Мићун М. Павићевић - “Горски вијенац” као народно дјело

 

“Горски вијенац”  као народно дјело

Мићун М. Павићевић — Загреб

Умире Владика Раде на рукама својега тјелохранитеља, сможден, растрган и измрцварен, колико тешком бољком, која га je годинама подгризала, толико и душевним бригама. Око његова одра шћућурили ce прекрштених руку и стиснутих вилица: војводе, сердари и капетани, нарочито из Катунске Нахије, којој je и он припадао.

 

Људи ce скаменили и једва чујно проговорили:

— Грехота, какав човјек умире!

 

Владика, иако y претпошљедњем ропцу, чуо, и не отварајући очи, слабим гласом одговори:

 

— A колико je оваквих владика умрло, чувајући говеда пo кршевима црногорским, да ce за њих и незна!

 

Ништа тако, као ова мудра владичина бесједа, не потврђује и једну другу истину: да je његово најславније дело: “Горски вијенац”  — продукт ума, срца и разума тих незнаних “владика” , рођених на голом камену, y сваком црногорском племену.

 

Владика Раде je, као најизразитији црногорски тип, још y најранијој младости обогатио своју душу на рођеном огњишту народним фолклором: пјесмом, причом, пословицама и доскочицама. Сва његова пјесничка и филозофска дјела носе на себи дубок печат народнога блага.

“Горски вијенац” , изузев посвете “Праху Оца Србије”  и монолога владике Данила и игумана Стефана, као и Кола, није ништа друго до чиста народна етика, епика, филозофија, празновјерје и поглед на живот и свијет ортодокснога црногорскога сељака: јунака,
човјека, главара и племића.

 

Владичин тјелохранитељ, Радован Мрчарица, из Пипера, послије своје емиграције y Скадар, није крио постанак и историјат “Горскога вијенца” .

 

Владика je, говорио je Мрчарица, позвао био на Цетиње од свакога црногорскога племена пo једнога најумнијега главара и народнога првака. И пуна два мјесеца дана држао их je o свом трошку и редовно свакога дана до позно y ноћ са њима водио разговоре o свим гранама народнога живота, нарочито o обичајима, вјеровањима, историји, традицији и филозофији. Није било ни једнога од главара, који није знао и умио да својим оригиналним и простосрдачним причањима обогати духовну ризницу својега поглавара. У томе ce нарочито истицао чувени народни мудрац, Сула Радуловић, из племена Комана. Његове филозофске сентенције, афоризми, изреке и пословице, владику су толико занијеле, да му je као y шалн приговорио:  

—Ти ce, Сула,не бојиш на памет ни једнога Црногорца?—-

 

—Не, господару, ни тебе, само да оставиш двије ствари!

 

—Koje су то ствари?

 

—Да не узимаш перо y руке и да не слазиш y Котор! Значи: да ce не бави писањем (Сула je био неписмен) и да не путује пo свијету и црпе знање цивилизованих народа.

Када je Владике Раде на овај начин дошао до цјелокупне
народне етике, он je послије сваке сједнице тај огромни материјал пропуштао кроз свој духовни лабораториум. У мрачној манастирској ћелији, настројен и инспирисан, компоновао je y глави сваку ријеч и реченицу својих сабесједника и сарадника, пa слуги Радовану наређивао да запали луч док не пренесе на хартију конструисане мисли.

 

 

 Eто, y таквом “бијелом сијању”  родио ce и овапутио “Горски вијенац” .

 

Kao што ce зна, његово прво издање штампано je y Бечу
године 1847 .

Карактеристично je, да je “Горски вијенац” , који je доживио био толико издања на обадвије азбуке, први пут објављен y земљи свога аутора и господара истом године 1913, и то y издању поцрногорченога Нијемца — Рајнвајна. Међутим, “Балканска царица”  од Николе I прештампавала ce од године до године o државном трошку на Цетињу, иако су магазини државне штампарије били крцати ранијим издањима!

