорђевића. Па има ли Србина, који би из ината, или егоистичних жеља, покушао опонирати вољи цјелокупног народа са нашег Словенског Југа? Има! Али тај је још давно извршио морално и политичко самоубиjство; тај је већ заузео мјесто у историји одмах до Искариота, Ефијалта, Вукашина, Бориса и Вука.

 

*

Одмах посље анексије Босне и Херцеговине, једна веома добро упућена особа, написала је једар, пун и концизан чланак о цјелокупном уједињењу српског народа, ког ради његове тачности, снажних пророчких мисала и пунокрвности, радо цитирамо:

 

„Сви напори српскога народа, све жртве, које су Срби у своме мукотрпноме животу до сада подносили, све крваве борбе вођене до сада са више или мање успеха, требале су да спреме и обезбеде остварење великог народног дела, да у једну снажну заједницу прикупе разбацано и раздијељено српско племе. Сви ми живимо и мремо за убеђењем, да нам без уједињења нема будућности. То осећање везује интимно народ наш, без обзира на верске и културне разлике. Ми смо на своје народно уједињење помишљали и на њему радили много пре но што је, у првој половини прошлога века, идеја народносна примљена као основа за састављање држава.

 

У Србији су оба устанка подигнута најпре са тежњом, да се у ужој отаџбини осигура слобода, како би се, посље, са снагом српскога народа могла развити широка акција, која би под један кров скупила српско племе. Људи онога доба имали су, после првих ратних успеха, јасне идеје о правим дужностима нове Србије и ако њихов рад није испунио опште наде, узроке томе треба тражити у тешкоћама, са којима се ваљало борити.

 

У Црној Гори се још у осамнаестом веку мислило на све српско племе и погледало далеко ван њених граница. Тамо су увек живила предања о величини и сјају негдашње српске државе, која је била силна и снажна само због тога, што је у своје границе била прикупила сав народ српски.

 

и док се мисао о уједињењу народном крепила у Две слободне српске државе, урезујући се у душу свакога Србина и Црногорца, постајући нераздвојна од живота, потребна као сунчани зрак, дотле је она, на другим странама, Живела у страху од гоњења, чувана као светиња, којом се народ снажио и која му је служила као неисцрпни извор снаге за нове борбе и нове жртве. Мисао о народноме уједињењу управо је сачувала кроз векове свест националну и одржала име српско. Јер никаква сила, ма колика да је била није у стању из срца народног ишчупати завете, од предака у аманет примљене, нити су Срби престали да се надају, да ће и њих обасјати сунце слободе, да ће се и српска народна породица сабрати на једно огњиште, у једну заједничку кућу. У вечитој одбрани, довијајући се од сто руку да го живот сачува, одржаван само надом, народ наш није падао у очајање, које убија и уништава, нити је напуштао веру у будућност, која се појављивала у душама светла и сјајна у неизмерним даљинама. Читава поколења су у гроб одлазила, остављајући за собом живу српску мисао, да својом животворном снагом одржава племе наше у борби, којој краја нема, да га подстиче на жртве, које ниједан народ на свету није поднео. У далекој прошлости, кад није било веза међу нама, када су разједињени делови српскога племена живели сваки својим животом, Срби су се храбрили својом сјајном историјом и у својој народној поезији налазили надахновења и подстрек, да не клону и не малакшу.

 

Ново доба у светској историји, у коме су, у извесној мери, преобладала начела међународне правичности и морала, када су нови проналасци приближили народе и људи донекле престали се гонити међу собом, нас је затекло са непромењеном оданошћу народним идеалима. Тек тада, са престанком грубе силе, пошто су идеје човечности и племенитости, почеле разгонити таму, у којој су народи живели, ми смо се отпочели живље надати остварењу својих националних жеља. У народу српском све је јаче постајало сазнање о заједничкој судбини. Борба је вођена са више јединства и организације. Насниване су тајне братске везе, народни отпор упућиван једним правцем и по једноме плану. Штогод смо били просвећенији, у толико је јача била наша љубав према народној идеји. За сразмерно кратко време она је добила потпуно одређен карактер, за њу су се одушевили и најшири слојеви српскога народа и у европској политици она је постала жива чињеница, која се у политичким комбинацијама није могла обити.

 

Анексија Босне и Херцеговине посведочила је најсјајније јаку духовну везу Срба и изазвала дивну манифестацију правих српских осећања. Управо, овога пута ми Срби видели смо, колико смо јаки у слози и како је силна - наша национална свест. Сви смо одједном осетили, да нас је анексија погодила посред срца, да је отимање Босне и Херцеговине самртна рана, задана нашој народној мисли. Ми се нисмо забринули за то, хоће ли моћи народ српски у Босни и Херцеговини сачувати и у будућности своје српско обележје, јер је у њега отпорна снага прекаљена и српска свест високо развијена. Тридесет година тамошње Србе ломи једна душманска сила и сломити их није могла. На против, у тој борби стечена су нова искуства и на снагу стала покољења, која су се, у раду за свој народ, наоружала још и новим оружјем, оружјем широке умне просвећености. Са интелигенцијом, каква је у Босни и Херцеговини, народ српски не може посуcтати ни малаксати.

 

За наш народ анексија пак значи друго нешто. Она нас, на име, поставља пред нову борбу, много тежу и опаснију од досадашње, одгађа за неизвесна времена задовољeњe наших националних захтева, за које смо ми до сада поднели толике крваве жртве. Ова узрујаност у српском племену показује, да је у њему од првога дана јасно појмљена опасност, пред којом се тек сада нашла српска народна мисао. Јер на њу је свом својом снагом кидисала једна велика и силна држава, чију лукаву, језуитску политику подупире јака војничка моћ. Хоћемо ли ми Срби имати толико снаге, да у новоме стању ствари, ако оно буде признато, очувамо међу собом своје српске наде и да са досадашњом енергијом продужимо рад по великом народном делу? Анексија Босне и Херцеговине, несакривени планови Аустро-Угарске да нас одржи овако растурене, устезање Европе, да и српскому народу призна право на заједнички живот, све то мора бацити у бригу наше покољење од чије мудрости и храбрости зависи будућност српска. Да не клонемо ми пред страховитом јавом и да се у тренуцима необично озбиљним и за сав народ наш судбоносним не предамо очајању, које ће умрвити снагу нашу?

 

На та питања треба што пре наћи одговор, а наћи га можемо у срцима нашим, у преданости нашој мисли српској, у чврстој вољи нашој, да се ни од каквих жртава не плашимо и ни пред чим не устежемо у новој борби, која нам тек сада предстоји. Идеја о уједињењу српскога народа није вештачка творевина, коју животне тегобе могу порушити. Она има своје порекло у сјајној прошлости нашој, освештана је толиким народним патњама, опевана је у најлепшој народној поезији, за њу смо се ми борили на толиким бојним пољима. Са њом се рађамо, са њом и умиремо. Она нас је кроз векове одржавала и с њоме смо ми силне војске побеђивали. Та идеја је сав живот једнога народа, који је на странама светске историје великим делима записао своје име и чија је држава била славна и у трагичноме паду свом. Пред нама се она не показује као фантом, она за нас није празан сан, којим се уљушкавамо у данима тешких брига. Српска идеја, то је крв наша, душа наша, жива, ореолом украшена будућност српскога народа, за коју су пале толике главе и разорена толика огњишта. Она за нас Србе значи заједницу браће, која једним језиком говоре, једним се осећањима напајају и у једној кући живе, слободна и независна. Тако је она формирана историским развојем догађаја.

 

Како може једно насиље, које је привремено као и све, што је противно закон има и божјим и људским, угасити пламен који вековима обасјава сав српски народ? Анексија Босне и Херцеговине јесте једна наша народна несрећа, али није наша пропаст. Она нас је тешко ранила, али је међу нама изазвала манифестације одушевљене братске солидарности, које су задивиле свет. Наша морална снага много је већа сада, но што је до сада била.

 

Кад на Косову није закопана српска мисао, не могу је саранити ни црно-жути орлови.

 

Сад, кад мал те нисмо погледали смрти у очи, ваља се старати за нов живот и то док је опасност још овако велика. Кад прође, могли бисмо заборавити по оној талијанској: чим опасности нестане, свеца, кога смо у помоћ призивали, бацамо за врата. Истину треба знати. После рата, који су Французи водили са Прусима, њихови најбољи људи рекли су, да је спас народу француском у строгом критиковању народних мана и у сазнању погрешака, које ваља поправљати. Ако икога, а оно за нас треба историја да буде учитељица живота. Најпре се поучимо примерима, које нам даје историја уједињења талијанског и немачког народа. Ми бисмо могли, а и требали бисмо да радимо онако исто за своју народну ствар.

 

Талијани су пре свога уједињења, били у положају, потпуно једнаком положају нашем. И њиховом јединству била је главна сметња аустроугарска монархија, која је једним мрачним, реакционарним режимом, убијала и помисао на слободу и независност. Историја тих дана на длану је слична историји, коју данас Аустро-Угарска пише у Босни и Херцеговини. Онако исто, као што је у Италији у оно доба било злочинство споменути Пијемонат, данас су Србија и Црна Гора имена, која се у Босни и Херцеговини не смеју изговарати. Само што су све живе снаге народа у Италији биле стално упућене једној сврси и Аустро-Угарска није, на послетку, била у стању одолети бујици народнога самопрегорења. Пред раскoмaдaним покрајинама талијанским стојала је једна слободна држава, у којој су краљ Виктор Емануел и његов први министар гроф Кавур са енергијом, која је задивљавала свет и ђенијалношћу, којој је немогуће наћи равне, сигурно и смишљено уравнавали путеве народном уједињењу. Око та два човека искупила се била сва интелигенција талијанска, обузета увек само једном једином мишљу, сложна на светом послу и неуморна у припремању народа на жртве, без којих би јединство Италије било немогуће.

