Мићун М. Павићевић - Војводи Петру Вукотићу

Војводи Петру Вукотићу

-црногорском витезу и бану, приликом његове смрти.-

Био је дипломат,

Био је војник;

И био војвода

И мудар савјетник.

Над муширом пашом царевијем,

Што је с’ тобом бане ратовао,

Побједу си задобио славну

И његову војску разбит’ знао.

То ти није био случај један,

Но их има и још много више,

Што словима златним мора такве,

Повјесница наша, да запише.

Ни чувени Херкул грчки јунак

Не би тебе прекорити мога,

Да нијеси и вјерно и храбро

Послужио Господара свога.

Но на жалост опћу превелику

Судбина је црна друго хтјела;

Ка’ уз пркос Српству цијеломе,

Данас нам то ево одузела.

Што за тебе српска војводо

Земља црна рано да покрије?

Од ког’ су се ка’ од грома жива,

Заплашиле многе Османлије!

Не, ти не ћеш мријет’ војводо

И ако те међу живим  није,

Ти ћеш живјет док траје Србина

И док срце црногорско бије.

Ал’ судба је немилосна, горка,

Што бар таквог не ће да поштеди;

Који ув’јек на сваком попришту

Тирјанина Српства побиједи.

Жалосно је данас виђет бане:

Свијет овај што се окупио,

Пошљедни пут да ти рече:”с Богом”

За заслуге што си учинио.

Пролама се Чево*) на све стране:

Од жалосне пјесме од војника,

Којима бол тешки груди пара

За војводу, витеза ратника.

Не жали се само Чево равно,

Но те жали породица свака;

Јер у теби губи Гора Црна:

Праву слику косовских јунака.

Сам владалац, наше домовине,

Тебе жалит’ изостао није,

Јер му нема оног, који знаде:

Да мудрује и да крв пролије.

Дође вр’јеме, суђено је било:

Да ти т’јело у мрачни гроб спава;

Ма заслуге твоје неумрле

Никад не ће доћ’ до заборава.

Мир и покој твојој доброј души;

Нама снаге, да жалост сносимо,

И од твога рода нашљедника

Као с тобом да се поносимо!

Данилоград, 1903.

Мићун М. Павићевић

*) Чево је родно мјесто покојног војводе.

“Голуб” бр. 5    1903.