Са села

 

 

 

Са села

 

Са бијелим плаштом стоје покривена

Суморног Јаблана груд, плећа широка;

У пропланке испод гордог му тјемена

Види се на пашу раштркана стока...

 

У сеоце, које сива магла скрива

Стоја богомоља чађава и стара,

Из снијега, који око ње почива,

Вири као глава старог оџачара.

 

Светац је. У храм се скупљају сељаци,

На сваког хаљине издрпане, жуте:

И к’о учитеља уплашени ђаци,

С дрхатом пољубе знамење и ћуте!...

 

А духовник млади, к’о каква кокета, -

Намјестио вјеђе и укочен стоји,

К’о да је на балу поскакује, шета,

И нешто нејасно шапуће и броји...

 

А претходник његов, стар, лица блиједа

Храпавијим гласом народ благосиља;

Послужитељ, к’о луд, урличе без реда,

У храму се ствара хармонија дивља..

 

10. фебруара 1906.