Размишљања о Божићу

 

Размишљања о Божићу

 

Падале су небеске ледене птице — снијежне пахуљице. На сивом и кристалном обзорју није било ни једног трачка децембарске мјесечине. Тај вјечити блиједи путник, сањалица угаснуо је у млијечном океану свјетова тајних и неиспитаних.

 

Мраз је, својом леденом руком, правио разнобојне фигуре на кристалном стаклу. — Ледени дах децембарске вечери, имао је у себи нешто: велико и божанствено, тешко и тронуто. Једна гладна, мршава и залутала птица крештала је корз облаке бијелих платcтова. Њени изнемогли, тужни и умирући глас подсјећавао ме на истовјетни удес моје разорене отаџбине. Плакао сам и проклињао. ... Јецао и уздисао. . . . . . То су и језиви и величанствени тренутци дубоког бола и резигнације, који од обичног човјека стварају творца и мислиоца: мученика и умјетника. Ах, како је често пута, слатко бити тјеран и злостављан, през рен и омаловажаван, усамљен и непознат. Велика туго моја, мој вјерни садруже!... Вај, како те волим: силно и махнито, страсно и плаховито. Упиј своје ошpте канџе све дубље и јаче у сваки дамар мој. Пиј крв моју сочну и немирну. Не остављај ме, туго слатка, све до дана мога повратка на мраморне груди презреног роба. Не остављај ме!... Јер би се душа моја, без присуства твога, разгубала.... усахнула и умрла!...

 

Поноћ је.... Тешка, зимогрозна и оловна поноћ, као преврела туга, бол и очајање срца мога раздробљенога.

 

Сједим, за својим, књигама натрпаним столом. Сагнуо сам уморну главу на опљачкане груди. Бујица испрекиданих мисала ковитла се у души мојој. Бију хладни вјетрови о замрзле прозоре моје дашчаре. Кроз сваки атом мога жића струји цича, која ми цијепа кости, ломи снагу, окива душу и мрзне осјећања. Али варнице духа, својом испрекиданом свјетлошћу, и још озаравају мој унутрашњи свијет.

 

Далеко, тамо преко ледених мора и завијаних гора, видим биће, које ми је живот дало и са животом ме је упознало: — видим мога вјечитог пратиоца, садруга и штићеника, мога јединог добротвора, без зависти и суревњивости, светињу бића мога, идејал душе моје, моју добру, на крсту распету -- Мајку — робињу. Сједи тужна Мајка на упретаном огњишту празног самостана. Покрила сухо, и дубоким борама прорешетано лице, смежурaним рукама. Не плаче: јер суза нема!... Не уздише: јер душе нема!... Не осјећа бола: јер срца нема!... Плакала је она, уздисала је она, осјећала је она, косе чупала, нокте улице заривала и своје рођене утробе трзала, док је трајало и посљедњег одбљеска живота код ње. Данас је Мајка моја мумија, мрамор, мртво биће, ледени клип на моме празном огњишту! ...

 

Чете црних стражара, са златним мундирима и крвавим ножевима, крстаре празним улицама нијемога града. Из њихових, од гујина сика, отровнијих очију, избија мржња и презрење, груба сила и арамијска самовоља према потлаченом, гладном и пониженом народу.

 

Безброј изгладњелих хијена шуњало се од села до града, те живим мртвацима: гризле срца, вадиле очи и глодале кости.

 

Сијевају муње и грме громови. Духови робова, са дивљом циком лутају на стара разбојишта — поља сахрањене части и поломљених трофеја!... ћуте робови, стиснутих песних и истргнутих срдаца.

 

Стоока авет шестари ивицама суријех клисура, и уноси страх и сумњу, пријетњу и гвоздени шиљак у клонуле душе немоћних стараца, незаштићених супруга и гладне одојчади.

 

Дажди очај, туга и бол... звони клетва... грми анатема. Ропац гуши... Гасне и посљедњи трачак наде, вјере и самопоуздања!.... Небо се костреши. ... Јецају планине. . Умире преварени и остављени пук... Бог ћути!...