 

Вукове “ С р п с к е  н а р о д н е  п о с л о в и ц е “  штампане су први пут на Цетињу године 1836, и посвећене владици — д а к л е п y н и х   j е д a н a е с т   г o д и н a   p a н и j е   o д “Г o p с к o г a  в и ј е н ц а”  .

Колико су “Пословице”  утицале на “Горски вијенац” , ево појединих локализација, сравњења и упоређења:

“Без  неке није”  — (“Српске народне пословице” )
“ Свак je доша ко je од потребе
Ал нијесу пет Мартиновићах,

И није им без неке невоље.”  — (“ Горски Вијенац” )

“Брат je мио, које вјере био.”  — (С. Н. П.)
“Брат je Турчин свуд један другоме.”  — (Г . В.)
“Вјетар капом ћерати.”  — (С . Н . П)

“Или  вјетар  ћерат са капицом . “  —  (Г. В.)
“ В р а н а в р а н и о ч н ј у н*^ в а д и . “  —  ( С . Н . П.)
“ В р а н а  в р а н и  о ч и  н е и у в а д и . “  —  (Г. В . )

“ Г о р и  с у  п о т у р ч е њ а ц и  н е г о  Т у р ц и . “  —  ( С . Н . П.)

“ П о т у р и ц а  г о р и  о д  Т у р ч и н а . “  — (Г. В . ) 

“ Ж е н е  с у  д а  з б о р е ,  a  љ у д и  д а  т в о р е . “  — ( С . Н . П.)

“ Љ у д и  т р п е  a  ж е н е  н а р и ч у . “  — (Г. В . )

“ З а б а д а  т р н  y  з д р а в у  н о г у . “  — ( С . Н . П . )

“ Ш т о  з б о р и т е  ј е с т е  л и  п р и  с е б е ,

Т р н  y  з д р а в у  н о г у  з а б а д а т е . “  — (Г. В . )

 “ З а к л а л а  г а  п у ш к а  ц р н о г о р о к а . “  — ( С . Н . П.)

“ В и д и т е  л и  о н о г а  к а д и ј е ,

У  њ е г а  с у  м е д е н е  р и ј е ч и ,

З а к л а л а  г а  п у ш к а  ц р н о г о р с к а . “  — (Г. В.)

“ З л о  г о д и ш т е  р о д а  и ш т е . “  —• ( С . Н . П . )

“ З л о  c e  т р п и  о д  с т р а х а  г o p e г a . “  — (Г. В . )

“ K o  c e  т о п и  з а п ј е н у  c e х  в а т а . “  — (С. Н . П.)

“ K o  c e  т о п и  х в а т а  ce  з а  п ј е н у . “  — (Г. В.)

“ И з а  с в а к о г а  д а ж д а  с у н ц е  г р и ј е . “  — ( С . Н . П.)

“ И з а  т у ч е  в е д р и ј е  j e  н е б о . “  — (Г. В.)

“ И л и  к у ј  и л  н е  м р ч и гa ћ a . “  — ( С . H . П.)

“ Ш т о  c e  м р ч и  к а д а  к о в а т  н е ћ е ш . “  — (Г. В.)

“ К а д  г р м и  с в а к  c e  с е б е  б о ј и . “  — ( С . Н . П.)

“ Н е б о  н е м а  б е з  г р о м а  ц и ј е н е . “  — (Г. В . )

“ К у ч к у  у б и  и л и  ж д р в њ е  с л о м и . “  —. ( С . Н . П.)