 

Ништа за те људе није било ситница, нити су се они чега либили у започетом послу. Гроф Кавур је водио политику широких хоризоната, која је знала, да Пијемонат не може извршити улогу, намењену јој од народа талијанског, без добре и опремљене војске, без солиднога унутрашњег уређења државног и без јаких пријатељских веза на страни, које ће у одсудном тренутку вредети колико и читаве војске. На другој страни он је, чувајући међународну исправност краљевине, стојао у најтешњим везама са талијанским револуционарима, употребљавајући мудро и обазриво њихове услуге. Организован је био један покрет, са кога је ваљало скинути тешке окове ропства. У оно доба идеја народности није могла рачунати на симпатије Европе, која се и онда, као и данас, плашила свију нових идеја, које би могле променити стање, засновано на старим, преживелим начелима. Требало је доста куражи, да се пред консервативну Европу изађе отворено са националним захтевима талијанскога народа, који су се непосредно сукобљавали са интересима једне старе и велике европске силе. И та је кураж у толико била већа после првих пропалих покушаја Пијемонта, да оружаном акцијом уједини Италију. Мала талијанска краљевина није напустила своје дужности ни после рата са Аусто-Угарском, који је, као што је изгледало, за дуга времена био учврстио владавину аустријску у Италији. Људи, које као да је само Провиђење послало талијанском народу, нашли су храбрости, да и после једне несреће наставе и доврше народно дело. Пошто су неуморним радом препородили војску у Пијемонту, организирали је, наоружали и обучили, они су хтели, да и Европа види њену ваљаност, да стекне уверење, како ће та војска, кад затреба, умети да извојује јединство Италије. За време кримскога рата никакви ни политички, ни економни интереси краљевине Сардиније нису били у питању, да би их она морала бранити својом војском. Али је гроф Кавур ипак придружио пијемонтске трупе енглеским и француским корпусима, који су се на Криму тукли с Русима. На тај начин су Италијани у једном великом историjском тренутку стали уза државе, од чије су се помоћи надали највише за своје уједињење, рачунајући да Француска и Енглеска неће заборавити животе, који су жртвовани не интересима Сардиније, него интересима Енглеске и Француске. И одиста, успех је био потпун. Италијанске трупе, под командом Бенерала Ла Марморе, стекле су свима својим особинама опште поштовање, а на париском конгресу испуњена је жеља Кавурова, први пут је споменута реч Италија. А кад је дошао суђени час, та војска, понесена одушевљењем и патриотизмом, потпомогнута целим талијанским народом, у савезу са Французима, чију је сарадњу издејствовала Кавурова ђенијална политика, положила је темељ јединству Италије. Данас се још само прича, да је талијански народ некада живео раздробљен и раскoмaдaн.

 

Када је године 1806. Наполеон Први код Јене уништио пруску војску и преполовио пруску краљевину, остављајући јој само сенку од независности, немачки народ је био у много критичнијем положају Но што смо ми сада и баш у те тешке дане јавила се мисао о немачком јединству. Познати пруски министар и патриота Штајн, у једноме апелу на немачки народ и његову интелигенцију, рекао је: Прошлост се не може поправити, садашњости за нас нема, будућност спремајмо. Равно 60 година спремали су је Немци, са својом познатом истрајношћу, по једном плану, све предвиђајући и бринути се о свему. Сав њихов посао био је прожет једним јединим осећањем, љубављу према немачкој отаџбини. За једно читаво покољење та је спрема била смишљена и то повољење је своје дужности извршило најсавесније. Најпре 1866, а после 1870 Пруска је сјајно одговорила очекивањима оних, који у почетку деветнаестог века нису, усред највећих несрећа, изгубили веру у снагу немачкога народа.

 

Зашто бисмо ми, народ здрав и одважан, са особинама, које су нам у свету стекле и симпатије и поштовање, зашто бисмо ми очајавали за своје народне идеале, кад су наше прилике ипак боље, но што су биле прилике талијанскога народа после Наваре и немачкога после Јене? И зашто се ми небисмо користили туђим искуством, и туђим напорима ради овакога посла, какав ми тек имамо да урадимо? Јер народ наш већ зна, да будућност његова од њега самог зависи, да је може спремити само жртвама и новом борбом. Њега анексија Босне и Херцеговине није у стању покренути, да напусти своје захтеве, нити тај отимачки акт може ослабити у њему веру у остварење идеала његових.

 

Нама Србина, свима и свуда, данас се намећу једне дужности. Ове живе везе, које нас у овим данима везују, ова братска интересованост судбином Босне и Херцеговине, ово мушко држање пред једном озбиљном опасношћу, ова готовост на најтеже жртве, све је то доказ о нашој животној снази, о високо развијеној свести. Нико у Европи није ни слутио да ћемо ми, за трен ока, заборавити све своје унутрашње спорове, да ће брат брату прискочити у помоћ без икаквог устезања и да ће се показати решени, да загрљени полете и у смрт, за част и славу српскога имена, за будућност српскога племена. Нека тако увек остане. Јер једна судбина чека Србина у Србији и Србина у Црној Гори, Србина на Вардару и Србина на Косово. Свуда од Јадранског Мора до Тимока и од Пеште до Солуна: Нека на Свима српским странама вазда живи, чиста и светла велика мисао српска, која нас, као јарко сунце, држи у животу и не да нам клонути и изгубити се. Ништа није још изгубљено. Почиње једна нова борба, за коју смо већ измерили своју снагу. За ту борбу треба се наоружати најискренијим родољубљем, слободним срцем и јуначком мишицом. Уз нас је наша сјајна прошлост, с нама је Бог и његова вечита правда. Против нас је најодвратније насиље, хладно као планински лед, једна држава, коју проклињу толики народи, једна престарела, назадна, мрачна владавина, чији су дани избројани. Не потцењујмо туђина, али ни себе саме. Један народ од десет милијуна, просвећен и спреман, није лако савладати, кад се бори за своју слободу и своје огњиште.“

 

*

 

Најјача и најпресуднија пера политичара, књижевника и државника из савезничких држава, пропагирају идеју о уједињењу свих Јужних Словена.

 

Ево како чувени француски писац, Др. А. Гервин, у једном дијелу своје брошуре „Југословени у етичком погледу и њихово народно јединство“, с гледишта војничког и географско-етничког, говори о том тако важном проблему:

 

“.... Југословенска територија представља географску раскрсницу, на којој се укрштају велики европски интереси. Отуда југословенско питање може се ријешити само у тијесној вези са другим важним проблемима, које ће савезници имати да ријеше посље побједе. Дакле, оснивање југословенске краљевине неће бити за савезнике само племенито социјално дјело, на основу правичног принципа народности. Оно ће бити такође једна солидна основа за заштиту просвећене Европе.

 

Јесте заиста, треба се обезбиједити од поновних офанзива, увијек могућих од стране Германаца, који неће никада пристати на разоружање и који ће вребати прилику да поново остваре свој сан о свјетској превласти, што је код њих насљедња болест.

 

Ако се словенски народи буду јако организовали, Нијемци ће наићи на читав низ несавладљивих препрека.

 

На првом мјесту биће то Чеси, који ће им, чврсто утврђени у планинама Ческе, Моравске и Словачке, ставити прву препреку.

 

Независне државе чешка и југословенска, служиће као препрека амбицијама Њемачке и чињеле би један ненадмашиви систем одбране Европе. Чешко питање и југословенско постаје европско питање од капиталне вриједности.

 

Аустро-Њемци мислили су да ће уништити југословенско питање, ако заузму Србију. Успјели су само да прошире то питање и да му убрзају рјешење.

 

Тренутно исчезнуће српске државе, открило је огромне опасности, којима су изложене Енглеска, Француска и Русија, откада тај бедем Југословена не зауставља њемачку eнcпанзију на Балкан. Немогуће је да будућа карта Европе не искључи за навијек сличне опасности. А само се једним начином може она искључити: Оснивањем, између германске расе и Истока, једне моћне Југославије на развалинама разорене Аустрије.

 

Пољаци, Чеси, Срби, Хрвати и Словенци код нас се сматрају за пријатеље Француске и савезника. Они су примљени са почашћу да служе под нашом заставом и ја сам срећан што могу прокламовати јунаштво пољских и чешких легија. Љубимо их подједнако, као и нашу браћу из Белгије и Србије“.

 

*

Лазар Мијушковић, предсједник капитулационе владе, доведен је на управу земље са задњом намјером. И он је, као и сви Црногорци, његова ранга и положаја, пао у замку, коју му је приредио црногорски краљ и његова камарила. Краљ је, преко својих синова и личних повјереника, стално водио сепаратну политику са бечким двором, иза леђа владе и народа. Да је краљ шуровао са Аустријом за вријеме Балканског и Европског рата, неоспорно је знао и Лазар Мијушковић. Али није могао знати у појединостима релације бечког и цетињског двора. Мијушковић је грјешник, али није издајник. Он ипак мора сносити на себи један дио одговорности, као назови уставни министар и шеф владе, за крвави злочин који је хотимично извршио Никола Петровић—Његош — посљедњи, према цјелокупном српском и словенском народу. Мијушковић је некада имао куражи, што ријетко који од црногорских првака и државника, да краљу Николи скреше горку истину у очи. Усљед таквог свог држања он је био извјесно вријеме нека врста краљева заточеника у Никшић. Но та га кураж изневјерила онда, када му је и по његову личну репутацију и по интересе српскога народа, најнужнија била. За то је Мијушковић, одмах посље капитулације Црне Горе, док још прави виновник није био обиљежен, и постао објект негодовања скоро читаве слободне српско-америчке јавности.

 

Лазаре, Лазаре, сјети се, ког си и зашто, приликом свог бјегства, из Црне Горе собом одвео и избавио, док си сав народ и чиновништво у ропству оставио!...

 

Несрећни Лазаре, чуј вапај и посљедњи ропац невиних жртава твоје државничке мудрости“ и срамног издајства Николина и његове блазиране и дегенерисане дјеце:

 

Михаило Рајнвајн, професор Велике Државне Гимназије на Цетињу, посрбљени Њемац, али неоспорно бољи Србин — од свих Милутина Томановића, Мила Матановића, Сима Поповића, Лазара Перовића, Перица Шока и других скутоноша, лижисахана, изјелица, пропалица и пезевенки, који данас мајмунишу око крвавог стола једног излапjелог и интернираног старца, успио је — сигурно користећи се познавањем њемачког језика и својом интелигенцијом — да ми, као роб из Маџарске, преко Црвеног Врста у Швајцарску, упути ову карту:

 

„Драги Мићуне,

Како видиш допадох ропства! Сасвим случајно дођох до твоје адресе и хитам да ти се јавим. Код куће сам у јуну оставио све здраво. Васиљак је у октобру умро. Александар, Коста и Гавро су у Марсељу, а Василије Штиркић, шура ми, у Ници. С њима се дописујем. Добро су и здраво. Ти се дохвати земље долара! Евала ти! — а ја с браћом одабрасмо ропство!? Мићуне, РОБ САМО СЛУША И МОЛИ, наравно помоћ. И ја као такав немам што друго него да те замолим, да ми ти лично, или препоруком на ког свог богатог и доброг пријатеља издјејствујеш помоћ, која се мени овдје може пружити једино пакетом поштанским. Дакле, мени треба редовно хране, а и одијела с обућом — ако се рат продужи.

 

Ја знам твоју вољу и заузимљивост, па сам унапријед сигуран у успјех. Немој ме штеђети! Ако нијесам ваљао за боја, али бомбардемент пакетима ћу, надам се, јуначки издржати — ИАКО НИЈЕСАМ У ПОЛА ОНАЈ!.. ..

Болдогазони, 21. јан., 1917.

Искрено те поздравља и грли твој,

Михаило“.