 

*

 

У овој земљи, и ако нијемој и ако леденој, ипак слободној, и далеко од топа и мача, рана и плача, - све нас сагоријева неутољива жеђ за нашим голим брдима, драгама и пољанама; за нашим породицама и обичајима, пуним дражи, заноса и светиње. То су болови, који подривају, али не убијају наше земаљско битисање. Наши умиру!... Ми смо себични, ми хоћемо ипак да живимо: јер сви смо свјесни и сви осјећамо да је “смрт горка старцу ко ђетету”. Закони су то, природни, неумитни закони. И лаж је, велика лаж, да има ма кога: ко својевољно жели умријети, ако смије и може живјети. Мало је, и сувише мало индивидуалних хероја!... И самоубица, није јунак, који од смрти не зазире, век слабић, који се живота плаши...

 

*

 

Божић је, црни и крвави Божић, црњи од демона, крвавији од крви, свирепији од смрти!... На порушеним храмовима замрзла су звона радости и весеља. Не прате прангије!... Не служе се летургије! Не врте се пецива!... Не ложе се бадњаци!... Не пресипа бјелица пшеница! Не прелива вино! Не простире слама! Не ударају гусле! Не играју кола!.. Не долазе полазници!... Плач и умирање, јад и уздисање, испунило је домове пусте отаџбине поробљене!....

 

Вријеме, својим оштрим длетом урезивало је у црне хриди Олимпских громада ријечи ове:

 

“Уз писку демона и урлик шакала, родио се човјек. Чете црних авети задахнуле су душу његову отровном мржњом према мајци својој. У петнајестој години свога живота, човјек је мајци сагорио зенице; у тридесетој години одвинуо јој дојке; у четрдесетој пробо срце њено. Мати је издахнула, а човјек, у бијесу своме, сагорио кости њене. Облаци дима, са пепелишта разореног храма, зграбили су мајкоубицу и однијели преко брда и планина, далеко некуд у подземне свјетове, испод пакла — у колијевку његову. Тешка је и свирепа казна саможивог човјека. Усијано жељезо неумитни судац лије на тјеме главе његове. Под његовим стопалама пламса ватра. Његово срце једу невиђени мољци. Његове очи испијају подземни јакрепи. Његове зубе крше гвоздени чекићи. Његов језик пробадају стршеви шиљци саможиви човјек очајно вапије! Хоће да издахне а смрт неће да спрати болове његове“.

 

*

Све се јаче и силније мрзне вани. . . . . Ломи се и крши голоруко грање горостасних јабланова, као и нити жића мога. Исправио сам погнуту главу.... запалио цигарету и лудо и нервозно гутао отровни дим у разривена плућа. Затресла је моја дашчара!... Млазови свјетлости обасјали су и најмањи кутић мога мемљивог стана. Прекрстио сам руке и затвори очи.

 

— Ко си ти, мила сјени, невиђена душо?

 

— Ја сам увријеђени дух народа твога, мучени и злопатни сине! Отвори очи, прибери мисли и чуј и упамти ријечи ове и причу ову, која је тужнија од туге, истинитија од истине, поразнија од грома:

 

„Земља твоја, била је вјековима — земља велика и богата: јунацима и карактерима, мученицима и осветницима. Слава њена и херојство њено пркосило је Истоку и Западу, у данима мука и очајања, ропства и умирања:

 

„Бјеше облак сунце ухватио,

Бјеше гору тама притиснула,

Пред олтаром плакаше канђело,

На гусле се струне покидале,

Сакриле се виле у пештере,

Бојаху се сунца и мјесеца,

Бјеху мушка прса охладњела,

И у њима умрла слобода,

Ка’ кад зраке умру на планину,

Кад утоне сунце у пучину. —

Бoжe драги, свијетла празника!

Како су се душе прађедовске

Над Цетињем данас узвијале!

Играју се на бијела јата,

Како јата дивних лабудавох,

Кад се небом ведријем играју

Над образом свијетла језера.

Соколови пет Мартиновићах,

Које једна прса задојише.

А одњиха једна колијевка!

Два Новака с барјактаром Пимом!

И витеже Бориловић Вуче!

Који први удриcте на Турке,

Ко умије вама сплести в’јенце?

Споменик је вашега јунаштва

Гора Црна и њена Слобода!“

………………………………………..

………………………………………..

Вјерне слуге помени.