“ Д о к  п о г и н е  к у ч к а  и л и  ж д р в њ и . “  —• (Г. В . )

 “ К а к о  т и ћ и  о п р н а т е  т а к о  и  п о л и ј е ћ у . “  — ( С . Н . П . )

“ Т е к  с о к о л у  п р в о  п е р ј е  н и к н е ,

О н  н е  м о ж е  в и ш е  м и р о в а т и . “  —• (Г. В . )

“ K o  р а з г а ђ а  н е  п о г а ђ а . “  — ( С . Н . П . )

“ K o  р а з г а ђ е  y  н а с  н е  п о г а ђ е . “  — (Г. В . )

“ М а т о р а  д р в а  н е  д а д у  c e  п р е с а ђ и в а т и ,

П р у т  д о к  j e  м л а д  в а љ а  с а в и ј а т и . “  — ( С . Н . П . )

“ С т а р о  д р в о  с л о м и  н е  и с п р а в и . “  — (Г. В . )

“ Н а г а з и о  н а  с у г р е б . “  — ( С . Н . П.)

“ Н е к и  к а ж у :  н а  с у г р е б  j e  с т а л а . “  — ( Г . В . )

“ Н и ј е д н о  з л о  н е д о л а з и  б е з  в е л и к е  п р ћ и ј е . “  — ( С . Н . П . )

“ З л а  п о д  н е б о м  ш т о  с у  с в а к о л и к а ,

Ч о в ј е к у  с у  п р ћ и ј а  н а  з е м љ у . “  — (Г. В . )

“ П а д е  П л и в а  y  В р б а с ,  и  и з г у б и  с в о ј  глас.'“  — ( С . Н . П . )

“ М а њ и  п о т о к  y  в и ш и  у в и р е ,

К о д  у в о р а  с в о ј е  и м е  г у б и . “  — (Г. В.)

“ П р о ђ  c e  в р а г а ,  н е  ћe p a j  м у  т р а г а . “  — ( С . Н . П. )

“ У д р и  в р а г а ,  н е  о с т а в  м у  т р а г а . “  — (Г. В . )

“ Р ђ о м  к а п о  док  м у  j e  к о љ е н а . “  — ( С . Н.  П.)

“ Р ђ о м  к а п а  д о к  м у  j e  к о љ е н а . “  _ (Г. В . )

“ Т а к о  о в е  п о с т и  з а  п с а  н е  и с п о с т и о . “  —• ( С . Н . П . )

“ Ч а с н е  п о с т и  з а  п с а  и с п о с т и о . “  — (Г. В.)

“ Т а к о  с в о ј у  ђ е ц у  п е ч е н у  н е  и о . “  — ( С . Н . П . )

 “ С в о ј у  ђ е ц у  н а  њ  п е ч е н у  и о . “  — (Г. В . )

“ Т а к о  c e  y  т р и  л и к а  н е  о б р н у о . “  — ( С . Н . П . )

“И  y  л и к  c e  м а н и т  о б р а т и о . “  — (Г. В . )

“ Т а к о  y  м а н и т и  в ј е т а р  н е  у д а р и о . “  — ( С . Н . П.)

“ У  м а н и т и  в ј е т а р  у д а р и о . “  — (Г. В . )

“ У  д о б р у  c e  л а к о  п о д н и ј е т и . “  — ( С . Н . П . )

“ У д о б р у  j e  л а к о  д о б р о  б и т и . “  — ( Г . В . )

 “ У к а м  у д а р и о . “  — ( С . Н . П.)

“ Т у р ц и , б р а ћ о , y  к а м  у д а р и л о . “  — (Г. В.)

 “ Д а  j e  и ђ е  б р а т а  y  с в и ј е т у ,

 д а  п о ж а л и  ка  д а  б и  п о м о г а о . “  — ( С . Н . П.)

“ Д а  j e  и г ђ е  б р а т а  y  с в и ј е т у ,

Д а  п о ж а л и  к а  д а  б и  помога..”  — (Г. В . )

“ П р о ш а о  к р о з  с и т о  и  р е ш е т о . “  — ( С . Н . П.)

“ J a  с а м  п р о ш а  с и т о  и  р е ш е т о . “  — (Г. В . )

“ Д в а  х а т а  н а  ј е д н и м  ј а с л и м а  н е  м о г у  б и т и ,

Ј е д н а  к о ж а  н е  м о ж е  д в а  м е с а  д а т и . “  — ( С. Н . П.)