Петар Божовић, студент универзитета, својом картом од 15. марта т. г. из Лозане — Швајцарска пише ми ово:

 

„Драги г. Павићевићу,

Примио сам књиге, које сте ми упутили, на чему Вам хвала. По прочитању одмах сам их предао нашим Србима, којих има у великом броју, а који су жељни српске књиге.

Врло ми је пријатно што имате великог успјеха, не само у националном раду, већ и на купљењу материјалне помоћи, ЗА НАШ НЕСРЕЋНИ НАРОД, КОЈИ ВЕЋ У МАСАМА УМИРЕ ОД ГЛАДИ. МУКЕ И ПАТЊЕ СУ ВЕЛИКЕ, А ЖРТВЕ СТРАХОВИТЕ, АЛИ СЕ ТЈЕШИМО, ШТО ЋЕ СЕ, ВАЉДА, СВЕ ТО НАДОКНАДИТИ АКО ДОЋЕМО ДО ЖЕЉНОГ ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА.

 

О чисто нашим ужим стварима нећу Вам ништа писати, без сумње Вама је то познато, ВАЉДА СУ ТО СВЕ ПОСЉЕДЊІ РОПЦИ ГРЕШНИКА, КОЈИ СЕ ДАВЕ У СВОЈИМ НЕДЕЛИМА.

СТАЊЕ ЈЕ У ЗЕМЉИ ОЧАЈНО, ХЉЕБА И НЕМА, ЈЕДЕ СЕ КОРЕЊЕ И КОРА ОД ДРВЕТА — НЕСЛАНА. МАСА ЈЕ СТРЕЉАНА, ОБЕШЕНА, МЕЂУ ЊИМА ЈАКША ПОПОВИЋ И Ђ. ВУЈОШЕВИЋ, НАРОДНИ ПОСЛАНИЦИ, ЗБОГ ПОБУНЕ ВЕШОВИЋЕВЕ.

По могућству јавите се чешће и шаљите новине“.

 

Види Лазаре, несрећни земљаче, како данас умире и посљедњи Србин из Црне Горе: једни у земљи, други у маџарском ропству, трећи у изгнанству; док архилажов Никола, са села Његуша, и његова дјеца, са четом аминаша и кочијаша и даље проводе медене мјесеце пo пaришким булеварима и кафешантанима, просећи и умножавајући Николине милијоне, које је у име Црне Горе и Црногораца исторбарио код турских султана, бечких пеливана и бивших руских дурака — за педесет и више година свога — за Српство и Словенство — бесплодног живота и рада.

 

Лазаре, ја ти праштам, али ти историја опростити неће. Праштам ти, јер си — пошто је откуцнуо дванаести час — показао Николи песницу и ногом одгурнуо — увијек нахерену и неблагодарну — министарску столицу.

 

Праштам ти, јер сам ту скоро у „Газети де Лозан“ прочитао твоју најновију изјаву, резиме, које се у главном своди:

 

Да је идеја уједињења Србије и Црне Горе, постојавала свагда; јер су Србија и Црна Гора — један исти народ, који је силом прилика био географски раздвојен; па зар за то, што су географски биле удаљене једна од друге, да морају бити и душом раздвојене? Не! Србија и Црна Гора сачињавају један исти народ, који се зове — Српство!

 

Овоме Лазару — нека је част и слава! он је српски Лазар. „Црногорски“ — Николин Лазар — имати ће прилике и мора, — заједно са свима контрабанд-министрима — да дође пред судом народа — пред судом правде и истине, као оптуженик и саучесник издаје једне српске државе. Али пошто је главни кривац пронађен и на дјело ухваћен, вјероватно, да ће Лазар бити пуштен на слободу — „усљед недостатка доказа“.

 

И кад се тај процес буде окончао исчезнуће и посљедња сјенка сумње, коју Никола преко својих трабанта, покушава бацити на увријеђени српски живаљ у Црној Гори. Савезници одавна имају оригиналне доказе у рукама о катастрофи Црне Горе, и кад њихови војничко-политички интереси буду налагали ти ће документи бити објављени пред цијелим свијетом, посље чега ће умукнути и посљедњи дoбoшар Николине „невиности“.

 

*

Раскраљ Никола, пошто је на свим европским дворовима, изгубио углед, част и достојанство, као човјек, који је пола вијека глумовао и варао европске државнике и политичаре, сада — из француског заточења — покушава да задобије пријатељство демократског америчког свијета. Каква иронија!... Стари лисац и превртљивац, плаче, jayче, моли и преклиње.

 

Док Никола лије крокодилске сузе не за слободом и независношћу Црне Горе, коју је он стално сматрао својим миразом и прћијом, већ за очување, вегетирање и продужење своје династије, један угледни руски лист, из пера В. Ковалескова, о нашем народном уједињењу, донио је овај чланак:

 

„Као основни и руководећи принцип у програму Савезника, принцип народности, мора бити спроведен скроз без икаквих компромиса и попуштања познатој светској „Реалполитици“. Главна посљедица овога бити ће потпуно исчезавање са мапе Европе аустро-маџарске монархије, која је у овом тренутку од веће политичке, географске и етичке бесмислености, него што је турска царевина (која, послије овога рата, мора бити сведена на њене чисте етнографске границе). Исчезнуће Аустро-маџарске намеће се не само због ослобођења и способне државе извјесних потлачених народа (Словена, Румуна и Талијана), него и због потребе, да се ослаби Њемачка и због гаранције за будући мир. Аустро-угарски Југословени — Срби, Хрвати и Словенци — заједно са онима из Србије и Црне Горе, морају образовати једну, независну државу, као што Чеси из Ческе и Моравске, са Словацима, морају сачињавати једну политичку јединицу.

 

Историја Југословена је веома поучна. То је историја вјековних борба, вођених од једне јуначке и високо обдарене расе за право, да може живјети у слободи на земљи; историја вјековног распећа националног тијела државе, које су имале већу и (са изузетном Турске) напреднију цивилизацију. Нема друге нације, којој су у име „правде“ учињене веће неправде и поруге; нити је иједна друга нација била, у толикој мјери, предмет дипломатских интрига и политичких поткусуривања. Бечки и берлински Конгрес жалосни су споменици политике ове врсти. Јачом силом Бисмарк, у 1878., одузео је Русији плодове њене побједе и једино данас горке посљедице овог далекосежног поступка отвориле су очи западном свијету на фаталне погрешке у прошлости.

 

Садашњи рат је позван, да разори ове споменике и да их замијени другима супротне врсти — ослобођењем потиштених словенских народа — јединим спомеником, достојним жртава овога рата и не мање сјајној једнодушности Савезника. Рат се не води само за гушење милитаризма нити само против дивљачке похуде за господарењем морима и туђим земљама; него, он је ужасни конфликт словенског света са германским. И овога пута сукоб, мора бити коначни.

 

Њемачка и Аустро-Угарска показале су нарочиту мржњу у поступању са Југословенима. Посљедњи стоје директно на путу германском завојевању свијета; Они одбијају да буду искоришћени као оружје проширењу германске моћи и економском богатству Њемаца и Маџара. Од сада они морају бити употребљени као јака протутежа, као залог за мир и за неповраћај досадашње политике у будућности. И ово може једино да се постигне скупљањем свих Југословена (Срба, Хрвата и Словенаца) у једну независну државу, уз коју ће бити привезани заједно, не само заједничким поријеклом, заједничким језиком и историјском традицијом, него и великом свијешћу о користи, шта више, о потреби, да буду уједињени у једној самосталној политичкој заједници.

 

Ова будућа држава са својим хомогеним становништвом од скоро петнаест милијона становника, чинити ће, сама по себи, једну младу и здраву силу. А за духовну способност југословенске расе гаранције нијесу мање. Бескрајна, готово фанатична љубав за слободом и независношћу, храброст којој нема граница, вјерска и политичка толеранција, демократска осјећања и умјереност — то су њене најглавније карактеристике. Већи дио становништва још није изишао из патријархалног стања једнога полупастирског доба и његов је живот прост као у првобитно доба. Вјековно ропство није убило, него прије ојачало, њихову духовну моћ, да се боре за независност и национални идеал — за своје политичко и економско уједињење. Овај идеал, као вјера, одржавао је југословенско племе у доба тешких искушења.

 

Повјест Србијине борбе за слободу и југословенску идеју изазвала је узбудљиво чуђење и дивљење цијелога свијета. Малена по земљишту, али велика духом, Србија, надахнута племенитим патриотизмом, показала је свијету примјер јуначке врлине и вриједности, и у не мањем ступњу способност за издржљивост у несрећи.

 

Српски народ вјерује побожно у правичну и коначну побједу југословенског идеала, и у борби за њ, он је показао примјере узвишеног јунаштва и мучеништва. У његовим народним пјесмама, у којима је утјеловљен његов патриархални живот, источњачка живост, и пластичка моћ хеленске умјетности, ови јунаци и мученици живе понова пред нашим очима. Једна велика будућност је правично наслеђе једне овакве нације. Ослобођена Србија мора постати жижа и центар цијеле југословенске расе. Mа и најмање цјепкање југословенског земљишта било би не само без етнографског оправдања и напосe удaр оправданим захтјевима расе; било би не само изван племенитог циља рата, него би чинило једну пукотину у одбрани Европе против њемачког „Продирања на Југ“. Али, ако будућност треба да буде посветена поправци повреда принципа народности, знатна самоодрицања потребна су. Италија је муком извршила своје јединство, и сада заокругљује његово довршење тражењем „тере иреденте“ у Аустрији. Румунија, такођер, ступила је напред храбро за уједињење њене расе.

 

Правда тражи једнаку мјеру за све, пак тражи и стварање — без икаквог цјепкања — Југословенске краљевине са њеним природним, етнографским и економским границама, основане на политичкој увиђавности и вишој правди. Тек тада словенски свијет моћи ће развијати своје богате способности за благостање људског напредка, за учвршћивање мира, правде и цивилизације.

 

Кад дође вријеме разријешења југословенског питања, Савезници треба да имају на уму дубоку и човјечанску мисао, која је изражена следећим ријечима Таинеа: У колико је који моћнији, у толико је позванији да буде правичан, и поштење је на крају увијек најбоља политика. „Задобио сам највећу побједу — побједу над собом“. Овим паметним и племенитим ријечима, румунски је краљ објавио своју одлуку да стане на страну права. У овом духу Италија и Румунија требати ће се одређи назови националистичких претензија тако противних захтјевима Југословена и општег добра и — у крајњој линији — њиховим сопственим интересима, посматраним у историјској перспективи.

 

Руски народ поздравити ће стварање „Југославије“ са великом радошћу. Кроз два стољећа он се борио за југословенски идеал, жртвујући се сам без икакве штедње за ослобођење своје угњетаване браће. Наш је народ изразио своје морално гледиште у пословици „Истина је сјајнија од сунца“ — и истина мора на крају побиједити“.