Господе! Владаоце, ма твоје робове —

Непобједног младога Душана,

Обилића, Кастријoтa Ђура,

Зриновића, Ивана, Милана,

Црновиће Ива и Уроша,

Цмиљанића, војводу Момчила,

Јанковића, девет Југовићах,

И Новака поради алака —

и остале наше витезове!

На небу им душе царовале,

Ка’ им име на земљи царује!“

…………………………………………

…………………………………………

„Нема дана без очнога вида,

Нити праве славе без Божића!

Славио сам Божић у Витлејем,

Славио га у Атонску Гору.

Славио га у свето Кијево;

Ал’ је ова слава одвојила

Са простотом и са веселошћу:

Ватра плама боље него икад,

Прострта је слама испод огња.

Прекршћени на огњу бадњаци,

Пушке пучу, врте се пецива.

Гусле гуде, а кола пјевају,

С унучађу ћедови играју,

По три паса врте се у коло,

Све би река’ једногодишњаци. —

Све радошћу дивном наравњено:

А што ми се највише допада,

Што свачему треба наздравити!“

 

„Тако се некада, изгнаниче мој, славио и Божић слободе и Божић рођења Богочовјека у земљи твојој. И то је био крвави Божић, у почетку осамнаестог вијека; али Божић: борбе и прегнућа, ритерства и пожртвовања, чojства и поштења: Божић, који је растјерао мрак и таму, а донио свјетлост и дан; а не Божић: срама и понижења, слома и бродолома, ропства и изгнанства.

 

„Ономе првоме Божићу и херојима, који су такве Божиће, својом крвљу и костима стварали, попут: Мандушића и Мићуновића, Пецирепа и Томановића, Милоњића и Раслапчевића, Павловића и Пилетића, Ковачевића и Дрекаловића, Марка и Новака, Милована и Јована — пјевали су некада, са највећим ентузијазмом, славопојке: Пушкин и Кардућије, Сарајлија и Његош, Бранко и Стари Бард, Љуба и Змај, Јакшић и Шантић. Такви су Божићи били трн у око: суровом Корзиканцу, охолом Бисмарку и турским султанима. Таквим је Божићима посветио добар дио своје повјеснице велики Гледстон.

 

„Данас је, мучениче мој, земља твоја, по свим атрибутима, које мора посједовати једна слободна и пуноправна држава, добила своје право, БУКВАЛНО име.

 

Не, она није погребена, она ће живјети и даље у свијетлој успомени, као “олтар прави на камен крвави.” Погребене су, изгнаниче мој, разгубане душе.

 

“На, На Борисе, Вукашине општа грми анатема”.

 

Творци и носиоци кобне школе: демагоштва и лавирања, завађања и подметања, гоњења и потцјењивања, отпјевали су и посљедњи акорд лабудове пјесме.

 

“Ма колико ви, смртни људи, по свом васпитању и схваћању, по својим природним слабостима и недостатцима, били атеисти — незнабошци, не заборављајте, да ћете данас сјутра доћи до увјерења, да у природи ипак постоји нека већа и неиспитана моћ — Суверен васионе — који кажњава зло, а награђује добро:

 

„Зло радила Ђурова Јерина,

Зло радила, горе дочекала!”

 

Приноси се на жртву и посљедњи бојовник — мученик. На бојним пољанама издишу стари и зубом борбе и времена смождени ратници — мале државе великога народа. Велике државе малих бораца тек сад се буде, формирају, организирају, дижу главе и шкргућу зубима, пред суровом снагом, која им пријети уништењем, или падањем на кољена. Освјестио их страх, здружио их препад. Побиједиће оне, и даље остати господарице народа и свјетова. Но, троми кораци и произвољни рачуни великих ископали су четири дубока гроба — извели на распеће четворицу малих.

 

„Јест пролијева се и посљедња кап крви за слободу. Моравски витезови гигантским корацима марширају крвавим тлом поробљене отаџбине. Авала се горди и поноси Твој Олимп ћути к’о бог забринути. Вардар шуми пјесму слободарку. Морача стење и прича своју тугованку. Мачванин корача ведра чела и насмијана лица. Суморни горштак пузи погнуте главе. Ето, тамо, на пољима крваве Maћедоније вију укрштене заставе: моравска, руска, енглеска, француска, талијанска, грчка, тамо је чак и ваш стари крвник, бранилац гордог Скадра, данас пријатељ и савезник, јунак и дипломата - Есад-Паша. „Заточници мријет навикнути”, бацили су сабље и гадаре, и ето их у земљу Маџарску, сви робови, слуге и поруге!