“ Н е м а  к а п е  з а  пo  д в и ј е  г л а в е . “  — (Г. В . )

“ Д р ж и  c e  к а  п ј а н  п л о т а ,

Д р ж е  c e  п л о т а , В у к о т а . “  — (С. Н . П.)

“ K a  п ј а н  п л о т а  к а д а  c e  п р и х в а т и . “  — (Г. В . )

 “ Т а к о  м и  c e  т р а г  п o  т р а г у  н е  и с к о п а о ,

к а о  ш а р е н и ј е м а  к о њ и м а . “  — ( С . Н . П . )

“ Т р а г  c e  г р д н и  њ е г о в  и с к о п а о ,

K a o  ш т о  j e  ш а р е н и м  к о њ и м а . “  — (Г. В . )

“ Т е ш к о  з е м љ и  к у д а  в о ј с к а  п р о ђ е ,

И  д ј е в о ј ц и  к о ј а  с а м а  д о ђ е . “  — ( С . Н . П.)

“ Т е ш к о  з е м љ и  к у д а  п р о ђ е в о ј с к а . “  — (Г. В . )

“ С ј е м е  м у  c e  з а т р л о . “  — ( С . Н П . )

“ У  њ и в у  м у  с ј е м е  с к а м е н и о ,

 y  ж е н у  м у  ђ е ц у  с к а м е н и о . “  — (Г. В . )

“ Т а к о  м и  ce  в и н о  н а  к р с н о  и м е  y  к р в  н е  п р о м е т н у л о . “  — ( С . Н . П.)
“ К р в љ у  к р с н о  и м е  п р о с л а в и о . “  — (Г. В . )

“ Т а к о  м и  c e  о г њ и ш т е  н а  к р с н о  и м е  м о ј и ј е м  п у њ е м  н е  у г а с и л о . “  — (С. Н . П . )

“ Н е  п р е д а в а  п у њ а  н и  п р о с к у р е . “  — (Г. В . )

“ Т а к о  м и  c e  с в а к а  р а б о т а  н е  з а к а м е н и л а . “  — ( С . Н . П . )

“ С в а к а  м у  c e  с а т в а р  с к а м е н и л а . “  — (Г. В.)

Овамо иду и изреке узете из народа:

“ И л и  с и  в у к  и л и  л и с и ц а . “  — ( Н . )

И л  с т е  в у ц и  и л и с т е  л и с и ц е . “  — (Г. В . )

“ Н е  б у д и  м и  б у х е  y  к о ж у х е . “  — ( Н . )

“ П р о б у д и  м у  б у х е  y  к о ж у х е . “  — (Г. В . )

“ У  с т а с у  j o j  к а  п а р о м  п р о р е з а н а . “  — ( Н . )

“ У  с т а с у  j o j  п а р о м  с р е з а н а . “  — (Г. В . )

“ Л е п ш а  j e  о д  в и л е  и  с р ц е  м и  j e  п о н и ј е л а . “  — (Н.)

“ Љ е п ш а  м у  j e  о д  б и ј е л е  в и л е ,

Ж и в о  м и  j e  с р ц е  п о н и ј е л а . “  — (Г. В .

“ П о т а м а н и  к а  с к а к а в а ц  п о љ е . “  — ( Н . )

“ K a  с к а к а в а ц  кад  п о љ е  о п у с т и . “  — (Г. В.)

 “ Д о л а з и  м у  ка  ћ у к у  т и ц а . “  — ( Н . )

 “ Д а н  и  н а р о д  к а о  ћ у к у  п т и ц а . “  — (Г. В . )

“ Г р и ј е  c e  п р е м а  с у н ц у . “  — ( Н . )

“ И  г р и ј е  c e  м и р н о  п р е м а  с у н ц у . “  — (Г. В . )

“ В и ђ и  к а к о  ce  ј а л о в е  о б л а ц и . “  — ( Н . )

“ Ђ е  с ‘  п о д а  м н о м  ј а л о в е  о б л а ц и . “  — (Г. В.)