 

*

Напосљетку, посље рада и покрета у Америци, посље пада два крунска кабинета, организирала се и напредна црногорска омладина — коју нијесу могли заслијепити златни перпери ћипурског Диздара — и јавно изашла пред цијелим свијетом са својим манифестом:

 

НАША ПРВА РИЈЕЧ

У овој великој борби између културних европских народа с једне и германско-татарских с друге стране, први су истакли, као један од главних разлога ступања у рат, заштиту малих народа, а као циљ образовање држава на начелу народности.

 

Без обзира на могућа ријешења политичких питања, ми, избјегла омладина црногорска сматрамо за своју дужност да изнесемо мотиве зашто смо за уједињење Црне Горе са Србијом и осталим југословенским покрајинама у једну политичку цјелину. Као синови ове српске покрајинс налазимо да смо најприје позвани да радимо на остварењу великог народног идеала, баш и због тога, што су и наши претци, чувајући своју слободу вјековима, на њему сарађивали.

 

Посље Косовске пропасти велика српска држава скоро сва подјармљена је од Турака. Као и увијек под притиском освајача, наш се народ почео расељавати, и један дио бјежао је у сусједне државе и тамо тражио заштите, а други се повлачио у кршевите и неприступачне крајево своје отаџбине и тамо оснивао нова огњишта. Тако су постале прве заједнице које су давале јачег отпора непријатељу, и у тој борби нарочито се истакао кршевити дио данашње Црне Горе — Стара Црна Гора. Живећи вјековима у тим борбама, Црна Гора је била усамљена све до почетка 19-га вијека, када се на другој страни јавља Србија. Ма колико да је Црна Гора подносила жртава за остварење те велике мисли, ипак није могла постати средиштем националног покрета, немајући за то потребних услова, те према томе ни њена борба није могла заталасати цијело наше племе. С тога је Србија одмах у почетку свог самосталног живота, влагодарећи свом згодном положају, узела главну улогу на раду за Уједињење. До седамдесетих година сарађивале су упоредно и једна и друга на том великом задатку, а од тих дана почиње мимоилажење усљед династичког питања, које су необично искоришћавали наши непријатељи. И тако, док је 19-ти вијек донио другим народима јединство, дотле је српски народ остао и даље раскoмaдaн, очекујући дан када ће, уједињен, заузети достојно мјесто међу великим народима.

 

Почетком 20-га вијека још јаче се осјетило то мимоилажење, када Србија узима потпуно вођство нације у своје руке, што је дало повода непријатељима да још више раде на раздору између двије српске државе. Нарочито је Аустро-Угарска, увиђајући опасност у буђењу и прибирању нашег племена, умјела искористити ово вријеме.

 

Доласком династије Карађорђевића на српски престо црногорска је династије изгубила и посљедњу наду да ће загосподарити свим српским земљама те се баца у наручје Аустро-Угарској, док се Србија у извођењу народног јединства потпуно ослања на Русију. Није потребно помињати колико је био правилнији и сигурнији пут Србије, која свим својим силама продужава рад на Уједињењу.

 

Првих дана уставног живота, напредни елементи у Црној Гори покушавали су да среде разривено стање производ дугогодишње деспотске владавине и луталачке спољне политике. Одмах у почетку увидјело се да су неизводиве унутрашње реформе, јер Круни бјеше тешко раскинути са старим навикама. У таквим приликама још више су се заоштриле несугласице између Круне и народа. Уколико је Круна више одступала од народне политике и уколико је био јаснији њен циљ, у толико је отпорност народа била већа, чија национална свијест јачаше под утицајем наглог напредовања Србије.

 

Жалосне афере, бомбашка и Колашинска у Црној Гори и ,,велеиздајничка“ у Загребу, на којима су се јављали исти свједоци — аустријски плаћеници, а које су биле уперене искључиво против Србије, најбољи су доказ колико се црногорска политика удаљила од српског пута. Морамо напоменути, да су прво у Црној Гори отпочела гоњења најбољих њених синова, а затим у Аустро-Угарској оптужбе наших сународника за велеиздају, зато што су и једни и други тежили Србији и у њој гледали правога представника народних тежња. Оваква несрпска политика оставила је одријешене руке Аустро-Угарској за отмицу двеју српских покрајина — Босне и Херцеговине, — чиме су тако страшно оштећени наши интереси.

 

Ни у Балканском рату званична Црна Гора није ишла заједно са Србијом, иначе ни Скадарско ни Албанско питање не би било изношено на дневни ред. Истина, Црна Гора је прва објавила рат Турској, али не по споразуму са Србијом, већ по споразуму са Бугарском. За нас Црногорце највећа је добит балканског рата била та, што смо добили непосредну границу са Србијом и неминовно је било потпуно уједињење Црне Горе са Србијом, које је само Европски рат могао омести и одложити.

 

У данашњем свјетском сукобу, у коме су велики народи устали у одбрану Србије, природно је било да Црна Гора нераздвојно веже своју судбину за судбину Србије и да први топ испаљен на Београд сматра за почетак непријатељства са Аустро-Угарском. Међутим, зна се, да је званична Црна Гора објавила рат под непосредним притиском народа, онда када су власници увидјели да би свако оклијевање могло изазвати буну. У току овога рата народ и војска стално су изражавали готовост за уједињење, сматрали идеале Србије својим идеалима, радовали се и славили њенє побједе као и своје. Приликом нашег слома, док је зваінична Црна Гора водила потајно издајничке преговоре са непријатељем, противу воље народа и савезника, дотле је наш народ саосјећао патње брата и у слому Србије видео свој. Природно је било и српски подијелити несрећу и судбину Србије, на што је већ цио народ био готов и за што се била изјаснила Народна Скупштина. Али баш тада у одлучном тренутку најјасније се истакла несрпска политика династије. Дата је могућност непријатељу, да заузме Скадар и одсијече нашој војсци одступницу, која се још храбра бораше и одбијаше непријатељске нападе на сјеверним фронтовима. Ову срамну издају земље и народа војска је на несрећу осјетила и сувише доцкан и поједини одреди почели су се бунити и убијати своје старјешине. Јавно је позната ствар, да је владалац, као главнокомандујући, у очи дана свога бјегства из Подгорице, позвао Црногорце, да иду дубље у унутрашњост земље — на Царев Лаз, — гдје би требало дати одсудну битку, говрећи, да ће и сам погинути за спас и част отаџбине. На велику срамоту народ и војска остадоше тамо готови за борбу, док њихов краљ тајно побјеже из земље и остави све непријатељу. Када се већ сазнало о његовом бјегству завлада опште расуло, а његови агенти су већ били предузели све мјере да нико из земље не изађе.

 

Сматрали смо за своју дужност, као синови тога народа, да прво изнесемо непобитну истину о прошлогодишњој капитулацији Црне Горе, којом је наш народ незаслужено бачен у ропство европских варвара, и да одбијамо пдле клевете на његову до сад ничим неопрљану част, које су протурили и протурају баш они који, увиђајући величину својега злочина, учињеног према њему и савезницима, мисле да ће на тај начин себе опрати. То они чине користећи се ропским положајем наше браће, који им не допушта да против тога протествују. Исто је тако за осуду протурање гласова од стране истих криваца, да наш народ неће Уједињење, коме је вјековима тежио и за које се вјековима борио, а у коме би и он, као и сви други из осталих Југословенских земаља уживао равноправно благодети ове заједнице, јер на нашу несрећу нема начина да протествује и да покаже готовост за остварење свога идеала.

 

Није само национална свијест, која се противи и даљем сепаратном животу Црне Горе, као државе, већ је ту и наш тешки политички и економски положај.

 

Опште је признање, ако је ико заслужио у овоме рату својим жртвама и натчовјечанским напорима, као и својом беспримерном вјерношћу идеји великих савезника, да оствари свој идеал, то су Срби. И кад не би био стварни интерес наших пријатеља да на Балкану виде једну велику благородну државу, створену њиховом помоћу, која би служила као брана германској навали, неоспорно је да Црна Гора и Србија морају образовати једну политичку цјелину. Даље, неразумљива би била заједница Србије са ма којом другом покрајином прије Црне Горе, јер и по свом географоком положају и по својој прошлости и етнички оне су недељиве. Наше досадање жртве и будућност племена не дозвољавају одлагање јединства. Уједињењем нашег племена дало би се маха нашем душевном и материјалном развитку; културној Европи једно тако замашно питање не би више задавало бриге и то би нам била награда за жртве, које вјековима подносисмо бранећи културу од турске најезде. Поглавито народу у Црној Гори учинио би се неопростиви гријех одвајањем од своје браће, јер смо ми вјековима приносили жртве за остварење тога идеала. И најзад, кад је Европа ријешена да државе ствара на принципу народности, природно је да и наше племе буде потпуно уједињено, те према томе не може бити говора о самосталној Црној Гори као држави.

 

Поред ових моралних и политичких разлога за Уједињење говори и наш несносни економски положај. Нема ни једног народа, који је био кроз читаве вјекове у таквим материјалним приликама као наш у Црној Гори. И ту би можда требало тражити узроке, поред оних од унутрашње управе, у нашој заосталости у свим напредним правцима. И ако је наше земљиште великим дијелом кршевито и неплодно, ипак има предјела, који би, рационално обрађени, могли колико толико побољшати наш тешки економски положај, само да је било готовости од стране државе да народ упути правим путем. Изгледа да је власт деценијама радила систематски на материјалном упропашћивању народа, што је изазивало непрестано исељивање, нарочито у Америку, гдје се и данас налази велики дио наше најбоље народне снаге. Ово исељавање олакшавало је власницима унутрашњу тиранију, тако да пред Балкански рат свa нaродна интелигенција или је била у емиграцији или у тамницама. Битни услов за развијање политичких слобода јесте сигуран економски положај, како цјелине тако и појединца. И онда се није чудити што кроз читаву другу половину 19-га вијека није ништа учињено од стране државе за економско побољшање, него се чак и приватној иницијативи онемогућавао сваки рад, како би се лакше одржала унутрашња стега. Као природна посљедица таквога стања држави је као цјелини био немогућ и живот, и стога су установљавани монополи и узимани зајмови под врло тешким условима, само да се на неки начин продужи политичка независност и државно животарење. Још мање се треба чудити, што у таквој држави, под таквим политичким и економским условима — (буџет пред Балкански рат око 4.000.000 франака на 290.000 становника) не може бити говора о модерном уређењу власти, о законодавству, о модерно уређеној војсци и о другим битним одликама државе.

 

Ово најкраће излагање нашег тешког положаја, није потребно поткрепљивати статистичким податцима, а да се јасно не увиди оправданост наше мисли. Налазимо да капитулација Црне Горе, припремана годинама, а довршена у јануару прошле године, потврђује све претпоставке и пребацивања упућивана управљачима десетинама година од стране напредних елемената и других народних пријатеља.