 

“Какву би данас Мажуранић написао пародију свом величанственом епу „Смрт Смаил-аге Ченгића”, кад би знао и видио, шта се случило са његовим Новицом и Мирком — са његовим Церовићма и Алексићма, који су уништили највећег дин-думана и харачлију? А што би мудра Мажурановићева глава казала о “борби“ на „Царев Лаз“, посље катастрофе српског Олимпа? Не прави гримасе на лицу, не смиј се, изгнаниче мој, тој горкој истини: јер су тако, разгубане душе и живи покојници, причали и мајмунисали, пред обезглављеном масом, на Немањића Риви, посље пада Олимпа, почетком јануара кобне 1916. године, док су, царски опремљени аутомобили, за бјегство, Много раније стојали у приправности:

 

„Бог се драги на Србе разљути

За њихова смртна сагрешења.

Наши цари закон погазише,

Почеше се крвнички гонити,

Један другом вадит очи живе;

Забацише владу и државу,

За правило лудост изабраше;

Невјерне им слуге постадоше

И царском се крвљу окупаше.

Великаши, проклете им душе!

На комаде раздробише царство,

Српске силе грдно сатријеше;

Великаши, траг им се утро!

Распре сјеме посијаше горко,

Те с њим племе српско отроваше;

Великаши, грдне кукавице! —

Постадоше рода издајице. —

О, проклета косовска вечеро!

Куд та срећа, да грдне главаре

Све потрова и трагим утрије,

Сам да Милош оста на сриједи

Са његова оба побратима,

Те би Србин данас Србом био! —

Бранковићу, погано кољено!

Тако ли се служи отачаству?

Тако ли се цијени поштење?

О, Милоше, но ти не завиди?

Ти си жртва благородног чуства,

Војинствени гениј свемогући,

Гром стравични, те круне раздроба! —

Величество витешке ти душе

Надмашује бесмртне подвиге

Дивне Спарте и великог Рима.

Сва витештва њина блистателна

Твоја горда мишсца помрачује. —

Шта Леонид oће и Сцевала,

Кад Обилић стане на поприште? —

Ова мишца једнијем ударом

Престол сруши, а Тратар уздрма. —

Паде Милош, чудо витезовах,

Жртвом на трон бича свијетскога, —

Гордо лежи велики војвода

Под кључевма крви благородне,

Ка’ мало пред што гордо иђаше,

Страшном мишљу, прcих надутијех,

Кроз дивјачне тмуше азијатске,

Гутајућ’ их ватреним очима;

Ка’ мало пред што гордо иђаше

К светом гробу бесмртног живота,

Презирући људско ништавило

И плетење безумне скупштине. —

Бог се драги на Србе разљути!

Седмоглава изиде аждаја

И сатрије Српство свеколико.

Клеветнике грдне и клевету —

На развале царства јуначкога

Засја света Милошева правда,

Окруни се слава вјековјечно

Милошева оба побратима

И лијепе ките Југовићах. —

Српској капи свуд име погибе!

Постадоше лави ратарима,

Истурчи се плахи и лакоми —

Млијеко их српско разгубало!

Што утече испод сабље турске,

Што на вјеру праву не похули,

Што се не хће у ланце везати,

То се збјежа у ове планине,

Да гинемо и крв проливамо,

Да јуначки аманет чувамо,

Дивно име и свету слободу!

Све су наше главе изабране:

Момци дивни, исто ка’ звијезде,

Што су до сад ове горе дале,

Сви падали у крваве борбе,

Пали за част име и слободу;

И наше су утирале сузе

Вјешти звуци дивнијех гусалах. —

Просте наше жртве свеколике.

Кад је наша тврда постојбина

Силе турске несита гробница! —

Што је ово, ево, неко доба

Те су наше горе умучале?

Не разлежу ратнијем клицима?

Почину ни рђа на оружје?

Остаде ни земља без главарах?

Некршћу се горе усмрћеше!

Уједно су овце и курјаци!