“ Д а  м и  н и ј е  жа  ф и ш е к  п у ц а  б и . “  — (Н.)

“ A  ж а  м и  j e  ф и ш е к  о ш т е т и т и . “  — (Г. В . )

“ Д р ж и  з м и ј у  y  њ е д р а . “  —• ( Н . )

“ Ш т о  г о ј и м о  з м и ј у  y  њ е д р и м а . “  — ( Г . В . )

“ У л е ћ е  м и  м у х а  y  н о с  и  н а ћ е  м е  н е к а  штета).”  — ( Н . )

“ У л е ћ е  м и  ј е д н а  м у х а  y  н о с ,

Ш т е т а  ћ e  м е  н е ч е с о в а  н а ћ и . — ( Г . В . )

“ Н е ш т о  м е  с р б и  д л а н ,  б и ћ е  п a p a . “  — ( H . )

“ К а к о  с у  м е  д л а н и  з а с р б ј е л и ,

Д а  c e  x o ћ e  ко  ђ е  п о с в а д и т и ,

Б и с м о  г л о б е  г о л е м е  у з е л и . “  —. (Г. В . )

“ З а п ј е в а  м и  у х о ,  б и ћ е  д о б а р  г л а с . “  — (Н.)

“ Л и ј е в о  м и  у х о  с а д  з а п о ј а ,

J a  c e  н а д а м  в е с е л о м е  г л а с у . “  — ( Г . В . )

“ О д  с т а р о с т и  в и ш е  б р у к е  н е м а ,

О  с т а р о с т и  п р т е н о  о р у ж ј е . “  — ( Н . )

“ К у д  ћ e  в и ш е  б р у к е  о д  с т а р о с т и . “  — (Г. В.)

“ Ж и в и  т а м а н  к а  м и ш  y  т и к в у . “  — (Н.)

“ М и ш  y  т и к в и  ш т о  j e  н е г о  с у ж а њ . “  — (Г. В.)

“ Н и ј е  в и н о  п о ш т о  j e  и  б и л о . “  — (Н.)

“Н и ј е  в и н о  п о ш т о  п р и ђ е  б ј е ш е . “  — (Г. В.)

“ У ћ е р а ћ у  j a  њ е м у  п а м е т  y  г л а в у . “  — ( Н . )

“ У г л а в у  м и  п а м е т  у ћ е р а с т е . “  — ( Г . В . )

Тако  je позајмљен и израз “Како једна прекоморска  тица” . Све ово и безброј  других  позајмица,  варијација и парафраза, унесене су Његошевом руком y рукопис “Горскога вијенца” ,  к a o  ч и с т  п р о д у к т  њ е г о в а  у м а ,  к а о  ш т о  р е к о с м о ,  ј е д а н а е с т  г о д и н а  п о с л и ј е  п у б л и к а ц и ј е  “ С р п с к и х  н а р о д н и х  п о с л о в и ц а “  . 

Ч а к  и  данас  з натан  дио  ових  крилатица,  афоризама  и  пословица,  

ч и с т о  н а р о д н и х ,  научењаци,  филозофи,  књижевници,
бесједниц и  и  политичари, у зимају  као  мото  при  писању  својих 
дјела  и  говора  и  обиљежавају  Његоша  з а  њ и х о в а  т в о р ц а !
Зар то није један тешки гријех према духовним народним тековинама, ништа мањи него онај народни и Његошев према Вуку Бранковићу и краљу Вукашину, који, пo њима, вјековима, прави здрави, носише жиг издајника?...

Aко ce упустимо y дубљу синтезу и анализу праизвора разних бајања, гатања, мађијања, лијечења и уопште сујевјерја, с којима je Његош тако вјешто, класично и пластично гарнирао и декорирао “Горски вијенац”, увјерићемо ce да су и мисли и мотиви и реченице узете и копиране са богатога врела народнога живота. У склапању, претакању и композицији ове гране народног фолклора, владика je збиља био генијалан.