 

Осјећајући значај ових дана, ми, синови оног заробљеног народа, избјегли против воље власника, сматрамо за своју дужност упознати наше велике и племените пријатеље са нашим приликама, жељама и потребама. Увјерени смо да би и наша браћа ово исто много изразитије и одлучније изнијели, и да данас нико не би смио говорити о будућој Црној Гори као самосталној држави. Судбина је утолико страшнија што су данас у ропству они, који су се вјековима борили за слободу своју и своје браће и што данас, кад се остварује завјетна мисао Србинова, не само што, издати не сарађују на њој, већ као робље очекују ослобођење од других.

 

Вјерујемо да је остварење Ослобођења и Уједињења нашег троименог народа: Срба, Хрвата и Словенаца у једну јединствену државу само питање кратког времена, као и то, да све сплетке издајника и наших непријатеља неће ни за тренутак поколебати одлуку наших моћних савезника да виде наше намучено племе потпуно Уједињено.

СОЛУН — КРФ — ПАРИЗ.

„ЈЕДИНСТВО“

Организација избјегле Омладине из Црне Горе.

 

***

Као што смо видјели представници и народне и званичне Србије, јавно довикују цијелом свијету: да Србија води борбу за ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца. Пред тим витешким кликом, окупаним ријекама крви србијанских сељака, мора се поклонити и најоxолија глава и најсебичније срце.

Наше је уједињење, на првом мјесту, народна ствар, а у чисто народним питањима, народна воља треба: и да одлучује и да буде закон и заповијест за свакога.

Чак Хрват Гај и Словенац Водника, одмах у почетку деветнаестог вијека, као политичке вође свога народа, пропагирали су идеју о уједињењу свих Јужних Словена, свјесни, да је само то једини пут и начин, да наша слобода и народност буду очувани међу двије прождрљиве хидре — међу Истоком и Западом.

 

Ми знамо, да су главни узроци пропадања нашега српскога царства били: његова поцијепаност на ситне краљевине, кнежевине и деспотовине. Историја нас учи, да се морамо борити до истребљења против евентуалних претензија ситне властеле, којима би била тежња, да због свог личног самољуба кидају артерије нашег народног Живота. Пред општим интересима наше нације, треба да исчезну сви лични обзири и покрајинске амбиције.

 

Европски Рат најизразитије је открио факат, да мале државице, и поред најширих грађанских слобода, и поред најбољих економских услова, и поред најјаче оружане силе, и поред легендарног хероизма и патриотизма њихових синова, не могу егзистирати.

 

Индивидуалност мале Црне Горе, као државе, која је увијек била финансијски вазал, а која броји не пуне четири стотине хиљада житеља, поред једне велике државе, под скиптром Србина владара, и да није било што је било, била би више него опасна, смијешна и илузорна. Све заслуге Срба-Црногораца морају и даље бити респектиране. Сва ова политичка борба, није против Црногораца, већ за њихову универзалну слободу. Специјално Србија и Црна Гора, без обзира на исход Европскога Рата у појединостима, морају бити уједињене. Оне су већ уједињене по духовним тежњама цјелокупног српског племена. Тај велики и озбиљни национални проблем, ријешило је вријеме само по себи. Форма и санкција, неће и не може бити тако тешка ствар.

 

Као епилог овом нашем излагању, дошла нам је до руку и прокламација генерала Михаила Живковића, генерал-ађутанта краља Петра, иначе заповједника нашег Новоформираног корпуса у Одеси — Русија, која гласи:

„Ја се сматрам неизмерно сретним, што ми је Његово Величанство, љубљени наш краљ Петар, поверио заповедништво над добровољачким корпусом, формираним од синова нашега српско-хрватско-словеначког народа, наше браће Чеха и Словака. Моја је радост тим већа, што вас видим уједињене вашом властитом вољом у светој земљи бранитеља Словенства, у земљи Русији. Ја сам уверен, да је одавно очекивани дан cвaнyo. Куцнуо је час ослобођења и уједињења читавог југословенског народа и ослобођења Чеха и Словака испод аустријског јарма.

 

Наш је сан остварен.

 

„Шумадија, Хрватска, Словенија, Босна, Херцеговина и све друге земље словенског југа, биле су од најстаријих времена насељене нашим словенским народом. Непријатељ Словенства свагда је имао један циљ, да нас поцепа у сврху нашег ропства, да искористи нашу снагу у своје себичне сврхе. Ми смо сви били свесни прошлости наше погибије, те смо се вековима борили са нашим непријатељима.

„Данас, учествујући сами у овом великом рату за право, Ми видимо јасније него икада пре, да спас Јужних Словена лежи само у солидарности и јединству. Ја виДИм да су ваша млада, родољубива срца пуна ове идеје, те овде, као ваш заповедник сведочим, да се борите херојски као и ваша браћа из Шумадије, што доказује херојско пожртвовање прве дивизије.

„Јунаци! — немојте сметнути с ума, да у овој борби против злобних непријатеља, није на коцку само Питање и опстанак краљевине Србије, већ питање уједињења свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну нераздељиву државу; такође и будућност наших словенских сестара Ческе и Словачке. Србија је доказала пред читавим светом, да не мари више да живи без својих сестара Миле Хрватске и Славоније, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Далмације, китњастог Срема, Баната и Бачке, слатке Словачке и племените Чесне. Вашим приступом под заставу борбе за Јужне Словене, ви испуњујете завет великих ваших учитеља: „Брат је мио, које вере био“. .........„Јунаци! — у овој борби где ће се одлучити опстанак народа, ми смо предузели и свету дужност да помогнемо нашој чecкoј браћи и Словенцима, јер се они боре раме уз раме с нама за наше идеале.

 

„У великом овом часу, ја вас поздрављам и кличем: Да живи дуго велики бранитељ свих Словена Бијели Цар свију Руса! Да живи наш љубљени краљ Петар Први. Живио наш врховни командант престолонаследник Александар!”

 

То је и војничка и национална прокламација једнога од најпопуларнијих српских генерала. Његове су ријечи одјек душе свега словенскога народа.

 

„Е, па, дотле, а куда ћеш више!“

 

*

Када сам већ био готов са радом на овом дјелу, да бих и посљедњи пут провјерио своје становиште о питању ког сам се дотакао, повео сам ужу анкету међу људима разних сталежа и положаја.

 

Између толико мишљења, које сам у оригиналу примио од појединаца из разних српско-хрватских покрајина, нема ни једног, које се у принципу разликује, и које изрично не гласи: да Црна Гора мора бити уједињена са Србијом.

 

Кад бих сва та мишљења објавио, она би сама сачињавала једну посебну брошуру већу од ове. Зато ћемо се за сад задовољити са неколико одговора — мишљења — по овом предмету.

 

Г. Милан Марјановић, Хрват, један од најспособнијих публициста на Словенском Југу, члан и изасланик Југословенског одбора у Лондону, пише ми из Вашингтона Од слова до слова ово:

 

„Посље вјекова страдања, мука, робовања или биједног животарења, послије овога страшног зла, које нас сада не само на крст прибија, него и цијелу нашу расу десеткује, послије толиких славних подвига, послије толико полетних, а толико пута разочарених нада, наш народ, хрватско-српско-словенски и наша домовина, која је наша од близу Солуна, до иза Триглава, од ниже Скадра до више Марибора, не могу и не смију више да страдају како су страдали, не смију да тек животаре, гдје би могли да дично, срећно и напредно живе, поготово не — нашом властитом кривњом и због наше тричавости и лудости.

 

Издвојимо ли било који дио те земље из цјелине, крња је домовина и сакат је народ наш, јер су сви ти дјелови само удa једнога тијела, која могу да живе само ако као дијелови цјелине врше своје задатке. Ми неможемо бити без цијелог нашег Приморја, од Дрина до Соче, ово Приморје не може се развијати без цијеле позадине, тамо до изнад Триглава и Драве, тамо до преко Босне и до Дунава, тамо до преко Црне Горе до Скопља. Ми не можемо бити без равница Бачке и Баната, не можемо бити без слободне Вардарске долине, даље без Маћедоније. Ми, једном ријечи, говорећи географски, не можемо бити једна земљишна цјелина без својих саставних дјелова те цјелине. А ово што вриједи са географског гледишта вриједи и са стратешкога и са економскога гледишта.

 

Али и са етнографскога и културнога гледишта важи тај исти закон односа између чести и цјелине. Данас нико паметан и учен човјек на свијету више не сумња о томе, да само сви ми, који живимо на споменутом земљишту етнографски један те исти народ. Данас и најбјеснији душмани наши не само што ту чињеницу признавају, него јој дају необичну важност тиме, што на цијелом том земљишту према свим дјеловима тога народа jeднaким начином и jeднaким насиљем поступају. У будућности пак, за коју претпостављамо или би се тек у њој обрукали као незрели и невриједни толиких жртава, када би помишљали на то, да свака чест тога народа буде о себи и да се засебно развија и организира. Ни једна не би могла да издржи, сама о себи ни првих кушња, а камо ли да створи на политичком или економском или културном пољу ишта трајна и велика. Прошло је вријеме локалних литература, култура, економија и политика. Прошло је вријеме малих амбиција и закутних романтичних самодопадности. Времена су прекрвава била, а да дозволимо било коме, да се игра са милијунима живота и да ситне засебице подржавамо и послије толико величајних скупних жртава, подвига и нада најбољих наших мученика. За то је и немогуће замислити трајну слободу, пун економски, културни и политички развитак било којега нашег краја и било којег дијела нашег народа осим у једној према вани јединственој, а изнутра на демократском основу опште равноправности хармонички уређеној народној држави.

 

Ја знам да аустријско насљеђе жели да преузме данас један наш сусјед, који је истодобно и савезник наших савезника, а с тим насљеђем да преузме од Аустрије и све аустријско-језуитске методе, нарочито ону: растављај и цијепај да владаш. Знам да су многи веома упливни талијански политичари и државници покушали пред Савезнике забрану уједињења свију Југословена у једну државу. Знам да су ти политичари и нашим људима, људима Хрватима, Далматинцима и Словенцима, који су чланови Југословенског одбора у Лондону, покушавали дошаптавати, да ће Италија одустати од свакога тражења територије од Соче даље низ Јадран, али само уз услов да се Хрвати и Словенци одијеле од Срба и оснују засебне самосталне државе. Знам да су многи упливни Талијани кушали да Србију одврате од Хрвата и Словенаца, нудећи Србији дјелове Далмације и Хрватске. Знам да је све то од Талијанске стране сугерирано и дипломатама старога режима Русије. Па ипак колико год су патње нашега свијета под Аустријом страшне, колико год су вапаји браће из заробљене домовине гласно поручивали: не дајте наше обале, не дајте Далмације и Истре, колико год су сви скоро ти Хрвати и Словенци у Одбору баш из обалних наших крајева, ипак нико од њих, који су на слободи, и нико од браће која стењу под Аустријом, није ни једнога часа помислио на то, да уз цијену цијепања и дијељења и дробљења нашега земљишта, нашега народа, нашег јединства, пристане, ма под каковим изликама, на варљива и заводљиво-опасна дошаптавања наших похлепних сусједа, јер је свако био увјерен, да је спас сваког појединог дијела нашег једино у што чвршћем јединству с осталим дјеловима и да привремени губитак на окрајцима може да се поврати јакошћу оствареног и сачуваног јединства, али да ни окрајке ни унутрашњост ни у опћe слободу своју и независност неће ни један дио моћи да сачува ако се сада, послије рата, у посљедњој прилици, коју нам за то историја пружа, не проведе уједињење свију дјелова нашега народа.

