Мићун М. Павићевић - Истина о убијству Јуса Мучина

Истина о убијству Јуса Мучина

 

У Дољанима, у непосредној близини Подгорице, и данас живи Вуле Иванов Поповић-Дрекаловић, рођени брат Пера Иванова Поповића, који је убио Јуса Мучина.

Вуле је старац од својих 87 година, веома разборит, одлично и чује и види. Има ванредну меморију; природно интелигентан; од свога брата Пера старији је 6 година.

Поводом расправе, која је изашла у Цетињском часопису „Записи“, позвао сам Вула и замолио га да ми исприча, као живи сведок, све што зна о овом догађају.

— Cтрико Вуле, тако ти оба свијета, и старога црногорскога образа, кажи ми праву истину, зашто је твој брат Перо убио Јуса Мучина и како се тај догађај одиграо ? —

— Oћy, синко, душе ми.

Било је овако: Живио сам под Турцима, у село Врбицу под Медун. Марко Миљанов је тада живио у границу црногорску, прегнан од Турака. Био је сенат на Цетињу, иако су тада Кучи били под Турцима. С Цетиња бјеше дошао на одмор. Ја сам тада послао свога брата Пера, да се нађе код Марка, да га не би Турци убили. Сазнао сам да је Јусо Мучин подмитио некојега Куча, да убије Марка Миљанова. Ово је мене казала Ноца Докина, католкиња, која је живјела у Подгорицу, и мени била пријатељ. Ноци Докиној ову намјеру Јуса Мучина казао је Амет Смајов Крнић, који је ту био када је Јусо дао паре овоме Кучу, да убије Марка. Тај Куч је већином живио у Подгорицу код Турака, и он је имао да подмити другога, да убије Марка.

Чим сам добио писмо од Ноце Докине, да ће Марко бити убијен, ја сам тога часа пошао са својим братанићем, Тодором Ђуровим, у Ком, — место звано Царине, где се Марко налазио на одмор: „Марко, тебе уби Јусо Мучин", —

— Неће мене Јусо убит. —

— Oће Марко богами. Ово је истина, и он те уби. — И мене криво што ме Марко не вјерује.

Нека те не убије, али пази оћели ти замит траг, кад се врнеш с Кома опет у Црну Гору.

Марко се врати с Кома, у пратњи мога брата Пера, и кад дођоше на Вјертник видјеше засједу, коју је Јусо послао да Марка убије. Марко се сачува да не буде убијен, продужи свој пут за Цетиње, и тамо добије хабер да ће га Јусо и на Цетиње убити. Кад се увјерио да му Јусо ради о глави, пође право у палац код Књаза Николе и рече му: — Господару, ја сам Твој хлеб појео, и оњу да ти кажем право. Идем у Подгорицу.

— Зашто Марко ? —   

— Да питам Јуса Мучина што ме тражи по шума.

Књаз Никола му је бранио. Али Марко није послушао. Пошао је сам на коња преко Црне Горе, дошао на Везиров мост па продужио на коња до моста на Рибницу који дијели стару и нову варош. Јусов чардак био је одмах до Рибнице, у куће које су биле Сокол Баца, и он је са чардака видио Марка на коња, па рече своме слуги: „Ено Марко, тражиће ме, но му реци да сам у Зету и онда се склони у кућу. Марко на коњу дође пред саму кућу Јусову и завиче:

— О Јусо Мучин! —

— Нема га дома, одговори слуга Јусов. —

— Ајде море кажи Јусу, нека испане да га питам нешто. —

— Јутрос је отишао у Зету. —

Када је овај разговор текао, ту се код Марка бјеше намјерио Тошо Јанков Лазовић, којему Марко рече:

— Ајде Тошо, пођи у кућу Јусову и реци му нека изађе да се видимо. Тошо је ушао у кућу и нашао Јуса где сједи. Рече му да га зове Марко, а овај му одговори: „Немој му Тошо казати да сам овде, него му реци да сам у Зету“. Тошо тако и учини, јер му не бјеше мило да се гине.

Пошто му је Тошо казао да Јуса дома није, он је викнуо са коња: „Кажите Јусу Мучину, да ме не тражи више по шума, јер ћу ја доћи да њега тражим овде“. Посље тога Марко се је на коња вратио у највећему трку кроз Подгоричку варош, и том приликом коњ му је поломио земљано посуђе, које се продавало испред догања. Један комад од тог посуђа расекао је на лицу Ома Aкова из Диноше. Марко је за посуђе послао два наполеона, а Ому поручио да се вида, и да ће он платити његово лијечење.

Посље овога знао сам да мора погинути или Марко или Јусо. Ја сам као рођак Марков долазио неколико пута у Подгорицу да убијем Јуса, али ми није испало никако нако ашићаре — очевидно. Позовем свога брата Пера, који је  био код Марка да га чува, и кажем му да Јуса никако тајно не могу убити.

Једнога дана на сами Томин-дан — пуне се 53 године на овај Томин-дан: Мој брат Перо дошао је у Подгорицу и остави оружје у Тока Лаковића, јер се са оружјем у Подгорицу није смело долазити. Пазио је док је Јусо Мучин изашао са сједнице и пошао својој кући. Бјеше тада рамазан. Перо је, чим је Јуса видио, пушку узео, скрио је под талаган Скадарски, док се је њему примакао. Кад се примакао рекао му је: „Чекај се Крњићу“. Опалио пушку и убио га на само танко на десну страну, а саме ту пушку пунио. Она је била кратка — коњаничка. Јусо је одмах пао мртав. Кроз Јуса је једно зрно из пушке ранило једног Скадранина који је био до њега. Са Пером је била цијело време његова и моја сестра Миља, која је доцније удала за командира Ђока Лазовића. Чим је Перо убио Јуса, вратио се натраг. Пера је убио Селим Меов из двије кубуре, на десет корачаја далеко од места где је пао Јусо. Тада су навалили други Турци и почели да сијеку Пера. Наша сестра Миља пала је на мртвога Пера. Турци су покушали да и њу исијеку, али ју је одбранио Смајо Лекиһ. Пера су, пошто су га посјекли, бацили низ пећине рибничке. Ја сам цијело вријеме био са својим братанићен са ову страну Рибнице. Турци су онда навалили и почели да сијеку Србе који су били дошли на пазар. Том су приликом посјекли у кућу Виде Нешове Митра Дулетића и још двојицу. Осим Пера још је тога дана посјечено 17 Срба.

Заборавио сам казати, да су Јусо и Марко били у чегрст прије него је Јусо почео да пријети Марку да ће га убити. Та чегрст била је за то, што се Јусо био осилио и једнога дана пошао са тридесет заптија кроз Куче и обалио нумере царске и црногорске, постављене на граници Црне Горе и Турске. Иако су тада били Кучи под Турцима, опет нијесу смјели радити што су хтјели. Зато је Марко био и поручио Јусу да пази што ради и да ће му забранити долазак у Куче. Јусо је ту претњу озбиљно схватио и на основу тога је Марку о глави радио.

Ето тако је погинуо Јусо, и то је прави узрок његове погибије.

 

Мићун М. Павићевић