 

Узмимо само неколико примјера:

“ Не прелаз’ ми преко пушке, Бајко ,
Но ce натраг преко ње поврати.“  

Зар то није чисто народно празновјерје, које ce и данданас 
одржало код Црногораца?

 

Кад човјек, ратник, ајдук, ловац, војник, сједи и поред себе 
постави велику пушку, a неко наиђе и преко ње пријеђе, он ћe му, y страху да му ce какво зло не догоди, рећи: “ He

прелази ми преко пушке, но ce врати натраг“

 

Дану, Бајко, пуни ми y око,

Jep ми ce je грдно натрунило.“

 
Свакидашње народно лијечење. Кад човјеку улети прашина y око он ћe одмах другу до себе: “A дaнy, пyни ми y oкo, jep ми улеће некакав ђавољи трун.“  Друг му подигне 
трепавицу и три пута духне.

“Укрешите који да пушимо.

To je душа вјери пророковој,

Heћe бити жао ефендији.“

 
Црногорац вјерује, да je Турчину најмилија жена, добар коњ и дуван са усјеке. Зато и вели:“Кад оћеш да почастиш Турчина, баци пред њим тоболац дувана и укреши му. То је за њега душа.“  

“ Како смрде ове потурице,
Опажаш ли ти што гођ, Рогане?“  

“Смpди кa Typчин,“ вели Црногорац.

 

“He ваља ce бити кукавица,
Али не знаш, рђа те не била,
Да су оно шћери Лазареве.“  

 

Легенда код Црногораца, да су ce послије Лазареве погибије његове ћерке претвориле y црне птице кукавице. Убити кукавицу то je велики гријех.

“Али од ње ништа боље није,

Но пас пружит одзгор сврх хаљина.“  

Ријеч je 0 мори. Кад ce Црногорац Црногорцу жали, да га при спавању притиска некаква мора, овај ћe му обично рећи:“Кад лежеш да спаваш, метни пас сврх хаљина са којима ce покриваш, пa ce не бој ништа.“  

 

Има безброј сличних примјера, o којима ће бити опширније речено y мојој посебној расправи:“Његош и народне умотворине“.

 

Je ли и y колико “Горски вијенац”  историјско дјело, како га то Његош крсти, то ћe бити предмет нарочите расправе. Напоменућемо одмах да je Стеван Перков Вукотић, с Чева, савременик и први савјетник владике Рада, човјек толико мoћaн да je рекао владици да ћe учињети да ce нико више не купи на Цетињу, једном приликом рекао своме сину Петру, доцније војводи и тасту књаза Николе, ово: “Владика Раде y “Горском вијенцу“ пјева:
“ Чево равно гнијездо јуначко.“  Таман, како му  je Чево равно тако му  je и цио “Горски вијенац“ истинит! Оно што сам му прича ja и друг  Црногорци из историје, то je он на своју руку изопачио. Наводио воду на свој млин и измишља јунаке ђе их никад није ни било. И сама “Бадња 
Вече“  измишљена je. Владика je био доста ћудљив и осветољубив. To најбоље знамо ми који смо ce с њим јакали . Eтo Вукчевиће, из Љешанске Нахије, који су били 
брчне главе племена, није хтио ни споменути y “Горском вијенцу“, само ради тога што му један Вукчевић на скупу рече тешку ријеч.“

 

“Горски вијенац”  je eп и драма. Више драма, иако тешка и 
техннчки неизводљива. Главни јунаци су можда и постојали, али не ни они сви. Кроз владику Данила и игумана Стефана проговорио je више аутор него његова околина. Кроз сва остала лица, говори црногорски народ, изузев y “Колима”, која су Црногорцима чак и данас туђа, хладна и наметнута, макар их и несвјесно пјевали и 
рецитовали, као ласкаве историјске епизоде. Народна црногорска хора немају ништа заједничко, сем дијалектике са колима y “Горском вијенцу”.