 

У ред оних дошаптавања иде и питање о засебности Црне Горе. Знам да и у том питању Италија наставља стару аустријску политику. Знам да има и међу Црногорцима, као што је било и међу Хрватима и Словенцима сепаратиста, који се боје за своје старе осебине и традиције, и којима годи засебност. Али ако посљедњи догађаји, од капитулације Црне Горе до данас нису били тешко искуство куда воде сепаратизми, онда нас у опће никакво искуство свијести неће моћи да дозове, онда нема смисла да икакве жртве даље доприносимо, онда је било боље да се нисмо ни почели борити. Треба погледати само тренутно на карту пак да се види како Црна Гора мора да буде онђе гдје је Јужна Далмација, Херцеговина, сјеверни дио данашње Албаније, гдје је Стара Србија. А све кад би сви ти споменути крајеви и били присаједињени једној увећаној Црној Гори, таква држава нема економске позадине, нема веза са средњом Европом, нити са Подунављем, а у њој би било више, много више незадовољника него Црногораца. Па зар да Црна Гора, толико искушана, толико бистра по памети својег народа, толико богата по неоткривеним богатствима, толико драга свима нама, који смо о њој од дјетињства пјевали и сањали, остане по страни од нас осталих, да животари и даље, да своју кукавну егзистенцију купује на рачун нас и на рачун своје части и свог гласа, да остане не развијена и примитивна, да се лиши свих благодати које вриједном народу доноси једна велика, јака, напредно уређена, једна у свијету угледна држава, која уз то не само што није туђа, него је држава народа исте крви, истог језика, истог имена, исте вјере, истих националних традиција. То би било као да од једном једна јака шака хоће да се одцијепи од тијела и да самостално живе. Не може то бити: усахнути ће јер неће имати крви да јој придолази, јер неће имати живаца да је равнају, јер неће уопће бити више никаква сока, него само комад мртвога меса, и костију.

 

Наша је домовина у сваком погледу једна нераздружна цјелина, наш је народ једно тијело, наша је душа једна једина душа, и ако је од душе живот, онда је и живот сваког појединог удa само онда дјелатан, када га оживљава душа цјелине”.

 

Г. Петар 0. Стијачић, српски православни свештеник, из Омаха, Небр., вели:

 

„При повратку са пута, гдје сам се задржао 23 дана, нашао сам Ваше писмо од 11. фебруара о. г., у коме тражите од мене мишљење, као од Србина из Херцеговине, у погледу уједињења двије српске Краљевине — Србије и Црне Горе, а које би унишло у Вашу расправу „Србија и Црна Гора“, коју Ви завршујете, како у писму велите.

 

Мени је јако жао што нијесам имао прилике да бар и површно читам ту Вашу расправу, за коју ми један пријатељ рече, да излази у “Канадском Гласнику”, па бих онда можда могао бар нешто учинити по Вашој жељи, али не свакако онолико колико Ви очекујете, јер ја нијесам какав политичар, него само обичан српски свештеник, који увијек проповиједа — ЈЕДАН НАРОД А ЈЕДНА ДРЖАВА.

 

Према томе, ја мислим, да сте се Ви свакако обратили на друге угледније и истакнутије Србе из разних српских крајева и да ће Ваша расправа садржати у себи и разна мишљења. Ја Вам једино могу рећи ово:

 

Српски народ у Херцеговини у ранијем времену, нарочито од 1860 — 1878. очекивао је ослобођење своје, да ће му доћи преко Црне Горе, а од тада по мало је губио ту наду и полагао је више на Србију, на коју се све више ослањао од 1908. године, а од прошле, 1916. године, сасвим је и ишчезло мишљење о двије краљевине, јер:

„Једна земља — а два господара,

То ти раја поднијет' не може!"

 

Г. Стево Богдановић, земљак и сељак некрунисаног краља, без части и краљевине, без скиптра и отаџбине, новинар и човјек, који је и гладан и жедан, много радио и урадио на нашем народном уједињењу, у писму, које ми је упутио из Њујорка, вели:

 

„Срби из Србије и Срби из Црне Горе, један су, те исти народ. Тај народ увијек је желио једну отаџбину и једног господара. Ту његову жељу паралисали су антинародне династије: Петровићи и Обреновићи.

 

Народна династија Карађорђевића ишла је успореду са народном вољом и са духом времена. Под том династијом мора се ујединити сав срп.-хрватско-словеначки народ, а на првом мјесту Црна Гора са Србијом. То је питање свршено и њега никаква сила не може одклонити“.

 

Г. Шпиро Хуталаровић, власник „Канадског Гласника“ и пређашњи секретар црногорског консулата у Њу Јорку, вели:

 

„Оставио сам свој дом, удивном црногорском приморју, гдје још наш народ биједно и већим дијелом од надничарења живи; гдје се народ из сјеверних дјелова Црне Горе прикупља да зиму презими; јер у његове планине тешко је без игдје ичега презимити. Дивни црногорски горштак, радећи за старосједиоце: Турке и Арбанасе — jeдва чека, да зима прође и Ђурђевдан дође! Онда купи свој јадни и врло оскудни пртљаг и весео иде са породицом на старо огњиште, у горњем и сјеверном дијелу Црне Горе. Ја сам пролазио кроз наше горе и планине и видио сам биједни, сиромашни, свакидањи живот нашег народа. „Ах, браћо!“ — Често пута сам уздахнуо, мислећи у себи: Може ли се овом народу помоћи и пружити удобнији живот? Шта је он Богу сагријешио, да: чешаљ лука, сува леба у торбицу носи и ради, пати, мисли, а када вече дође, кревет му је: тврда земља покрај ватре, а покривач струка раздрпана. Под главом му тврди камен, у мјесто подглавнице. Јест, тежак је то живот, браћо моја, ви, који имате срца, волите прогрес и једнакост: Ви, који не можете гледати, да ваша рођена браћа, као пустињаци живе у двадесетом вијеку, — без довољно животних намирница и просвјете.

 

Дошао сам у Америку 1905. године. Видио сам живот овамошњег народа. Ах, више сам пута уздахнуо и промислио: зашто да наша народна маса, у мојој домовини, не би имала бар десети дио удобности, коју има овамошњи народ.

 

Упитан сам од Американаца чешће за број становника Црне Горе и при мом одговору „пола милиона“ они су се чудили. А имате ли краља? „Јест" — био је мој Одговор. Племенити и културни Американци — махну главом рекавши: „дат ис фони, хаф милион анд Кинг", — (то је смијешно, пола милиона и Краљ). — Није ми помагала ни она: „Има нас и Руса двјеста милиона“.

 

Моје је увјерење да, када би се извело наше народно уједињење, не само, што би народ, у нашим планинама, добио много боље услове за живот, него и душевни полет и културу, која би тај народ сасвим препородила, јер је иначе, од природе бистар и јуначан.

 

У осталом, ја се држим оне Давида Штрбца: ,,зашто ми Срби не би могли створити од двије државе — једну, а од два краља — једнога малога цара“.

 

*

Знам како бије политички пулс свакоме маркантијем Црногорцу. Скоро са свима имао сам посредног и непосредног контакта. Имали смо ми и сувише политичких мајмуна, папагаја и дрекаваца. И сувише је незнатан био број оних, који су и политику схватали и примјењивали, као сваку другу, здраву и реалну науку.

 

Извјесни наши прваци дуго су бoлoвaли од шовинизма и мегаломаније; а много више од бојазни, да ће им НОВО ДОБА одузети све, или много од личне удобности, сјаја и величине. За то су такви, свјесни своје интелектуалне неспособности; свјесни немоћи да издрже у изгнанству крст на своја леђа, — све до јуче везали своју судбину за човјека, чијих су се недјела морали до дна душе гнушати. Тешко је и претешко замијенити раскошну царску трпезу, сиротињском торбом; и мјесто кабинетског пера и хартије узети у њежне ,,господске“ руке пик и лопату. За то треба имати велику дозу куражи, грађанског поноса и ритерске гордости. Ти и такви себични разлози принуђавали су људе, да балансирају: између зла и добра, између свјетлости и мрака; између слободе и ропства. Срећа је, што и такве болести једном нађу свога љекара. Сад већ није тако.

 

Представници и сарадници свих политичких група у Црној Гори, они, што су на слободној нози, ДАНАС СУ за њено безусловно уједињење с краљевином Србијом. Бивши црногорски краљ је изгубио и посљедњу одбрану. Увидјели су имали и велики и ,,млађи" и „старији“, да више не смије бити подвојености и партијске несношљивости. Престала је жудња за министровањем и бјесомучно утркивање за преотимањем власти. Засићене су ситне амбиције. Престала је потреба удварања и мајмунисања. Усахло је врело, с којег смо сви на измјенице морали пити и у њему један другога топити. Прогледали смо: и сувише доцкан за један Дио продатог народа, али доста рано за будући економско-социјални преображај, оног дијела, ког срећа послужи да преостане. Има међу нама и криваца, нарочито оних, који су сјеђели одмах с десне стране ,,0ца”. Пређимо преко њихових грехова и задовољимо се њиховом садашњицом:

 

ПРОГЛАС

БРАЋО ЦРНОГОРЦИ!

 

Прошла је једна кобна година од дана наше несретне катастрофе, и бол и горчина испуњавају груди сваког Србина, а нарочито Црногорца, при помисли на начин, којим су управљачи Црне Горе завршили њену војну улогу.

 

Бедем наше слободе, поносни наш Ловћен, није више слава наша. На велико изненађење свију нас, низ његове стране не потекоше потоци непријатељске крви. Са цјелокупном оружаном снагом наше отаџбине, предан је непријатељу и потоњи јатаган наших славних отаца и дједова.

 

Златне тековине толиких вјекова и толиких гробова бачене су под ноге. У свима ратовима борац за српско ослобођење, данас је роб. Непријатељ га још унижује и искоришћује као најамника! У далекој туђини, у аустријским логорима и мађарским мочварама, на принудним и одвратним радовима, гине црногорски ратник и пропада наша омладина, Цвијет наше интелигенције, док на жалосном њихову огњишту царује глад, пиште нејака дјеца, а смрт немило коси.