Здружио се Турчин с Црногорцем —

Оџа виче на равном Цетињу —

Смрад ухвати лава у кљусама —

Затрије се име црногорско —

Не остаде крста од три прста!”

 

Тако је, дакле, изгнаниче мој, генијални миљеник твој, у свом заносу, дубоком болу, песимизму и резигнацији: грмио и пријетио, проклињао и анатемисао, подизао и славио, шибао и очајавао.

 

„Ја бих његовим громовима само могао секундирати овим варницама:

 

„Бјеше демон Сунце ухватио,

Бјеше правда мачем сахрањена,

А слободи крила сагорена;

Бјеше ђаво појах’о сотону; -

Здружио се Нерон с Калигулом;

Бјеше лудост мудрост надјачала,

Заудрила земља измеђарством,

Дух витештва губом и лукавством;

Бјеху дани у ноћ претворени,

А истине гласи затворени;

Бјеше пуку катанац на уста

И у душе мраз и тама густа:

Бјеху црни осванули дани:

Здружиле се гуске и гаврани;

Бјеше земља прђија лудака.

А просвјета – поприште просјака;

Бјеше Божић, Барјам постануо,

А курјаци — модерни јунаци:

Бјеше чедо удавило мајкү,

Оцу на нож срце извадило;

Бјеху јагњад постала звјерови

И сав народ себри и робови;

Бјеше безброј чуда и грозота,

Понајвише Вукових работа!”

 

*

“У пештери дубокој, у прашу ми далекој, изгнаниче мој, слијепи гуслар твој, јецао је, уз чађаве гусли, подапете кожом од курјака, извезене крвљу од јунака, химну ропске мржње:

 

Мили боже, што се ово случи,

Је ли ово јава и истина?

Или су ме чула преварила:

Колико је наше постојбине,

Не чује се у њој мушког гласа;

Не чује се звона ни чактара;

Причају ми дјеца по пештера,

Да у мојој земљи нико нема:

Во се крсти с три прста од руке;

Ко на Божић смије запjeвати,

Ко се смије у коло хватати;

Ко се смије Србином назвати:

О рамену пушку објесити:

Лов ловити, злотвора убити.

Боже мили, црнога удеса!

Црне судбе и одмазде грубе!

Зашто, Боже, пусти народ прави,

Да га чизма и мамузa дaви?

Што не казни скоте и накоте,

Среброљупце и Искариоте?

 Што не казни братоубијице?

Што не казни, ко казну заслужи:

Мрзибрата, што све нас наружи!?

Јаох, моја дјецо изгубљена,

Задојена крвљу и пеленом,

А вјенчана славнијем именом,

Гдје сте данас и слуге чије сте?

Бог убио богохулитеља,

Гладне дјеце — злога родитеља,

Што обрука племе не брукано,

Што изгуби име величајно.

 Што растади стадо богодано.

Што сахрани славу и знамење,

И помрачи народно поштење“.

 

Тако је јецао стари гуслар; док су из његових угашених зеница сијевале муње и озаравале мемљиву пештеру.

 

Гдје је данас она прогнана шака несрећних горштака, која се, уз пркос бога и ђавола, сама тргла из пакленог жвала незасићене аспиде? Гдје сте изгубљени, поскитани, гладни и туђинским бичем ишибани синови моји? Ни ви нијесте под кровом једним и у земљи једној. Ето једни тамо на топлом југу земље Галије. То су наши „Кавури”. „Бисмарки” и „Гледстони". Добро је њима. Нијесу они од оних, који су умакли уз пркос бога и ђавола. Умјетници су они, спортисте су они. Играју се игре свакојаке, а највише игре “Министара“. Сочно, румено јужно вино зажарило лица. Кикоће се и политизира.... То је роман, крвави роман, који је још давно исписан, крвљу срца и есенцијом живаца, читавог једног покољења.

