Сјећање...

 

 

 

Сјећање...

 

У јек младости снажне и бујне,

Кад крвца враше силно, грамзиво,

Твоје сам усне сочне и рујне

Ко луд сисао похлапно, живо...

 

То бурно врело чедног Амора

Мишљах демонски до гроба пити,

И као живот прољетња зора –

Душу тајнијем миљем сладити.

 

Отац времена разбојнички руши

И љубав и све што живот крије;

И моју младост и с њом жеђ у души –

Скрха к’о да је ни било није.

 

20 јуна 1907.