 

На дјело, Црногорци, ви који сте и против воље власника избјегли испод непријатељског јарма, и ви, који сте се и прије налазили ван своје несретне отаџбине! Дужност је ваша да одвојите невиност народа од кривице његових управљача. Љага, која је покрила ловоре свих наших крвавих напора за слободу и за Српство, мора да исчезне. У заједници цјелокупног српског народа ми не смијемо бити друго, него што су Црногорци увијек били: борци за српско уједињење.

 

Браћо! Они који су помрачили славу вашег оружја, као да хоће и вашу будућност да осујете. Ми несмијемо остати скрштених руку, нити допуштати да управљачи Црне Горе и даље одвраћају од наше завјетне мисли икога од нас. Урођене српске тежње цијелог нашег народа морају да искључе једном за свагда сваку подвојеност и све сепаратистичке прохтјеве. Иза ових мука, страдања и расула, морају да свану нови дани за све народе. Велика Русија, вјековна заштитница Црне Горе већ се препорођава. И наш је препорођај ту: само уједињење с осталом нашом браћом оствариће га.

 

Црногорски Одбор за Народно Уједињење, излазећи пред вас са својим програмом, управља на вас овај проглас: ступите у редове наше, приберите се око својих представника, које води само мисао нашег уједињења!

 

Уједињена Србија и Црна Гора, уједињена са неослобођеним Српством и са браћом Хрватима и Словенцима, биће наша велика отаџбина, о којој су стољећа сањала и за коју је проливена најдрагоцјенија крв толиких покољења!

 

Окупите се, Црногорци, под барјак уједињења! Само у уједињеној, великој народној заједници, ви ћете бити сретни, јер ће у њој бити остварен идеал цијелог нашег племена, за који сте крв лили;

 

Само у њој ви ћете бити сретни и слободни грађани;

 

Само у њој ви ћете имати најшира уставна права;

 

Само у њој ваше ће благостање бити остварено;

 

Само она може да вас врати са тешких радова по Свијету у сва богатства наших равница, шума, језера и мора.

 

Под барјак општег уједињења! Сви лични обзири треба да нестану. Приступите нашој организацији; образујте одборе, купите прилоге за нашу биједну браћу у Црној Гори и Аустро-Угарској, ступајте у што већем броју заједно с југословенским соколовима у редове српских витезова и заједно с њима и с храбрим савезницима ослободимо наша огњишта.

 

Под барјак нашег уједињења!

 

ПАРИЗ, априла, 1917.

ЦРНОГОРСКИ ОДБОР ЗА НАРОДНО УЈЕДИЊЕЊЕ

Предсједник: Андрија Радовић. —

Чланови: Перо Вучковић, Јанко Спасојевић, Данило Гатало и Милош Ивановић.

 

Као финале свих досадашњих мишљења, сад да чујемо и још једну најмјеродавнију ријеч, ријеч Велике и Препорођене Русије, изговорен у кроз уста Предсједника Думе, једновремено и предсједника револуционарне Руске Владе, кнеза Лвова. Он нам кратко и јасно вели:

 

„Србију сви волимо, она је страдала више него ико, она мора бити не само васпостављена, већ знатно увећана и уједињена у Велику Србију“.

 

Што би на ово рекли цетињски шовинисти и сеператисти, који испод опрегљача бечких Артемиза, стварају Николину „Велику“ Црну Гору?...

 

Да завршим:

 

Све изложене мисли и опажања у овој брошури, почивају на мом дугогодишњем искуству и непосредном проучавању државног бића Црне Горе, на извору; почивају на историјским фактима и по небројено пута испитаним и провјереним чињеницама, којих су у великом дијелу били свјесни и страни представници при црногорском двору. При писању ових биљежава, ређања момената хронолошким редом, била ми је по све споредна ствар.

 

Кад сам, из изгнанства, тек почео подизaти вео са догађаја, који су нашем исељеништву по све били: или непознати, или лажно представљени, одмах сам, из Бордо-а — из непосредне близине независног хана, добио једно од километра анонимно — уцјењивачко писмо – и мјесто да сам се уплашио тог старог система цетињског Бика од Рудника, ја сам у једном свом чланку о Црној Гори, између осталог, нарочито нагласио ово:

 

“....... Ћутимо и за то имамо масу националних разлога. Ћутимо, гладујемо и сагоријевамо на своје рођено сунце. И кад ово пишемо немамо намјере: ни да кога уцјењујемо, ни да се коме препоручујемо. Говоримо кроз своја уста, осјећамо својим срцем, мислимо својом главом. Не служимо ни јавно, ни тајно интересима: ни Марка, ни Јанка, ни Петра ни Николе. Корачамо стазама свога властитог увјерења и не изнуђавамо ни од кога ни милости, ни благовољења. И међу милионима грјешника, глас праведника нико не угуши. Живимо у демократској држави, гдје су прогрес и цивилизација поломили све гвоздене катанце ропства и сервилности. И говорићемо, кад то прилике и околности буду захтијевале, без срџбе и зле намјере, са једнаком слободом и отвореношћу: о крунисаним главама и њиховим дјелима, као и о најобичнијим друштвеним појавама.

 

Живи били и видјели!

 

Напосљетку, човјек, који говори истину и своју душу напаја на врелу правде, не преза ни од чега. Он је силан и јак, као бујна планинска ријека, која преко свих препона дуби своје корито, и као разјарена лавица, јури своме циљу. Није гладан човјек, који је оскудан дневних животних намирница, већ су гладни људи, који су лишени духовног живота.

 

Истина је тешка и опора за ситне духове и прљаве душе. Трновит је пут, којим пролази човјек, који хоће инстинктивно да говори гласом праведника.

 

Злочинац је онај ко један народ стално жели држати под хипнозом и уљушкивати слаткорјечивошћу и обманама:

 

Ми морамо бранити наше крвљу освештане идејале од срама и повора. По божијим и људским законима свак треба, још за вријеме земаљског живота — гдје се и свршава наше битисање — да испашта своје грехове и злочине.

 

На невини и безазлeни народ неће и не смије клетва останути“.

 

Тако сам писао још у новембру 1916. године и једновремено тиме одговорио творцу анонимног писма и госама који се иза њега крију.

 

Те исте ријечи и данас, када сам ево само једним дијелом са својим ћутањем раскрстио, драго ми је поновити и нарочито подвлачити.

 

*

О мојим личним сукобима и доживљајима са камелеоном Николом и његовим синовима, као и о лажном благовољењу, ког сам некад , “уживао“ код црногорског двора и усљед тога био изложен вихору најскандалознијих клевета, грдња и увреда, — изаћиће нарочита књига, која ће бацити још већу бенгалску ватру на невјероватни трулеж и распадање црногорског двора и на његове тајне злочине, декаденство и деморализацију.

 

Та ће књига једновремено бити и моја отворена и искрена, можда — за ширу публику — непотребна, исповијест: како сам пао некада у Николину замку; или: како је Мићун-пјесник, посље трогодишњег рвања, савладао Мићуна — “дипломату”. У осталом: ово пише, зна и осјећа — Мићун — слободан грађанин; а оно “у времена стара, кад је коцка пала на воденичара”, писао је, штимовао, „славио“ и „величао“ и — сам себи често пребацивао и за усне уједао Мићун — роб роба свечева, који је, хтио не хтио, морао проћи кроз „цетињски универзитет“. Чик, реците, цетињске арамије и крчалије да сам се удаљио од освештане истине! Ево докази у мојим рукама: од прве крваве медаље, па до Николине борбе на живот и смрт, да ме физички уништи.

 

У атмосфери, пуној електрицитета, када су Николине Будaлине Тале, Смаилаге и Myce Кeceџије, “по милости Алаха“, тукли и за кике вукли, све што је изнад обичног живота стршило, главу подизало и зубе показивало, ја сам знао, јер сам морао, да једним — збиља непопуларним — али веома разумљивим гестом — одбијем све отровне стријеле, које су ми уперене биле у груди. Да је пак била дозвољена, не демагошка, већ демократска, концентрација народних маса, ја бих још давно нашао свој прави пут. Иначе, гријешио сам и морао сам гријешити као и сви смртни људи, који игром случаја, и против своје воље, зађу у вртлог политичког живота. Па ипак, на велико изненађење и моје и свих оних, који су прошли самном заједно — разбијене главе и крвава срца — кроз све перипетије нашег социјалног живота, — сачувао сам и срце и душу: То је за мене лично и драгоцјени и једини капитал.

 

Дакле, ја сам се чувао и сачувао: да видим, ШТО сам видио; да проучим, што сам проучио; да кажем, што сам казао и да наставим, гдје сам оставио. И свјесан сам, да нијесам тиме извршио никакав злочин ни пред Богом, ни пред својим потиштеним и на крсту распетим народом.

 

- Овдје би имао бити крај ове расправе. Но, кад сам испустио перо из руку, дубоко у мојој души завитлала се бура, која је потресала и најтање нити мојих осјећања. Кроз буру је звонио глас народа мога ријечи ове:

 

Пиши крвљу срца свога по небу недјела крвавих злотвора, која још нијеси казао и исписао.

 

Скини образину са лица лажним боговима.

Ми смо разлупали њихове олтаре.

Ни сјенке њихове не смију доћи више у горе наше.

И кад би се појавили богови са читавим четама:

 

Стеноја, Еуријала, Медуза и других чудовишта, не би нас могли уплашити. Гњев наш, срџба наша, освета наша, била би јача, поразнија и страшнија, од модерног оружја лажнихх богова, којим су, иза наших леђа, сахранили слободу нашу.

 

Нећемо их, па да би донијели Христа на рукама и његова оца на раменима. Наше душе немају милости за њих, као што и њихова срца нијесу имала ни један атом сажаљења за нас!

 

На камену смо храну сијали и под каменом дјецу његовали. Родом наших винограда богови су умивали ноге своје. Плодом наших њива богови су пунили амбаре своје. Крвавим златом наших синова, које су зарађивали у усијаним творницама и подземним безданицама, и нама шиљали, богови су правили катанце, којима су затварали уста наша. Крвљу наших срца и соком наших живаца, богови су хранили миљенике своје, који су скрнавили домове наше и вријеђали осјећања наша.

 

Гдје је понос наш? Гдје су синови наши? Гдје су ћерке наше? Гдје су споменици наши? Гдје су гробови наших отаца? Нећемо их!.... Проклињу их планине наше! Презиру их жене наше! Курјаци су то! Хијене су то! Убице су то!

 

Чуј:

Нећемо их, па нећемо! — шуме ријеке, шапћу планине, стењу дубодолине, јаучу мртви из гробова, фиjучу вјетрови, гракћу орлови, вију вуци, цикте птице и кукају кукавице.