 

Његош je y свим својим дјелима, свјесно и опрезно, знао 
искористити дјела великих свјетских узора који су му били редовни духовни другови, пријатељи и обожаваоци. Али “Горски вијенац”  je y првом реду народно дјело, прековано на умјетнички наковањ “сочинитељев”. Можда je препјев са чисто књижевнога, умјетничкога и естетскога мјерила, високо над матицом; али ми желимо 
да ce и матица пронађе са свом њеном простотом и наготом, али и класичном љепотом.

 

И неписмени Црногорац, y свакој згоди, при конверзацији, радо цитира читава поглавља из “Горскога вијенца” , с увјерењем да су то народни, a не Његошеви стихови.

 

Колико je збиља Његош y овом свом дјелу унио и чистога 
народнога десетерца, са којим и данданас нико тако богато не располаже као Црногорац, o томе ћe бити ријечи на другом мјесту и другом приликом. Није тешко запазити чињеницу, да je Његоша, кад ce и за час склизнуо са народнога десетерца, изневјерила и инвенција и фанта-
зија и емоција, пa чак и богатство народнога језика. Узгред буди речено, он je био жртва своје литературе. Огуда,
избија скоро са свакоје странице и из сваке друге реченице старословенски језик — русизам. И сам књаз Никола, сродник владичин, истина нешто суревњив 
према пјесничком генију свога сродника, гледао je н а “Горски вијенац”  као на народни пјесмотвор. Негдје године 1909, упитао je он писца ових редака, шта мисли 0 “Горском вијенцу”

 

 — “Горски вијенац“ je, господару, црногорска пјесма над пјесмама коју je дао наш Омир – народ!

 

— Виђи ти њега, галијота! Црногорска, црногорска! — народна и то, великијем дијелом, чевска и команска! . . . (Племена из којих су поникли Стеван Перков и Сула Радов, народни филозофи.) Но што мислиш: ко ћe још послије моје “Балканске царице”  читат “Горски вијенац”? (Показивању проф. Мих. Вукчевића y напису “Рестаурација Биљарде”, то исто питање књаз Никола стављао je y Симу Матавуљу.)

 

Ућутао сам, јер o “Балканској царици”  ни тада, као ни сада 
нијесам имао тако високо мишљење као што јe имао њен аутор. Свестрано испитивање “Горскога вијенца”  и његова неромантичарска анализа и савјесно и објективно ранжирање, из љубави према истини и науци, ништа неће одузети од ореола и бесмртности цетињскога пустињака и ловћенскога Прометеја.

 

Славу великога Шекспира, некада путујућега глумца, не умањи ни велики Толстој, некада севастопољски потпоручник “Ромео и Јулија”  остаће кроз вјекове најкласичнија творевина људскога духа, a “Горски вијенац” највеличанственији споменик црногорске 
мудрости, славе и прегнућа. Kao што je неко само кодификовао народну поезију o Троји и Одисеји, тако je исто и Његош, с изузецима Кола и монолога владике Данила и игумана Стефана, a ca већ раније припремљенима и наведеним народним предањима 
само кодификовао народне умотворе. To, y неколико, признаје и сам Његош потписујући ce “сачинитељ”  и “сочинио”, скројио, сaстaви0, као што и гуслари што не пјевају него састављају старе мотиве око нове грађе. “Горски вијенац”  je, дакле, народно дјело. To ce види и пo томе што Његош y другим дјелима није Његош као y “Горском вијенцу”.

 

Његошу — Његошево, a народу — народно. To налаже правда, истина, морал и научно и књижевно поштење.

 

 

Изв0pи:

 

Цpн0гоpци y пpичaмa и aнегдoтaмa,”  из XXV књига од Мићуна Павићевића.

 

 “Његош и народне yмoтвopине,”  y рукопису од Мићуна Павићевића.

 

“Српске народне пословице,“  од Караџића, Биоград, државно издање 1900.

 
“Г0pски виjенaц,” издање С. Б . Цијановића, Београд, 1920.