 

Други, из те, “богом избране ордије" — посљедоватељи: Цесарови, Александрови и Наполеонови, формирају домају на Марсу. Шаљу се разни агенти у Нови Свијет. Тражи се и поново онај наш Молтке, са дипломатским фраком, који би, својом „великоученошћу" одиграо, у царство злата, и посљедњи чин организатора „Фридриха Великог”. Сиромах Молтке удубио се у своје “студије” и потонуо негдје у царство њему омиљених абнормалних операција. Грехота, што га данас нема међу мученицима и страдалницима Новог Свијета. Сигурно, да би снимио још један саркастичан портрет самозваног министра Голих Брда, онај оштроумни новинар, који је Молтка интервјуисао 1915. године. Диван је и величанствен изгледао том приликом гиздaви Молтке!... Сједио је попут каквог перcјиског шаха на богатом и раскошном дивану, напудрао — од бриге и “државних“ мисала — наборано лице; поткресао два, као гавран, црна брка, па стао претурати на столу гомиле агитацијоног злата, као дијете своје лутке. Његов “дипломатски фрак”, од главе до пете, бјеше начичкан орденима независног хана и звијездама стамболског султана.

 

„Једна трећа група, из те категорије, пише дипломатске ноте, лије крокодилске сузе и хоће, пошто по то, да докаже своју „лојалност“.

 

„Жали, боже три оке сапуна,

Што потроши була на арапа,

Још му црно не умила лице”.

………………………………………….

………………………………………….

„Стиже сина материна клетва”.

 

Тако се празноглава господа и разгубане душе играју државе. Док ви, уз пркос бога и ђавола, из замке избјегли мученици, гладујете, умирете, своје рођено срце једете и своју рођену крв пијете!” —

 

Дуго је још причао дух народа мога своју гaнутљиву и крваву причу. Његове тешке и крилате ријечи, изговаране огњеним језиком, падале су на срцу моме као растопљено олово. Залепршала су гломазна крила, и уз дивљи фиjук затaлaсaнe мeћаве, нестало миле сјени.

 

Падале су и даље бијеле пахуљице, и сурова цича демонски сисала срж и мозак из мојих костију.

 

Божић је, црни и крвави Божић, црњи од октобарске вечери, крвавији од крви, свирепији од смрти!..

 

*

 

Грме плоту ни!... Пуца праскозорје!... Доћи ље, очајна душо, и дан обнове и великог Народног Ускрса:

 

„Боже драги, који све управљаш,

Који сједиш на престо небесни,

Те могућим зажижеш погледом,

Сва свијетла кола у простору –

Ти, који си развија прашину

Испод твога трона свијетлога

И назва је твојим мировима,

 Ти си прашак сваки оживио.

Насија’ га умнијем сјеменом —

Ти, те књигу држим миробитну,

у којој су судбе уписате,

Мировима и умним стварима,

Који си се милосно склонио,

Дјелатељне оживит’ чланове

Малом мраву ка’ гордоме лаву!

Проведри ми више Горе Црне!

Уклон од ње муње и громове

И смућени облак градоносни!

Да! нијесу ни криви толико:

Премами их невјера на вјеру,

Улови их у мрежу ђавољу —

Што је човјек — к’о слабо живинче?

Мед за уста и хладан приоња,

А камо ли млада и ватрена;

Слатка мама, но би на удицу:

„Пиј шербета из чаше свечеве,

Ал’ сјекиру чекај међу уши!”

Страх животу каља образ често —

Слабостма смо земљи привезани:

Ништава је, него тврда веза —

 Али тице, те су најслабије,

Лови свијетлост лисичијех очих,

Него орла кријући гледају. —

За врстнијем братом али сином

Пусти гласи милост утроструче,

Нађено је драже негубљена,

Иза туче ведрије је небо,

Иза туге бистрија је душа,

Иза плача веселије појеш —

Ох! да ми је очима виђети.

Црна Гора изгуб да намири,

Тад би ми се управо чинило,

Да ми свјетли круна Лазарева,

Е слетио Милош међу Србе;

Душа би ми тада мирна била,

Како мирно јутро у прољеће,

Кад вјетрови и мутни облаци

Дријемају у морској тавници“.

 

Тако Његош. Ево и нас, да га малко допунимо:

 

Боже мили, донеси слободу

Моме роду и моме народу,

Гдје га има, гдје га бије зима.

Бoжe драги, васкрсни из гроба

Све Словене данашњега доба!

Боже мили, дај гигантске снаге

Херојима Шумадије драге.

Што на кола лете Белонина,

Ево има скоро пет година,

Ханџарима, по небу крваву, —

Међе своју Велику Државу!...

 

Веланд; 25. децемрба, 1916.