 

Уз тај глас Српског народа из Црне Горе, чуо се тајанствени акорд из замагљеног обзорја, који је као варнице муње продирао и доспијевао: од села до града, од палаче до кровињаре, од божјака до готована:

 

„Гњев ваш, гњев је сина мога, који је на крсту издахнуо! Бол ваш, бол је духа мога, који кажњава зло! Не ридајте! Не очајавајте! Искариот је потписао себи смртну пресуду!... Нека живи Нови Христос, цар свију Срба, Хрвата и Словенаца, Велики Александар Петров Карађорђевић!.. “

 

***

 

И посље природног и неминовног уједињења двеју српских краљевина, (који ће чин бити извршен и без “питања“ и „санкције“ људи из душевног мрака и друштвеног буџака), као погребна звона на дан моралне смрти једног бившег деспота и новог Искариота, — са гусала народног барда, одјекивати ће пјесма, пуна свете простоте, духа и љепоте, пјесма, која ће се дуго понављати, и коју ће народна душа корегирати и допуњавати:

 

Књигу старац, бјелоглавац пише,

Са сред Беча града крвавога,

На диздара, старца Ћипурскога.

У књизи му старац говораше:

“Чуј, диздару, царски измећару,

Знаш ли море није давно било,

Кад си клањ’о  на моју серџаду,

Љубио ми и ноге и браду,

Да одбраним твоје пашалуке

Од некаква Петра – каурина,

Највећега нашег душманина;

И да твоје диздарство сачувам,

Да га не би Петар преграбио

И другога кнеза поставио.

Ја сам тебе дао вјеру царску,

Да ћу жељу твоју испунити,

Још да ћу те пашом поставити,

На велике седам кадилука,

Гдје је гн’јездо каурских хајдука,

Али да ми предаш Гору Црну

И све што се у њој Србом каже;

Да ми предаш Ловћен и Цетиње

И све влашке ћабе и светиње.

Сад је тебе згода, мој диздаре,

Да испуниш своје завјештање;

Протјер’о  сам ђавур – каурина –

Петра – и твог и мог душманина;

Сву Србију земљу опустио

И Петрову војску заробио.

Србија је сад у моје руке

И од ње ћеш добит кадилуке,

Мој диздаре, немој двоумити;

Јер би могло за те горе бити”.

Кад је диздар књигу прихватио,

Три пут царски моур пољубио,

На тенане писмо проучио

И сам собом тихо бесједио:

“Памет моја може царовати,

Ко још може с Бечом ратовати?

Шта ће Руси, глупи угурсузи,

Које могу и ђеца варати? …

Ја ћу цара свога послушати,

Све му дати и још му придати,

Али има једна мука тешка,

Што ми не да мира, ни живота:

Почела се раја комешати

И пријеко на мене гледати;

Не клања се пред моје минарете,

Без бруке ми ни даје динаре;

Не љуби ме у папуче жуте,

Не вјерује моје муке љуте.

Ја бих рају знао умирити

И даље је за уши водити;

Продават’ јој шило за огњило,

И претварат’ црно у бијело;

Ноћ у данке, бабе у јунаке;

Кусог зеца у брадатог’ свеца,

А вјештицу у Богородицу;

Ангалију – у светог Илију;

Робијаше у царске бимбаше;

Ал’ ме љута гуја опазила

И на мене језик исплазила,

Љута гуја Дрљев – ефендија

Ево има већ година дана:

Напада ме вучки и хајдучки,

Буни рају у свакоме крају,

Казује јој моје марифете;

И чавле ми забада у пете;

А мудар је шинула га муња,

Као да га лија породила,

А гуја му на бабине била;

Има језик од седам педаља;

Све зна што се иза брда ваља;

Не плаши се Бога ни ђавола,

Он је за ме тешка главобоља;

Не могу га златом поткупити,

Не могу га апсом застрашити,

За лукавство ни помена нема;

Јер он знаде све моје вјештине,

И сва моја дјела од старине,

Све мађије и све мудролије;

Кад га карам, он се на ме смије;

Кад га љубим, он шкргуће зубим’;

Видим да ми удицу припрема;

Таквог лисца у сав свијет нема;

Воли бих му очи извадити,

Него први уз султана бити.”

Тешко се је диздар замислијо,

Па од дерта на ноге скочио,

Браду чупа, ногом патос лупа;

Мумлају му празне величине,

А тресу се скути доламчине.

Угледа га гаравуша Хајка,

Па пред ноге клекну свог бабајка:

“Мили бабо, Ћипурски диздаре,

Ако ћеш ме, бабо, послушати,

Ја ћу тебе добро сјетовати,

Да сачуваш своје пашалуке,

И да будеш паша над пашама,

Пошто прође европска галама;

Имаш, бабо, три сина једнака,

Три вјештака што их нема мајка,

Два поведи собом у свијету,

Да превариш ђавурлију клету,

А Мурата, мог средњега брата,

Са педесет хиљада солдата,

Одреди га у Ћипуру твоме,

Да се преда војводи бечкоме.

Кад Мурата оставиш код раје,

Неће бити против тебе граје.

То је, бабо, мудра политика,

Коју нико разумјети неће.

У данашња варљива времена,

Треба клањат’ цркви и џамији,

Љубит руку попу и кадији, -

Само да се, бабо, сачувамо

Проклетога “Свеца Женевскога”,

Што нам копа јаму безданицу;

Ја бих прије вјеру погазила

Но се њему под крила савила.

Ти још имаш добријех ћипџија,

Скутоноша и кабадахија,

Што ће с тобом  мр’јети и живјети,

За тебе се и криво заклети;

Имаш Лаза, калајџина сина,

Што би знао буву потковати

И живога вука зауздати;

Без ханџара одријети јарца,

А од хата направит’ магарца;

Имаш, бабо, Бјелоша Илију,

Што ти служи вино и ракију,

Он те неће никад оставити,

Па да ћеш га кољенима бити;

Имаш, бабо, Петра-Црмничкога;

Који знаде с царем диванити,

Кроз уши се игле провлачити;

Имаш, бабо, Мила из Ћеклића,

Кога можеш уздом зауздати,

У волујска кола ухватити

И на њега ђубре товарити…..

Имаш Миша – коња поткивача

И Милоша књига разносача;

Имаш Пера, што џериде пише,

Милутина, да ти метанише;

Имаш старог Сима – стихотворца

И младога Луку богомољца.

То су, бабо, главе одабране,

Благо теби док те оне служе,

Па нека те сви остали туже.

Још се можеш ослонити, бабо,

На кадилук Жанагојевића

И пашалук Жабоједовића;

Први су ти пријатељи стари,

Извјежбане слуге и пудари,

А други су префригани ловци,

Чак од тебе већи “Црногорци”.

Проспи, бабо, благо оз ризница,

Раздијели жито из житница,

Не би л’ и још кога поткупио

И златом му уста затворио.

Знај, кад будеш тако урадио,

Ти си цио свијет надмудрио.

А све друге ситније работе,

Што у горње не улазе ствари,

Гдје се чедност с чежњом барабари,

Ја ћу знати сама савладати”.

Кад је диздар хајку разумио,

Од весеља три пут поскочио,

И три пут јој лице пољубио:

“Бе, аферим, ћери моја драга,

Тако треба и потковат’ врага!”

Па да видиш старога диздара,

Како виче што га грло служи:

“Иџо, слуго, отвори сепете

И донеси рухо неношено,

Ово свуци, ново ми обуци”.

Зна Илија што треба диздару;

Принесе му од злата чакшире,

Џамадане на руке исткане,

И јелече од срмајли пече

Са четрдест од бисера пуца;

Па гуњину од бијела шајка,

И два паса од свилена власа,

Криву ћорду – на стамболску моду;

Донесе му мазало за брке,

Три сапуна за лице и руке.

Па пошто га уми и обуче,

Из подрума хата му извуче,

Приведе га мермеру – камену,

И подвикну три црна татара,

Те дигоше на коња диздара.

Кад се диздар хата прихватио,

Проигра га кроз Ћипура града;

Прате њега три телала млада,

Сваки виче што га грло служи:

“Не плаши се, сиротињо рајо!

Неће диздар Ћипур оставити,

Но ће прије главу изгубити;

Не палите од боја топове,

Не буните госте диздарове;

Неће проћи ни неђеља дана,

Гости ће се натраг повратити,

С њима ће се диздар измирити”.

Тако диздар рају преварио,

Па се своме двору повратио.

Мили Боже, чуда големога,

Кад се стаде диздар опремати

И сандуке тешке закивати.

Први сандук све жежено злато,

Други сандук сребро нековато,

Трећи сандук од злата тепсије,

А четврти ђузел – ђеисије,

Пети сандук стара знаменија:

Златна штака Старца Острошкога,

Самур-митра Петра Цетињскога,

Па одежде Пиперског Стевана,

Мач и сабља Српскога Душана;

Тешки оклоп војводе Момчила

И кандила из свих манастира.

Посла диздар сву тешку сермију

Дебеломе мору на галију.

И сам пође у земљу Галију,

Да на своје изанђеле зубе

Покрадене милионе скубе.

То је било, истина је било;

Диздару се сјеме истражило,

Његова се кућа ископала,

На шљеме му чавка почивала.

“Амин, боже, правосуђениче!”

Из окова гладна раја виче;

Док се Мурат по Бечу башкари

И весели очевој превари.

 

Веланд, Онт.,  Канада

 

на Ђурђев-дан, 1917. године.

 

 

ПОГОВОР

 

Ми, изгнаници и бескућници, који у овом колосалном Свијету, крцатом мраморним срцима и леденим душама, желимо, да свој народ живом ријечју пробудимо и оплеменимо, — стално посрћемо и своје властито срце једемо... Неблагодарна је наша професија. Крвав је и вратоломан пут, којим пролазимо из царства идејала у вртлог грубог реалног живота.

 

Америка је тамница и гробница за српског књижевника. Наше читалачке публике, од шлифа и здравог литерарног укуса, не постоји ни у повоју. Писац је остављен самом себи и најужем кругу личних знанаца и пријатеља; па и поред таквог стања, често пута изложен демонској мржњи и женском оговарању и церекању људи са дна живота, који по култу своје душе сикћу на Бога и свакога, ако с њима заједно не плови по пүчини свакидашњег живота.

 

Издање ове књиге једним дијелом омогућише и тиме једновремено испољише — своју и покрајина из којих су поникли — најодлучнију вољу, за цјелокупно уједињење нашег троименог народа, ова лица:

 

Срби из Бановине:

Гаја Васиљевић,

Никола Васиљевић,

Милан Ивковић,

Миле Милојевић,

Стојан Слијепчевић,

Петар Ђурић,

Душан Зорић,

Дане Ивковић, Србин из Лике;

Миле Кораћ,

Божа Марковић, Србин из Србије;

Адолф Франић, Хрват из Славоније;

Станко Беко, Србин из Славоније;

Тома Петров, Србин из Маћедоније.

Нека им је и на овом мјесту част и хвала!

 

Писац.