Смрт владике Рада

 

Смрт владике Рада

— Народна пјесма —

 

Што је пала од истока тама

Од Скадарске мeђе Скендерлије

До врх циља Иванбеговине?

Црну Гору притиснула тама,

А на Ловћен закукала вила,

На Цетињу према манастира

Соколићи пиште на јатима,

Завијају вуци у лужине.

Није тама од Бога послата,

Нити кука на Ловћену вила,

Нити вију вуци у лужине,

Нити пиште тице на јатима,

Већ то цвили црногорска раја

Свог Владику плаче Господарю.

Разбоље се Петровић Владика,

Црногорска звијезда и дика,

Нит од туге, нит’ каквијех рана

Боловао три године дана.

У радости пролазио дане,

Велике је књиге научио,

Познао се с учевним људима

И са њима вазда друговао.

Једно јутро урани Владика,

Приђе зоре и приђе Данице:

Сједе соко у златне столице,

Узе крста у руку десницу,

Прекрсти се и стаде зборити,

Црногорце браћу слободити,

Па дозива Пера и Машана

И делију Петровић Ђорђију

И остале листом Црногорце:

„Црногорци, моја браћо драга,

Ко се рађа ваља да умире,

Ура зове мене умријети,

Ја ћу душу пустит’ пут небеса,

Ама ми је жалост превелика,

Е сам дао Божју вјеру тврду,

Да саставим вјеру православну,

А сад видим да видјети нећу.

Но слушајте мене Црногорци:

Ви слушајте сва три Петровића,

Док Данило дође из Русије,

Јер сам њега посла на науке.

Ја ве за то, мила браћо, кумим,

У туђе се дирати немојте,

Од Турака вазда се чувајте,

У Турчина вјеру не имајте.

Још ме, Перо слушај и Машане

И мој брате Петровић Ђорђија,

Све савјете моје испуните,

Све савјете и моје завјете.

Кад би моја испанула душа

Јавићете Мамули Лазару

И Гагићу нека књиге пише,

Нека приђе за то Руси знаду,

Који но ве Попуштати неће.

Немојте ме нигђе сахранити

Без висока виса на Ловћену,

На Ловћену Врха Језерскога;

Ту сам вјечну кућу направио,

Дако би ми кости Починуле;

Јер се мучим душом и тијелом,

Докле видим слогу у Словена,

А сад видим да виђети нећу,

Црне очи видијети неће,

А тијело дочекати неће,

Те стога сам кућу начинио

На високу врху од Ловћена,

Дако би ми кости дочекале,

Да ми виде слогу у Словена.“

Још то збори свештени Владика,

Он то збори, а с душом се бори.

Сви главари главе оборили,

Ђорђа скоро сузе попануле,

У Пера се срце скаменило.

Владика се на њих расрдио:

Па им ‘ваку ријеч говорио:

“О ви људи, јадни били људи,

Не будите тако мeкe ћуди,

Ко се рађа ваља да умире.“

Па он узе крста у десницу:

„Помоз Боже и Света Тројице,

Сачувај ми миле Црногорце.“

То изрече „Збогом Црногорци“,

То изрече лаку душу пусти;

Пође душа међу анђелима.

Сад да видиш велике жалости,

Какви тадар бјеху Црногорци:

Капе црне, а доламе масте,

Жале јадни Рада Господара.

Владика се Раде преставио,

A Данило учи у Русију,

Клети туђин на свакоју страну.

То трајало три бијела дана,

Не умију да копају Рада.

Но се облак подигнуо тамни

Изнад светог Петра манастира,

Из темеља нешто проговара:

“Не плачите, млади Црногорци,

Истина је, без Рада је криво,

Mа је њему име вазда живо;

Но чините, што је наредио“.

Тада рече Перо капетане:

„Чујте мене, браћо Црногорци,

И обадва брата Петровића,

Ни зашто ме нијесте слушали,

Ал’ за ово да ме послушате:

Да на Ловћен њега не копамо,

На проклету Ловћенску планину;

Јер ту наше страже не имамо;

На њега су богати дарови,

Из Русије краљица послала;

На њега су митра и одежде.

Ми имамо браћо душманина,

Проклетога Пашу Скадранина,

Он би мога’ подмитити кога,

Мога би се крштен враже наћи,

Па од мртва одасјећи главу,

И понијет богате дарове,

Па би рекли: посјекли га жива,

Црногорски образ окаљали,

А ми вазда пред свијетом ружни.

Но овдје је једна костурница,

Оца Петра Светога гробница,

У њу браћо да га сахранимо.“

То су браћа Пера послушала:

На Цетињу сахранише Рада.

Ту стајао три године дана,

 Док Данило дође из Русије:

Стрица Рада завјет испунио,

На Ловћен му кости износио.

 

Забиљежио Мићун М. Павићевић