Моји записи

 

Моји записи

 

Јунак мачем обара градове;

Јунак пером осваја духове.

 

Будaлaмa дaт’ слободу праву,

Опасно је за сваку државу.

 

Бога није још нико видио,

Ни задатак његов разуми0.

 

Што је више крунисаних глава,

То је мање културних држава.

 

Макар жив’о три хиљаде љета,

Нећеш познат све тајне свијета.

 

Мудар човјек живи у склоништу,

А будала на сваком буништу.

 

Пјаница је убица морала,

А тирјанин гробар идејала.

 

Ја знам једног шашавога краља,

Коме ништа, сем њега не ваља.

 

Земља, која пуна је шпијуна,

Нек се чува преврата и буна.

 

Који владар свој народ злоставља,

Тај сам себи гробницу приправља.

 

Чисто злато скрива земља црна;

Ђубре видиш испод сваког трна.

 

Дјевојка је ружа бодљикава;

Жена цвијет на ком ђаво спава.

 

Од кокете до жене с улице,

Нема и три добре подланице.

 

Религија — дух слашћу опија,

А наука — све снове разбија.

 

Људи, који изнад друштва стрше,

До смрти се хрвају и крше.

 

Виши човјек кад у кал потоне,

И најгори од њега се клоне.

 

Ко на злато до живота спава,

Тај и у гроб за њим очајава.

 

Што природа вјековима ствара,

Људска рука за часак обара.

 

Од природе већег умјетника нема:

Што срце подигне — разум му гроб спрема.

 

Људи вишег духа судбину поричу;

Кат паметни ћуте будале урличу.

 

Чувај се од гује и када издише,

И човјека, који сузи и уздише.

 

Кaд те жена често милује и мази,  

Знај да је већ пошла по ђавољој стази.

 

Куд срце зажели тамо око гледа;

Тешко дому, коме жена запов’једа.

 

Кад мамурлук тешки на душу ти пане:

Читај свето Писмо, књиге староставне.

 

Што више осјећаш притисак живота,

Све се више дижеш изнад гнусног скота.

 

Од хиљаде људи нема ни једнога,

Који зна зашто се треба бојат’ Бога.

 

Знање и просвјету гладни људи сију;

Богаташи раји крв на памук нију.

 

Сваки лажни пророк добар рјечник има;

Част и родољубље — смрди нељудима.

 

Умaн човјек стрепи од гнусне ријечи;

А подлаце само — батина лијечи.

 

Ко од брата бјежи кад на њ неман зија,

Тај у срцу има клупко љутих змија.

 

Када се угаси зубља твоје среће,

Ни брат ти искрено пружит руку неће.

 

Док те прати углед, имање и слава,

Дотле ће те пазит народ и држава.

 

Кад постанеш просјак, сирота нејака,

Клониће се тебе и рођена мајка.

 

Руља, што те данас праведником зове,

Сјутра ће ти спремит гвоздене окове.

 

Истина је горка, сто жаока има,

И њој стана нема међу демонима.

 

Гдје мрак господари, сунце се не јавља,

Јаж је посластица умнијех богаља.

 

Кo правду заступа мора имат крила,

Да се вине, гдје се правда одњивила.

 

Кога није цича и бура шибала,

Том је душа и још у мрак у остала.

 

Мучење и борба добре људе прати;

Прљав човјек пређе за хљебом злопати.

 

Свако јагње чека на свог вука;

Смрт је лијек свих јада и мука.

 

У животу среће нема;

Што се зове срећа права

Она само невинашце,

У бешици озарава.

 

Смрт и човјек свагда заједнички пузе;

Што год живот пружа, то све смрт одузе.

 

Људи, што се стално свога гроба плаше,

Сав живот претворе у отрови чаше.

 

Бити близу цара, што свој народ вара —

Близу си олује, која све обара.

 

Кад много закона једна земља пише,

Вјеруј, да се у њој слободно не дише.

 

Сваки човјек бога у свом срцу носи,

И од њега милост и заштиту проси.

 

Кад владар гријеши, маркизи се смију;

Плебејца без гр’ јеха, властелини бију.

 

Како риба не може живјети без воде,

Тако ни културан човјек без слободе.

 

Народ, коме сукња суди и управља,

Свом државном бићу сам погреб приправља.

 

По женскињи даје право мушког гласа,

Тај је и сам жена — из најнижих класа.

 

Човјек вишег духа, просвјете и знања,

Нема способности за оговарања.

 

И царска су дјеца од крви и меса,

Али повлашћења да чине чудеса.

 

Под царске кровове највише је зала,

Ту је и гнијезд0 народних пакала.

 

Кад разумни човјек будале предводи:

Сваки та корачај искушењу води.

 

Гдје свак хоће, да је најмудри и први —

Ту се доживотно: ценка, гложи, крви.

 

Ко ти прича да зна сву мудрост свијета,

Вјеруј, тај је и још на ступњу дјетета.

 

Ко пред женом тајне срца испов’једа,

Тај сам себи стално за усне у’једа.

 

Женске страсти — то су мора узбуркана,

Чији вали ждеру људе сваког дана.

 

Ниједан пустолов тако глупак није,

Да злочине своје бранит не умије.

 

Заблуда је чедо: невино, без страсти,

А лаж je — злочинац: живота и части.

 

Разум је души свјетило и зубље;

Што се више пење — срозаћеш се дубље.

 

Ко живи међ’ људ’ма сировога ума:

Губи све плодове здравога разума.

 

Што је правда даља, то се већма тражи;

Што држава мања, мање и куражи.

 

Ако може бити жив човјек без главе,

Може и краљ владат, кад нема државе.

 

Кад ти жена клетву на вјерност полаже

И кад се демонски смјешка, пренемаже,

И вели: „љубим те као ока оба“,

Знај, — већ јој је срце у власти другога.

 

Не плаши се никад калуђерске клетве;

Јер то је род људи: без плода и жетве.

 

Одреци се свега што ти живот нуди,

Па тек тада људма по правиці суди.

 

Узалуд све школе, сва мудрост и права,

Будали, што мисли, да је мудра глава.

 

Знај: и змија има дан кад пјесме преде;

Ал’ она је спремна свагда да уједе.

 

Вола човјек храни: да му њиве ope;

Зли господар слуге: да га ропски дворе.

 

И Христос је некад у мањини био,

Па већину својом смрћу поб’једио.

 

Наши прапраоци теле богом зваху,

Пред његове ноге жртве приносаху;

Зар и данас многи људи то не раде,

Само што су теле назвали: чељаде?

 

Љубав је к’о ружа: Док прољеће траје —

Мирише и мами пожудне трзаје;

Кад наступи зима живота и цича,

Остане тек само: једна горка прича.

 

Мајка је: богиња, од срца и духа,

Жена: лажни идол, мумија, без слуха.

 

Туђа земља: злурада је бака,

Отаџбина: светитељка мајка.

 

О, истино, погожено цв’јеће,

Свак те тражи, а нико те неће.

 

Сачувај ме, боже, зликоваца,

И синова пјанијех отаца.